1.

Шта човек

зна да постане,

кад Бог му

из срца

мржњом нестане,

сведоче недужни

и ничим криви,

они – у којима

Бог још живи.

2.

Кад у

човековој души

никну пелин и глог,

знак је да у њему

више не станује

Бог.

3.

Свачије лице

је лице

убице

и

 свачији образ

главни доказ,

шта човк уме,

сме и може

кад Те протера

из себе,

Боже.

(Из књиге Мелемник, издавач „Граматик“, Београд, 2013. године)

Драгану Симовићу

У раздање,

кад засузи маховина,

сељак из твоје песме

изнедриће вапај

и све ће, сневесељено,

под копчом сунца

још гркије бити.

Реч чемерну изговорићеш

и од њене јеке

окамениће се биље,

обледиће реке,

пресушиће врела,

а врата пакла

одшкринуће се само.

Коју ћемо воду пити

кад опет проговориш,

коју ћемо веру

обноћ веровати,

кад реч чемерна

врата пакла

отвори сасвим?

(1990)

Данас ме – изненада, како то и бива – походи врли пријатељ, песник и посвећеник с којим се нисам видео, можда, и двадесет лета.

Донесе ми, с посветом, пет својих песничких књига!

У једној од књига, чији је наслов ПОСВЕТНИК, а која је објављена 2014. у издању Народне библиотеке „Данило Киш“ у Врбасу, нађем и песму мени посвећену.

Надахнуће за ову песму, мој драги пријатељ, песник и посвећеник Милош Јанковић, примио је слушајући моју песму објављену пре четрдесет лета, а зове се КАД СЕЉАК УМИРЕ.

И ту своју песму, објавићу овде испод овог записа.

Драган Симовић: КАД СЕЉАК УМИРЕ

Љубав, Лепота и Дивота јесу суштаство овога света, али и суштаство свих иних светова у Првобитној Васељени.

Лепота и Дивота су битне, али је Љубав најбитнија.

Љубав Све обујима, Љубав Све прожима, Љубав Све испуњава.

Љубав је Празнина.

Кад уђемо у Празнину, ми смо тада у Љубави.

Љубав нема облик, Љубав нема боју, Љубав нема мирис, Љубав нема ништа видљиво и опипљиво, а, ипак, Љубав је Све!

Све покреће, све ствара, свему Живот даје.

Љубав се не може ни видети, ни чути, ни омирисати, али, ипак, Све јесте Љубав.

Оно што није Љубав – то и Није!

Ако није Љубав, онда је Ништа!

Љубав се не види, не чује, нема мириса, нема укуса – али, постоје Дела Љубави које се  могу видети, могу опипати, могу омирисати.

Љубав – то су Дела Љубави.

Дела Љубави су Све што чинимо и не чинимо, Све што јесмо, што смо били, што ћемо бити.

Љубав смо и ми сами собом!

Ми смо Љубав.

Ако нисмо Љубав, онда нас нема.

Мртви смо и премртви.

Љубав је као Звездана Кула.

Љубав има на стотине ступњева, на стотине спратова, али сви ти ступњеви, сви ти спратови јесу Кула Љубави.

Плотска телесна Љубав јесте такође Љубав.

Исто је љубити Бога и љубити Жену.

Исто је бити посвећен Лепоти Васељене и Лепоти Жене.

Исто је, уистини, Све је Исто!

Данас ми је тешко, веома.

Тешко око срца, тешко у души, тешко у телу.

Ломи ме, мучи ме, растура ме…

Но, ја сам, баш због тога и упркос томе,  изабрао и одлучио да напишем ове дивотне стихове у Славу Љубави!

Знам, осећам и верујем, да ће ми после тога бити и лакше и лепше!

Сиђи

у највеће дубине

својега срца,

да би открио

највеће висине

духовних

и божанских светова.

И гле!

све што

у далеким световима

иза обзорја тишине

обитава,

то и у срцу твоме

одувек и заувек

бива.

Кад будеш упознао

женско срце,

и у њему осетио

љубав и блаженство,

тада ћеш открити

све тајне неба,

а потом и себе

сама упознати.

(Натпис на луку понад главног улаза у женско пророчиште, које су водиле, чувале и неговале првосвештенице Белих Ура, при Звезданом Храму посвећеном богу Свевиду, на оствру Рујану у Балтичком мору, где бејаше једна од најдивотнијих пра-постојбина Белих Срба. И мада јудео-кршћански варвари све спалише, порушише и уништише што на Земљи бејаше, у Акаши је, на радост нашу, све, ипак, занавек сачувано!)

(Посвета: Светлани и Душици,

нашим милим и драгим

песничким вилама)

Лепото душо, лети да осветлиш свет

Пред мирноћом твојом устукнуће тама

Облаке да винеш међу највеће висине

Плавилом да свеколики живот обојиш

Љубављу вечном све светове да обухватиш

Звезде далеке и уснуле, да додирнеш

И све у једну да их сакупиш

Врата громовима чувана

Свим срцима да отвориш!

и тихо светлиш за нови дан

Дивотна лепотице,

Величанство над Величанством,

теби се моле,

тебе траже сва Бића,

које Творац даде.

Име ти је, Величанство,

најдивотније и најмилије.

Оно Звезде боји у најдивотније боје,

које Творац замисли.

Свака песма теби посвећена,

јесте, и најмилија песма.

Свака суза која због тебе паде,

јесте, или најлепша ,

или најтужнија,

Величанство!

Најлепша је,

онда када си ти ту,

да је обојиш,

а најтужнија је она суза,

проливена без тебе,

Величанство.

И загрљаји са тобом су најмилији,

најтоплији,

а без тебе,

најболији.

Буђења у тик зоре,

Величанство,

најболнија су и најтежа без тебе.

Све је мрачно,

тужно, болно и небитно,

ако ти ниси ту,

Величанство.

Зато те молим,

Величанство,

да сваком Бићу испуниш срце,

да сваком Бићу,

којег Творац даде,

будеш водиља.

Молим те,

ЉУБАВИ!

На стази

кроз праискону шуму

поред Истера,

где у дворима од пурпурног драгуља

обитавају Велес и Весна,

срећем беле и плаве виле

у прозирним хаљама од месечине,

лепојке и чаробнице дугих сребрних и златних власи

што на ветрима,

подно румених и пурпурних облака,

плешу уз свирале и гајде

белих и плавих вилењака.

За ноћи пунога Месеца

једна дивот-плава вила

понесе ме на својим звезданим крилима

у оностране дубине плавог сазвежђа,

с ону страну Плавога Сунца,

камо у сафир-дворима

обитава Плава Богиња,

лепојка над лепојкама,

Дивот-Мајка свих плавих вила и вилењака,

Вилин-Госпа какве нема на овоме свету.

По једном тајном предању Белих Ура,

плаве виле и плави вилењаци –

не само у овоме свету,

већ и у иним световима који нису вилински и божански –

најчешће умиру од љубави,

будући да су веома танане,

нежне, осећајне и заљубљиве природе,

тако да их губитак љубави,

ма и на трен,

може и буквално усмртити.

 

Молим се за све оне освешћене и посвећене Беле Србе, који кроз векове и светове бејаху и јесу верни Светом Србству у Светлости, и који биваху и јесу верни и одани Створитељу Сварги Сварогу.

Молим се за све Србске Ратнике Светлости, чија су дела за све векове уписана у Сунчеву Потку Рода Србскога, и који следе Пут Духа Великога, Световида од Праискони.

Молим се за све Србкиње, Мајке и Сестре, које су лепоту и дивоту своје Србске Душе даривале само изабранима и посвећенима од Рода Србскога, и сачувале, у тами векова, Свети Језик и Свети наук Белих Срба, Синова и Ратника Перунових.

Молим се за све страдалне Беле Србе, чија су страдања уткана у Звездану Потку Мајке Земље, и чије ће боли душевне и патње телесне осетити и препознати њихови мучитељи и у деведесет и деветом колену својему.

Молим се за све оне прозорљиве и видовите Беле Србе, Сневаче и Песнике Посвећене, који, од душмана најгрознијих, са Родне Груде прогоњени биваху, и који живот свој земаљски скончаше негде на земљи туђина и србомрзитеља.

Молим се за све оне Беле Србе, који се из Светлосних Небеса низведоше на Мајку Земљу, у Род Србски, да дела узвишена творе за спасење ближњих, а у Роду својему, на Родини, препознати не бејаху, и још од Рода својега увреде и ругања доживеше.

Молим се за све оне Пробуђене Беле Србе, који видеше и препознаше да су луна и крст два страшна знамена, и да се у тим знамењима скрива обмана и превара и опсена Рода Србскога, Рода Словенскога, на све векове минуле и будуће.

Молим се за све Племените Србкиње, Сербонине и Ладине свештенице, које због Светог Србства и Великог Триглава, увређене и понижене бејаху, и над чијом се чедношћу и смерношћу иживљаваше Поган од Погани, она Поган што нема ни душе ни имена, ни рода ни порода, како на Земљи тако и у Пра Васељени.

 

 

Велики Триглаве – Свароже, Световиде и Перуне!

Узнеси све њих у Пурпурно Небо Ирија,

И приведи их Великом Духу Стварања,

Да Сутворци Твоји истинити буду

У несагледном и непрестаном стварању

Све нових и будућих

Светова и Звезданих Јата!

 

 

На светим водама Словенског Истера,

у јесен позну, 7520. године.