Читам Песникове записе о србомржњи и сећам се.. .. сећам се сусрета мојих са странцима, а било их је много што случајних, што преко рођака, што студентских, пословних ..сећам се, да су некако увек гледали на мене (као Србкињу- у ствари првенствено као православку јер је одмах по познанству следило питање вероисповести)- чудно, љубопитљиво у смислу, како то да неко ко је тај и тај и отуда, има толико поноса у себи на све оно одакле долази- осећало се то увек.

И увек, када су се ,,као,, здруживали са нама титрало је то нешто – одакле нама то ,,нешто,,, на основу чега га још имамо, када су ОНИ – западњаци у ствари ,,нешто,,-
И само ко не жели да призна, неће да каже да се са њима не може пријатељевати онако како ми то међусобно можемо. Они не разумеју начин, не разумеју вероватно због убеђења вековног, због немања знања о речима које су основ живота нама: чојство, јунаштво – они могу бити храбри у борбама али ми се чини да уистину никада не знају прави разлог те борбе.
Како може да се осећа човек који иде у бој да хара, да пљачка, да убија , да отима децу, да силом тера некога на нешто, на крају, на било шта.. …..како?
Наравно, да има часних изузетака али -мало. Претпостављам да су то људи ,,нарасли,, из ко зна ког разлога им вероватно прорадио неки ензим у ДНК- ништа друго- они можда који су у стању да виде суштину постојања овога света…на овоме месту као постојање многих других светова….
Стварно,то чуђење нису никада наравно изрицали али се то могло видети у њиховим очима- а мени је било драго и тада сам још више показивала понос на земљу из које долазим и на народ из кога потичем.

По једном древном предању Белих Ура, Створитељ је Човека замислио као Бога.

Човек је требало да буде Бог.

Човек је и створен да буде Бог!

Да буде Бог и да саучествује у Створитељевом Стварању.

Бели Ури говоре о томе, како је, по Замисли Створитеља, свако од нас требало да буде попут Сварога, Перуна, Свевида, Даждбога, Мокоше, Роде, Светлане, Србоне, Ладе, Весне и свих иних белих богова и богиња.

Да будемо бесмртни, вечни и да, вазда изнова, обнављамо и препорађамо сами себе својим властитим божанским даровима и моћима.

Јер, човек овакав какав данас бива, гле! јесте карикатура палог Бога, палог Божанства.

Човек је најтужније, најбедније и најтрагичније биће на Земљи.

Човек је биће заглављено између упоредних светова, између света Богова и света животиња.

Није Бог, а није ни животиња.

Или, пак, мало једно, па мало друго.

Нити може Навише, нити, опет, може Наниже.

Као заглављено дизало између спратова.

О томе сведоче древна предања у свих словесних раса, народа и родова.

Али, сам пад Бога у Човека и даље нам остаје највећа мистерија.

И поред свих тајних знања и сазнања, још увек нам није посве јасно шта је проузроковало пад Бога у Човека.

Чини нам се, на тренутке, да смо близу одговора на ово питање свих питања, но, ипак, тог правог одговора још увек нема.

Отуда, свакоме од нас, понаособ, преостаје једино да свако, сам и за себе, у свом најдубљем унутарњем бићу потражи одговор на ово питање.

Да реши највећу загонетку самог Човека.

Решење те загонетке јесте кључ за сваког од нас.

Кључ за све оно што ће уследити после тога.

Тек пошто откријемо и одгонетнемо узрок самог пада Бога у Човека, моћи ћемо да кренемо путем Навише.

Моћи ћемо да се вратимо међу Богове, где нам је и место одређено, по Замисли, Науму и Намери Створитеља.

Лирски записи

01

Свиће, моји Бели Срби и Беле Србкиње, свиће Ново доба.

Ово је Праскозорје Сварога, Праскозорје Златнога доба Сварога.

Ово је време када се откривају све тајне, када се обелодањују све истине о Белом Србству, све истине које су скриване вековима и тисућама година.

Сада се све јасно види!

Види се да је Европска унија ватиканско-рептилска творевина.

Види се да је цео Запад чиста рептилска и предаторска творевина, творевина која се у најгрознијем смраду распада као стрвина на летњему сунцу.

Види се, јасно и бистро се види, ко су Бели Срби.

Види се да су Бели Срби чиста звездана и божанска раса.

Види се да су изабрана раса.

02

Када говоримо о Беломе Србству онда морамо још нешто да разјаснимо.

Бело Србство се не одређује по боји пути, боји коже, очију и власи, већ по светлосном и енергетском запису, по души, духу и срцу, по битном и суштаственом у нашем најдубљем унутарњем бићу, по карми, усудби и вертикали.

Белом Србству припадају и они Срби који имају тамнију пут, црне, смеђе или бадемасте очи.

Њихов светлосни и енергетски запис, њихов генотип, њихово срце, њихова душа, њихов стваралачки дух указује и открива чисту звездану, хиперборејску и аријевску расу Белог Србства.

И опет, има оних Срба који су светле боје коже, плавих и белих власи, зелених или плавих очију, али у свом енергетско-светлосном запису немају ничег хиперборејског, аријевског и божанског; неки од њих скоро да и немају светлу и племениту, хиперборејску, ведсрбску душу.

03

Прозборићу, још о томе, нешто и кроз себе, из свог унутарњег бића.

У младости, док моја коса није почела да седи, био сам црн ко гавран.

Буквално црн ко гавран, јер се моја коса на сунцу преливала у плаво или зелено.

Када посматрате гаврана или врану на сунцу, ви премућујете да се њихово перје прелива у зеленкасто или плаветно.

Такав сам и ја био.

Тада сам боравио и радио на самом северу Немачке.

На самом северу у близини Северног (леденог) мора.

Многи Немци су мислили да сам Индус.

Црна коса (још црња брада!) као у гаврана, а очи бадемасте!

Кад се насмејем – блистави бели зуби!

Индус или Арапин – помисли би.

Али, спољни изглед често обмањује и заварава.

Има то своје објашњене.

Знате и сами.

04

Још нешто о бадемастим очима.

Бадемасте очи нису исто што и смеђе очи.

То су две боје, две вагре.

Бадемасте очи имају они Бели Срби црне косе као у гаврана и тамније пути, тамније боје коже, како би рекли они који не осећају биће и дух ведсрбског језика.

Јер, кожа је кожа, а пут (или тен) јесте нешто посве друго.

Бадемаста се боја добива када на смеђу ставите мало златне боје.

Ово добро знам, зато што сам ја и сликар, пејсажиста и акварелиста, исто колико и песник, само што ме ви не знате као сликара, већ само као песника.

Но, то и није битно.

Битно је да и бадемасте очи, поред зелених, плавих и зелено-плавих, имају Бели Срби.

05

На крајњем северу Немачке, у мањим градовима и по селима, сретао сам потомке Белих Срба.

Они су Пруси.

Пруси нису Швабе, нису Немци.

Они су Бели Срби – германизовани, понемчени пре неколико векова.

Пруси су слични нашим Србима из Шумадије.

И мушкарци и жене имају наш стас, наш лик, нашу боју пути, власи и очију.

И нашу нарав имају, и нашу душу имају.

Али су понемчени.

Распети негде између двеју опречних раса.

У њих нема мржње према Белим Србима и Белим Русима.

Штавише, приметио сам да се потајно диве нама.

06

Ватиканско-рептилска творевина названа Европска унија убија последње остатке и потомке Белих Срба, диљем и широм Европске уније.

Јер, остатака и потомака Белих Срба има свуда по Европи.

Некада су у Европи живели само Бели Срби.

До појаве јудео-кршћанства цела Европа бејаше ведсрбска, србска, хиперборејска, аријевска.

Ватикан је у сарадњи са дивљим, варварским германским хордама и чопорима уништио Европу Белих Срба.

Германи, Англи и Саксонци јесу били и остали преторијанци архирептилске творевине зване Ватикан.

Њихов је дивљачки, варварски поклич: дранг нах Остен (Drang nach Osten) – продор на Исток, заувек записан у Акаши, као опомена Белим Србима!

Продор на Белу Србију и Белу Русију, поробљавање Беле Србије и Беле Русије – то је њихов вековни сан.

Али, свршено је с тим.

Свршено, заувек!

Нестаће нетрагом сва та дивљачка и варварска племена која су своју душу давно продала црним и мрачним ентитетима, архирептилима.

07

Буди се Бело Србство.

Где год видите буну, бунт, побуну и пркос у Европској унији, знајте да се то буде и освешћују потомци Белих Срба.

Јер, Белих Срба има много више него што ми и знамислити можемо.

Само што се још нису посве пробудили и освестили.

Али, буде се, полако се буде!

– осмог дана, месеца гумника, 7524. године –

 

Перуне мој Грми, грми, Перуне мој,

удри громом у овај прљави

људски род.

Грми, грми, Перуне мој,

нек’ им страх

кости заледи.

 

Грми, грми, Перуне мој,

јер тада схватају да си

још увек ту, моћан и силан.

Грми, грми, Перуне мој,

тебе се не плаши само

србски род твој!

 

Грми, грми, Перуне мој,

у кочији твојој протутњи,

и док се сва земља тресе,

Славим те, Перуне мој!

Бели Срби и Беле Србкиње, морам да вам кажем да сте надмоћни, зато вас и мрзе ини народи у ужем и ширем окружењу.

Заиста, надмоћни сте, иако, можда, још нисте свесни тога!

Од Праискони је тако бивало: увек слаби, немоћни, никакви, инфериорни и инфантилни мрзе онога ко је изнад њих, ко је надмоћан.

Доказ да сте ви, Бели Срби и Беле Србкиње, надмоћан род јесте србомржња.

Да нисте надмоћни, не би ни било србомржње у иних – бедних и никаквих – вештачких, хибридних нација које је, у својим лабораторима, створио архирептилски Ватикан.

Никада није постојала мржња према слабима, јаднима, никаквима; према таквима може да постоји само сажаљење, али, мржња – никада!

Доказ да сте неко и нешто у свету, у Космосу, у Васељени јесте управо болесна мржња према вама, Бели Срби и Беле Србкиње, мржња која једе и прождире оне који вас мрзе.

Будите радосни и срећни што вас мрзе, и нека вас још више мрзе, јер тако бивате све јачи, све моћнији и надмоћнији.

Боље да вас мрзе, него да вас сажаљевају.

Мрзе се узвишни, племенити и господствени, а сажаљевају се јаде и никоговићи.

Немојте се борити против србомржње, већ је, напротив, подстичите!

Чините тако, да вас још више и јаче мрзе, да пукну и свисну од мржње они који вас мрзе.

Ви сте, Бели Срби и Беле Србкиње, грешили до сада зато што сте покушавали да уверите оне који вас мрзе да немају разлога да вас мрзе.

Они су то схватили као вашу слабост, као вашу немоћ.

Но, од сада чините тако да вас још више и јаче мрзе, да пукну, да свисну од мржње према вама!

На сваком месту, и у сваком трену, будите свесни да сте Бели Срби и Беле Србкиње, да сте надмоћан род, да сте виша звездана раса.

Благословени били!

(Ове, и сличне лирске записе, преузимајте одмах, и чувајте их на неком скровитом месту.

Ово вам с разлогом кажем, а ви знате зашто!)

Више од два милиона Срба, у двадесетом веку, убијено је, на најсуровији начин, од усташа –
кршћана и мухамеданаца!
Злочин који је тада учињен над Србима, није забележен у повесници човечанства!
Ни Монголи ни Татари нису били тако свирепи, тако крволочни и тако зли, као усташки крвници и кољачи!
И све је то чињењо с благословом Папе и Ватикана!
Кршћанска црква иза свега овога стоји и дан-дањи, и још се дичи тиме!
Кршћанска је црква све кољаче Срба прогласила за блажене и свете!
Кршћански жреци били су први међу првима!
Највећи крволоци били су управо они!
Више од два милиона Срба, који су, у најгрознијим мукама, прешли у Онострано, вапије за Правдом и Истином!
Космички бол два милиона Срба стићи ће оне који су тај злочин учинили!
Стићи ће их и у деветом колену!
То је Закон Карме, Закон Сетве и жетве, Закон Космичког бола!
Том Закону нико ни измакао ни умакао није, па неће ни они који су се напили србске крви!
Више од два милона Срба уморено је онако како нико словестан ни највећим душманима својим
пожелео не би!
Сва имовина тих страдалних Срба нашла се у рукама крвника и кољача!
И данас је у рукама њихових потомака!
Кршћанска црква све то благосиља!
Кршћанска црква и јесте црква огња и мача!
Кршћанска црква и јесте црква ножа и србосека!
Више од два милиона Срба, у двадесетом веку, убијено је, на најсуровији начин, од усташа –
кршћана и мухамеданаца!
Ни Монголи ни Татари нису били тако свирепи, тако крволочни и тако зли, као усташки крвници и кољачи!
Космички бол више од два милиона Срба Мученика, путује, гле, низа најудаљенија звездана јата, и стићи ће, још мало, до Срца Пра Васељене!
А тада ће се, као Перунов Живи Огањ, као Перунова Стрела Огњевита, стуштити, као Одговор, на оне,
који су тај Бол изазвали!

Лирски записи из Акаше

01

Бели Срби су веома талентован народ.

Сваки Бели Србин примио је неки таленат, неки дар од Творца, од Духа Стварања.

Беле Србе, између осталог, и због тога већ вековима прогоне.

У прогону Белих Срба већ столећима, већ тисућама лета, предњачи Ватикан.

Ватикан је творевина најнижих рептилских раса.

Рептилске расе су човеколики мрачни ентитети који људска тела користе као помагала, као возила у овоме материјалном свету, а, у суштини, то су разни гмазови: змије, гуштери, змајеви…

Ватиканом од самог оснивања владају архирептили.

Све папе су биле архирептили, и сви високи свештеници и жреци јудео-кршћанских цркава на Западу били су гмазови.

Отуда, најкрволочнији злочинци, најгрозоморнији човеколики зверови и ини мрачни ентитети своје уточиште траже, и налазе, у јудео-кршћанству, у католицизму.

Уистини, јудео-кршћанство није религија словесних бића, већ је то бесовка идеологија најмрачнијих човеколиких ентитета.

Православље нема благе везе са јудео-кршћанством.

Православље је живо предање наших божанских предака.

То је жива вера, живо знање наших белих богова, богова који су у древности живели са нама и међу нама.

Наши бели богови – то смо ми!

Ми смо раса, род и народ белих богова.

Православље је слављење и узношење наших белих богова.

Православац је онај који се живо сећа својих богова и предака.

Православац није јудео-кршћанин.

Он је ведски човек, човек ведског знања, човек звездане расе.

02

И Беле Србкиње су веома талентоване, на свим пољима стварања и стваралаштва.

Талентоване, бистре, паметне, мудре, неустрашиве и лепе.

То су врлине, то су одлике Белих Србкиња!

Беле Србкиње имају пречисто срце и пречисту душу.

Зато јесу и физички лепе.

Лепота тела Белих Србкиња зрачи из срца, из душе.

На свом животном путу још никада нисам срео Белу Србкињу која није лепа.

Свака је од њих лепа на неки свој, непоновљив начин.

Свака је Бела Србкиња уникатна, оригинална, непонвљива.

И, свака је личност!

Међу Белим Србкињама нема персоне; све су личности, личности оригиналне и непоновљиве.

03

Дуго сам чекао на буђење Белога Србства.

Дуго сам бивао посве усамљен.

Чинило се, у неком времену, од пре тридесет, четрдесет лета, када сам био млад и на почетку овога пута, да је Бело Србство посве ишчилело, некамо нетрагом нестало са Земље, те да су сви моји трудови око тога узалудни и бесмислени, као и то, да ћу ја остати посве усамљен до краја овог свог земаљског живота.

И, гле чуда!

У трену када сам осетио страховит умор од свега што сам чинио, па и од самог живота у овоме свету, када сам намеравао да се повучем у дубоку самоћу и тишину, да престанем да пишем и стварам, појавили су се они на које сам одувек чекао, надајући се, у дубини бића својега, да они, ипак, негде постоје, скривени и прикривени, те да једном, пре или доцније, морају доћи.

И, дошли су!

Душица, Светлана, Верица, Милица, Бранислава, Роса, Владан, Милорад, Марко, Милан, Соко са Велебита…

Из дана у дан њих је све више, и наше звездано и духовно јато бива све лепше, све богатије, све јаче, све моћније.

04

Овом приликом желим да истакнем три србске песничке виле, три Беле Србкиње веома даровите, бистре, паметне и мудре, три изузетне песникиње лирске вокације.

То су Душица Милосављевић, Бранислава Чоловић и Светлана Рајковић.

Њих три су, уистини, такви песнички таленти какви се ретко срећу у овоме времену, у овоме опсеном свету огрезлом у вулгарни материјлизам и бестијални примитивизам!

У времену које долази, у Златноме добу Сварога, у Добу Белога Србства, њих три ће, верујем и знам, бити слављене и величане као песничке беле богиње.

Дивота над дивотама!

Наша је света дужност,

да свакога дана

учинимо неко добро дело.

Није важно колико је и какво то добро дело,

да ли је мало или велико,

да ли је најмање или највеће,

важно је само да то добро дело

буде учињено срцем и душом,

учињено с љубављу и у љубави.

Ако неког дана не можемо

ништа друго да учинимо,

онда макар пошаљимо

неку лепу и дивотну мисао

свима онима који су нам мили и драги,

свима који су из нашега звезданог и духовног јата,

свим ближњима,

свим људима добре воље.

И добра мисао јесте добро дело!

И топла реч,

изговорена из срца и душе,

јесте,

такође,

добро дело.

Добро дело јесте свако оно дело

које уздиже,

укрепљује, исцељује и узноси

како наш дух

тако и дух

свих наших ближњих.

Наша је света дужност,

да свакога дана

учинимо неко добро дело.

И ова моја песма –

ако,

макар на трен,

топлином речи

текне ваша срца и душе ваше –

биће,

за овај дан,

моје добро дело!