Лирски записи из Акаше

Постоји пут навише и пут наниже.

Пут узлажења и пут низлажења.

Пут успона и пут пада, а потом, убрзо, и суноврата.

Свако то од нас има, сваки народ то има, свака раса то има.

Мудрост не подразумева огромну количину Знања, гомилање Знања.

Мудрост је Празнина.

Шта је Празнина?

То је избацивање из нашег ума сваког сувишног Знања, сваког нагомиланог и оптерећујућег Знања.

Знање оптерећује наш ум.

Знање нас разбољева и чини смртним.

Зато Знање и треба избацити из ума.

Да не бих звучао противуречно (парадоксално), јер сам јуче говорио о Знању, а данас говорим о избацивању Знања из ума, мораћу све то, потанко, и да разјасним.

Ја, овде, говорим о Знању које није стваралачко, није креативно.

О Знању ради самог Знања, о паразитском Знању.

Врхунац Знања јесте Празнина.

Празнина је Мудрост.

Пре свега, ми морамо да схватимо да никакво Знање није у нашем поседу.

Ми не поседујемо Знање, будући да Знање постоји изван нас.

Ми Знање примамо из Празнине.

Када смо у Празнини, када не поседујемо Знање, ми смо у Знању, ми јесмо Знање.

Не да имамо и поседујемо Знање, већ да будемо у Знању, да живимо у Знању и да будемо само Знање.

То је Празнина!

Знање је попут ћелија и честица у свим бићима, у свим планетама, у свим звездама, у свим сунцима, Знање је у Васељени, Знање је сама Васељена.

Како ми можемо да поседујемо и имамо то Знање?

Не можемо никако, јер Знање није ничија својина.

Знање је Празнина.

И опет звучим парадокаслно, противуречно, али казујем онако како јесте.

Ми смо оно што немамо, што не поседујемо.

А сад, још већи парадокс: ми имамо само оно што немамо!

Оно што мислимо да имамо, ми, уистини, немамо.

Немамо зато што мислимо умом да имамо!

Ум је велики преварант.

Ум нас убија.

Стога су интелектуалници најтежи болесници.

Они су болесни од Знања.

Сваки интелктуалац је болестан и смртан; нигде нећете срести здравог и бесмртног интелектуалца.

Песници и уметници, велики посвећеници, нису нити могу бити интелектуалци.

Многи необавештени људи бркају појмове.

Они умишљају да су песници, књижевници, уметници и ини ствароци истовремено и интелектуалци.

Не, они нису нити могу нити смеју бити интелактуалци.

Јер, да су интелектуалци не би били песници, књижевници, уметници и ствараоци.

Интелектуалци нису ствараоци.

Њима нагомилоно Знање не дозвољава да стварају.

Нагомилано Знање убија и поништава сваки стваралачки рад.

Знање је, у крајњем случају, увек зарад самог Знања.

Знање је таштина, ако се поседује.

Знање се не сме поседовати, али зато се мора бити.

Немој имати Знање, већ буди Знање.

Буди, а немај!

Што мање имаш, све си богатији, све си више свој, и, надасве, све више јеси!

Сви ведски мудраци говоре о Празнини.

Бели Ури су разјаснили Празнину.

Празнина је Творац.

Празнина је Дух Стварања.

Празнина је Живот.

Празнина је Вечност.

Изван Празнине нема ни Вечности.

Вечан Живот постоји само у Празнини.

Празнина је Вечан Живот.

Кад год говоримо, мислимо и стварамо срцем и из срца, ми смо у Празнини.

Празнина је у нашем срцу!

У глави су црне рупе, у глави је преварант.

Ко мисли главом, главом ће и лупити о зид!

О зид бесмисла, о зид ништавила.

Ово пишем због оних Белих Срба и Белих Србкиња који долазе, који морају доћи, који ће живети, који морају живети, Знања и Мудрост Белих Ура.

Они морају осетити, познати и освестити Празнину.

Ове записе пишем за Душицу, Светлану, Браниславу и Милорада.

Они не смеју да имају и поседују Знања, они морају бити само Знање, они морају бити сама Празнина.

Имам поверења у њих, и, надасве, верујем у њих!

Лирски записи

о1

Језик открива ко смо, чији смо, колико знамо, колико вредимо.

Језик је огледало и наше душе и нашег духа.

Душа народа развија се и негује преко језика и кроз језик.

О овоме се не учи у школи, на факултету, о овоме вам нико никада није ни прозборио.

С разлогом, јер је требало од Срба створити кретенску и бесловесну нацију, нацију коју ће сваки душманин моћи да врти око малог прста.

Огромна већина савремених Срба не зна србски језик!

Не зна ни у којем погледу.

Не зна србску азбуку, не осећа биће и душу србског језика: погрешно акцентовање, погрешна дикција, погрешан изговор, а о туђицама да и не гооримо!

Србски медији највише учествују у кварењу србског језика.

Сви медији одреда, од штампаних до елктронских.

Новинари, водитељи, спикери, политичари, сви до једнога, говоре кретенским србским језиком, језиком дебила и кретена, језиком крда, чопора и стада.

Какав нам је језик, таква нам је и култура.

Какав нам је језик, таква нам је и држава.

Какав нам је језик, таква нам је и душа.

По језику се најбоље и осећа и види, да нам је душа запрљана и затрована, да у нашим душама нема више светлости живота и љубави.

02

Турци су давно протерани из Београда, али Београдом још увек владају турцизми.

Калемгдан, Дорћол, Карабурма, Чубура… и да не набрајам више, јер ми се и иначе гади.

Ко би по овеме рекао да је Београд престоница Србаља?!

Нико!

Зашто је то тако?

Зато што смо се отуђили од Корена, од Извора, од Богова, од Предака, од Културе.

Култура је ведсрбска реч.

Упамтите: култура није ни грчка ни латинска реч, већ србска.

Култура је од Култа (Белих) Ура!

Наши су божански преци знали да Племе, да Род почива на Култу, на Култу Ура.

Култ Ура јесте Мудрост Ура, Знање Ура.

Ко смо ми, Срби, без Култа Ура?

Ми смо без Култа Ура обична руља, обично крдо.

То се види по томе, што Турци и даље владају Београдом преко својих речи.

Да нисмо руља и крдо, давно бисмо избацили све туђице из својега језика, из својега бића, из своје душе.

Звучим оштро, можда и сурово, али је све овде речено истинито и, надасве, веома битно за наше свеколико здравље.

03

У Београду се, у овоме часу, говори, можда, најискваренијим србским језиком.

Београђани, свакако, предњаче у загађењу, кварењу и тровању србског језика.

Рекао бих, да деведсет посто Београђана не уме правилно да акцентује, да изговори ни име својега града.

Сви одреда, на свим електронским медијима, погрешно изговарају, погрешно акцентују и сам Београд!

Кад они изговоре Београд, то више није Београд, није Бели Град!

Имам право то да кажем, јер сам по рођењну Београђанин, Београђанин са Звездаре.

Многи су се одувек чудили, па и данас се још понеки чуде, како ја, будући рођеним Београђанином, говорим и пишем чистим, ведским, изворним србским језиком!?

Као да се подразумева, да рођени Београђанин говори исквареним србским језиком, језиком шудра, парија и палија!

Разумео сам њихово чуђење, мада је то све поражавајуће и понижавајуће, не само за Београђане, већ и за свеколики Србски Род.

04

Језик се учи од рођења.

Језик се учи до краја живота, иако нема краја!

Крај не постоји!

Својој деци никада нисам тепао.

Тепање родитеља је велика грешка.

Од родитеља тепаваца и деца тепавци!

Узимао сам своју кћер у наручје, када је била од месец дана, и причао јој бајке и приче, казивао јој песме, онако како бих причао, како бих казивао одраслом човеку.

Правилно бих, смирено и течно, акцентовао сваку реч.

Када сам једном приликом држао своју кћер у наручју и с њом разговарао, уз Чајковског, Моцарта и Вивалдија, били су у кући неки моји рођаци и пријатељи, и чудили се што ја детету од месец дана говорим као одраслом човеку, јер би требало да јој тепам као сви други…

Одговорио сам јој да с мојом кћери од месец дана разговарам онако како и са свима њима разговарам.

Јер, њена душа све упија, све разуме.

Ово што сада чује, то ће у њеном бићу, у њеној души одзвањати заувек.

И, заиста, моја су деца свуда у школи, од основне школе па све до факултета, вазда и увек најправилније, најчистије говорила.

Бивало је, да их и у основој школи учитељи и наставници питају како се изговарају, како акцентују поједине речи.

Наставници су србски језик учили од моје!

Данас моја кћер – иако је рођена на Звездари, као и ја – говори чистим, високим, ведсрбским језиком.

Посветила се језику од основне школе.

Завршила је филолошку гимназију, студирала, и завршила, етнологију и антропологију.

Говори и пише руски и енглески.

На једном недавном пријему у Београду, рекли су јој неки гости из Енглеске, да говори чистим и високим енглеским језиком, да говори чистије и правилније од девет десетина Енглеза.

Мислили су да је студирала у Лондону.

Она им је одговорила, да би за њено знање и познавање енглеског језика највише требало да захвали знању и познавању изворног и високог србског језика.

И, заиста, кључ за све ине језике јесте знање матерњег језика.

Како говориш матерњи језик, тако ћеш говорити и све ине језике.

05

Одувек сам говорио својим рођацима и пријатељима: учите своју децу да србски говоре, да србски мисле, да србки пишу, да србски осећају.

Када то савладају, онда ће моћи да приме сва знања овога света па и иних светова.

Основа и темељ Култа Ура јесте познавање својега језика.

Ккав ти је језик, таква ти је и душа.

Све можеш сакрити, све можеш глумити, али – језик никада!

Језик ће лепше и боље од ичега и икога рећи: ко си, чији си, колико знаш и колико вредиш!

Драгане Песниче,

Слободна воља је темељ и  смисао нашег битисања и постојања на Гаји, она је уједно и пут  који одређује судбу  наших душа у драми која се зове живот…

Све око нас преко Етра  је енергија, она је подложна променама / позитивна, негативна, неутрална…/ ми нашим мислима, делима обликујемо ту енергију и  свет око нас.

Утичемо, мењамо, унапређујемо, уништавамо, налазимо смисао и знање  или пак губимо смисао и прихватамо незнање …

До скоро је  удео наше слободне воље креирао  30 – 70 %   спољне видљиве слике света и у том амбијенту и  оквиру су наше душе битисале  …… али од скоро по народној … што смо урадили, урадили смо …. сада свега 5% наших  мисли и активности могу нешто да промене….

мења се убрзано  сценографија на нашој Гаји ….

Творац полако али сигурно мења “правила игре“ …

ова овоземаљска  прича полако  завршава своје постојање и смисао…

Зато нека Вас не брину слике из спољног света, то тако мора да буде …

све има свој Виши смисао ….

нама је то  још невидљиво и неразумно … али све иде како треба …

сада је на делу  директна Творчева  воља и интервенција  ….

ми се више ништа не питамо…

Будите ми здрави, весели и свако добро

Милан

Наша слободна воља

условљена је, гле!

нашим јучерашњим делима,

као што ће и наша сутрашња слободна воља

зависити од наших данашњих дела.

Јер,

и слободна воља се мења

из дана у дан,

из трена у трен.

Јер,

и слободна воља дише

онако како  наше срце куца,

како наша плућа дишу,

како Васељена дише,

како Творац дише.

Јер,

све се мења,

све је у вечној промени,

све се изнова рађа,

све изнова умире

и све изнова васкрсава.

Сваки почетак

има свој свршетак,

као што и сваки свршетак

има свој поновни почетак.

(Све ово ми,

вечерас,

дошану Вилуша Перунова

док сам

у врту својему

тиховао

под плавим звездама.)

И ово да разјаснимо.

Слободни смо били на самом почетку, на почетку свих почетака.

Тада смо били посве слободни, слободни као богови.

У првом утеловљењу, у првом животном току, гле! бејасмо посве слободни као богови, као богиње, као и сам Творац.

Али, у сваком нашем наредном утеловљењу, у сваком нашем наредном животном току наша је слобода бивала условљена наших делима из минулог животног тока.

У овом животном току, после толико и толико утеловњења, после толико и толико животних токова, и после толико и толико наших не знам каквих дела, ми смо слободни толико колико смо слободни.

Нама слобода није ускраћивана од Творца – Он нам је, штавише, дао потпуну и ничим ограничену слободу – већ смо самима себи скраћивали и сужавали властиту слободу.

Ми смо сами себе својим ко зна каквим делима поробили.

Ми смо робови својих дела из минулих животних токова.

Пут навише јесте пут потпуног превазилажења и надрастања свих својих узрочно-последичних дела, надрастања и превазилажења судбине, карме, усудбе, и изравни улазак, космичком и божанском вертикалом, у Поље Творчевог Не-Делања.

То је оно што је Буда назвао Нирваном.

Нирвана је, уистини, Поље Творчевог Не-Делања, илити: Сварогов Златни Ириј.

У сваком од ових величанствених дела ја пронађем и себе. Зато сам много пута самога себе питао. Да ли ја мојим мислима потакнем стварање некога дела у коме ћу се пронаћи, или то ја унапред добијем наговештај, да ће у томе некоме делу бити нешто што се односи на мене? Али није то случај само са овим што се овде догађа него у много мојих животних збивања и на широком животном плану.

Што се тиче мога слободног деловања и воље, о томе већ дуги низ година размишљам, и налазим се у једном вртлогу настојећи да дођем до одређених закључака. Често сам долазио и у стање да се питам да ли ја уопште имам имало слободне воље и самосталности и када се то догађа, у ком тренутку времена или мога деловања.
И поред свега овога ја сам на неки начин стекао један увид у све ово, а да ли је тачан или не, ни то ми није сасвим јасно нити сам сигуран. А то је, да сам ја један „савршени“ (робот ) организам, биће или како год се то звало, које извршава наредбе, наређења или задатке Виших Сила. Један од мојих доказа, који важе за мене, је и то што често пута нисам могао да остварим ни најобичније жеље, а много пута сам радио и извршавао такве задатке, да сам се и сам питао да ли је то могуће и како сам то уопште урадио. Када ми се жеље не би оствариле, тада бих био усмерен у неком другом правцу или на остварење нечега другог.

А што се тиче ВЕРЕ, ја мислим да се о њој може говорити тек тада, када знање буде преточено у неко животно дело, односно када то будемо могли да видимо, чујемо или на неки други начин осетимо. Ја себе сматрам верујућим бићем али не у овоземаљске религије и секте које су измислили „мудраци“ за своје потребе, управљајући тако милионима људи, већ у Небеске Силе, које су изнад нас и поред нас и у самима нама и видљиве су свакоме у сваком тренутку ако пожели да их види и осети!

Благодарим нашему песнику и свим Белим Србима!

Тај осећај да си НЕКО и НЕШТО,

може да има само онај, ко је НЕКО и НЕШТО.

Ништавила и никоговићи,

као и сви ти припадници пљачкашких и поробљивачких крда,

стада, руље и олоша,

то немају нити ће икада имати.

Они увек и једино испољавају силу, бес, мржњу, злобу

и све друге грдости и гадости које постоје

и које само њима приличе.

Они заправо и немају чиме да се диче и поносе.

У осталом

све ове грдости које су наведене

то су уствари њихова занимања,

њихов начин живота

и опстанка.

Лирски записи

01

Наш животни пут, наша животна космичка драма на Земљи, одвија се према сценарију и режији божанског сценаристе, драматурга и режисера.

Наш животни пут је већ написан и режиран, чак је и књига снимања урађена, до краја је разрађена свака сцена, сваки кадар, свака слика.

Остаје само да почне снимање, па падне прва клапа.

Та прва клапа, то је тренутак кад се рађамо у овај свет.

На основу чега се пише сценарио нашег животног пута на Земљи?

Пише се на основу наших дела из ранијих животних токова, из ранијих утеловљења у различним временима и световима.

Сва наша дела из свих животних токова записана су у Акаши.

Свако од нас има своју књигу живота у Акаши.

Божански сценарист, драматург и редитељ припрема наш животни филм према нашој властитој књизи живота.

Свако од нас јесте лик из властитог филма живота.

Свако од нас је главни јунак својега филма.

Не, немојте бркати појмове.

Ми нисмо глумци, јер ми не глумимо, већ стварно живимо властити животни лик.

Ми смо истинити ликови и јунаци својих филмова живота.

Наша слободна воља, о којој говоре неке неведске религије, јесте под знаком питања.

Колико смо ми, уистини, слободни?!

И, да ли смо уопште, и имало, слободни?!

Слободни смо само онолико колико нам дозвољавају наша дела из минулих животних токова.

Слободни смо само онолико колико нам дозвољва наша властита карма, наша властита усудба и судба.

02

Наша слобода, наша слободна воља је увек условљена.

Условљена нашим минулим делима.

Јудео-кршћанство не може никада дати задовољавајуће одговоре на битна и суштаствена животна питања.

Јудео-кршћнство није религија знања, већ религија незнања.

Јудео-кршћанство је само вера, вера без знања, без самосвесности и самобитности.

Отуда јудео-кршћани никада и не долазе до битних и суштаствених животних питања и одговора.

Они се задовољавају само слепом вером.

Јудео-кршћанска црква тражи искључиво слепу веру, искључиво слепу послушност.

Зато јудео-кршћанска црква своје вернике и назива стадом, овцама за клање.

Бити јудео-кршћанин, то значи: пристати да до краја живота будеш  и останеш човек незнања, да будеш и останеш овца за кланицу.

03

И ислам је, такође, само једна од верзија јудео-кршћанства.

То је у самој бити једна те иста релига, религија незнања.

И у јудео-кршћанству и у исламу забрањено је свако знање.

Ако примете да неко од њихових верника зна више од других, тај одмах бива распет или обезглављен.

Нико не сме да зна изван прописа религије.

Све знање је у догмама.

А сваки прекршај догме, прекршај кодекса бива најстроже кажњаван.

Свако знање је јерес.

Јеретик је сваки онај који мисли својим срцем, својом душом.

Зато и јесте у обе ове религије, које су у суштини једна те иста религија, и озакоњен злочин.

Злочин се ни у јудео-кршћанству ни у исламу не кажњава.

Напротив, још се и подстиче.

04

Наша вера јесте вера знања.

Уствари, наша вера и није вера, већ знање.

Веда, ведање, виједање, виђење на ведсрбскогом значи: знање.

Ведски човек јесте човек знања, човек који зна.

Човек знања, човек који зна – није верник.

Он је пробуђени.

Пробуђени и освешћени.

Стога, кад год говорите о нашој вери, не говорите о вери (јер вере ту и нема!), него о знању, или још боље: говорите о предању.

Ја вазда и увек изнова опомињем Беле Србе и Беле Србкиње, да не троше драгоцену животну и стваралачку енергију на буђење и освешћивање некаквих вештачких, хибридних и лажних Срба који, можда, уопште и не припадају вишој хиперборејској, ведској и звезданој раси Белих Срба.

Тај сој се никада не може пробудити нити освестити!

У овом животном току, у овој инкарнацији – то се, зацело, неће догодити.

У некој будућој инкарнацији, у неком будућем животном току – можда!?

Знам то одавно, искусио сам толико пута у овом животном току који ми тече, ево, већ шездесет и осам година!

Ту нема никакве поправке.

Што је наопако рођено, то ће наопако и отићи са овога света.

Врана, ма шта год чинила, никада неће моћи да испили сокола!

Од шудра, парија и палија немогуће је створити вишу, духовну и ратничку касту.

Зато и опомињем, вазда и увек изнова, Беле Србе и Беле Србкиње: не траћите време, не расипајте драгоцену животну и стваралачку енергију на шудре, парије и палије, не бацајте бисер пред свиње!

Не трошите се, јер све је то без сврхе и смисла!

Погледајте око себе, погледајте широм отворених очију!

Погледајте и сазерцавајте својим унутарњим видом који сој шудра, парија и палија живи у Београду!

Видите ли, колико је антисрбских гласила и невладиних организација, колико је србомржње у самом Престоном Граду!

Зар за њих да се жртвујете?!

Зар такве да будите и освешћујете?!

Чувајте се, штедите се!

Ваш циљ мора бити високо, веома високо, мора бити – највише!

Не желим да се ико од вас, Белих Срба и Белих Србкиња, после завршетка овог животног тока, поново врати на Земљу.

Вратити се поново на Земљу као смртно, бедно и трошно биће у људском обличју – која бесмислица и која космичка трагедија!

Мој сан је од најраније младости: чинити све, све трудове и подвиге, да се никада више не вратим на Земљу у трулежном и смртном обличју најтрагичнијег бића у Космосу.

Гледајте широм отворених очију свет око себе.

Гледајте и освешћујте.

И, шта видите?

Видите један ружан сан.

Да, овај свет је само један ружан космички сан.

Сви смо ми овде или по казни или по неком изузетном задатку.

Али, и тај изузетан задатак истовремено је и казна.

У свакој војсци постоје казнене јединице, јединице у коју се, по казни, шаљу како обични војници редови, тако и њихове старешине, нижи и виши официри.

И највиши официр у кажњеној јединици јесте, такође, кажњеник!

Свеједно што има висок чин – он је, ипак, кажњеник!

Овај свет, ова Земља јесте управо та казнена јединица у односу на свеколики Космос, на васколику Васељену.

Ми смо кажњеници.

Сви смо ми кажњеници, само што имамо различите чинове и различита позвања и послања.

Страшније од смрти јесте поновни повратак на Земљу.

Ово сам давно освестио.

Поновни повратак на Земљу, поново се вратити као човек, то је, уистини, страшније од смрти.

Ово је моје виђење и моје вековно искуство, а ви сами бирајте – што вам је воља!

Али, знам: наш пут мора бити пут навише, без повратка!