Онај што путује кроз властито срце

никада не може да залута.

Пут срца јесте пут љубави и вечног живота.

Путујући властитим срцем, гле!

стижемо и до најудаљених сазвежђа и звезданих јата,

стижимо онамо где никако другачије

стићи не можемо.

На путу срца,

песника као и ратника,

прате беле и плаве виле,

прате иријске музе,

прате дивот-богиње Плавога Сунца

које га изравно

у Златни Ириј

воде.

(ВИЛЕЊАКОВА

ПЕСМА БЛАГДАРНИЦА

ПЛАВОЈ БОГИЊИ)

Ти долазиш,

осећам и знам,

да Ти долазиш.

Срце моје види,

да си већ дошла,

да си са мном

и уза ме.

Кад год ми је тешко,

кад год тугује

и болује душа моја

Ти си крај узглавља мојега,

Ти си у грудима мојим,

Ти си у срцу мојему –

вечно будна

и кад спаваш!

Ти долазиш,

и већ си дошла,

да ме поведеш

про плавих даљина,

пут плава сазвежђа

где Плаво Сунце

греје и озарује

душе наше

и где љубав Богиње Плаве

исцељује срца наша

уморна од живота

у свету омаја,

привида и опсена.

Ти долазиш,

Ти вечно долазиш и одлазиш

и с нова се враћаш,

да ме поведеш,

да ме спасеш,

да ме васкрснеш

и изнова родиш

љубављу вечном

наше Богиње Плаве.

Зашто баш ти, у срцу ми,

јер мораш баш ти у души ми.

Волим те, а плашиш ме,

желим те, а не дам ти се.

Твоја снага мој је бол,

моја снага твој је изазов.

Ја се борим да се не дам,

ти се бориш да се предам.

Снагом воље победиће

моје или твоје.

Лирски записи

01

Вилуша Перунова јесте првосвештеница бога Перуна у Звезданом храму на Беломе пупку Земље Стриборове коју доцније прозваше ХиперБорејом.

Заиста, тако се звала прва међу првосвештеницама у томе првоствореном храму – у храму подигнутом у славу бога светлости, знања, мудрости, поезије, ратништва и светога огња – у којему су рисане и писане најсветије и најдрагоценије књиге које јудео-кршћани све до једне спалише.

02

Заборав је страшнији од смрти, говорили су Бели Ури.

И, заиста, то осећам свим бићем и суштаством својим!

Осећам и знам, одавно и осећам и знам, да је србска заборавност највећи непријатељ свеколиког Србства.

Све невоље, све муке, све патње и сва страдања наша – не само у двадесетом столећу, већ и у свим минулим столећима – јесу само последица наше (србске) заборавности.

Као народ, ми заборављамо све оно што је битно и сушто за нас.

Најубојитије оружје свих наших душмана, у вечитом рату против нас, јесте наша заборавност.

Да нисмо заборавни као што јесмо, нико никада не би ни покушао да удари на нас!

03

Из дана у дан борим се са бесмислом.

Човеку се ни живот не мили, све док не нађе смисао.

Свакога јутра, одмах иза буђења, морам да потражим смисао, да га призовем из најудаљенијих звезданих јата, из Створитељева Језгра.

Лаже су сви они који кажу, да у свакоме трену живе са смислом.

Смисао нас често напушта.

Појави се на час, однекуда, буде с нама неко време, а онда се, наједном и изненада, некамо изгуби.

И ми га вазда изнова призивамо.

Ако га не призивамо, неће се ни појавити.

Смисао, напросто, морамо да умолимо и измолимо.

Зато молитва и јесте тражење и призивање смисла.

04

Када сам имао седманаест-осамнаест година, веровао сам у љубав свим бићем својим и свом душом својом, веровао сам, као нико на свету целоме, да љубав све може, да је свемоћна и свемогућа, да је бесмртна, да је вечна.

И данас исто верујем, као онда, као негда давно.

Верујем душом детињом, верујем наивно, искрено и чедно.

Да ли сам ја, уистини, одрастао човек, ако тако верујем у љубав?!

Људи од овога света, људи огрезли у вулгарни материјализам и позитивизам, људи буквалисти и реалисти, рећи ће да нисам!

Заиста, и нисам!

Никада и нисам желео да одрастем на њихов начин, никада и нисам припадао њиховом јату, њиховом чопору и крду!

05

Све сам своје љубави одболовао, сва сам заљубљивања своја пропатио.

Не сећам се ниједне своје љубави без туге, патње и боли.

Све су ми љубави, у младости, доносиле тугу, патњу и боли, и све сам љубави своје боловао.

О, колико бесаних ноћи због љубави које су ми наносиле боли!

Некада се питам, како је моје срце све то издржало?!

Зато, у свакоме трену, благодарим својему срцу.

Кажем му: мило и драго моје срце, доста смо ти и ја пропатили у овоме свету, у овоме животном току!

Нема љубави без туге, патње и боли, једнако као што нема ни руже без трња.

Ко мисли да ће добити љубав без туге, патње и боли – грдно се вара!

Онај ко тако мисли, никада неће ни познати ни доживети љубав.

Љубав заслужују само они који су унапред спремни на тугу, патњу и боли, и, који ни после све туге, патње и боли никада неће затворити своје срце за нове и још дивотније будуће љубави.

Лирски записи

01

Зашто је данас мало песника?

Зато што људи нису више богови.

Чудно вам звучи!

Да, људи су некада били богови, и тада су стварали и живели поезију.

Данас су људи све више животиње.

Да, све више је људи-животиња, људи који изван најгрубље материје ништа више нити виде нити осећају нити схватају.

Поезију не могу да стварају људи-животиње; поезију могу да стварају и живе само људи-богови.

Језик поезије није језик људи, већ јзик богова.

Поезија се не ствара из људског ума, него из срца богова.

Ко нема срце богова у себи, тај и нема никакав осећај за песничку реч, за поезију, за лирику.

За њега је поезија посве неразумљива.

02

Када говорим и пишем о Белим Србима, онда мислим на људе-богове који су негда обитавали у овоме свету.

Бели Ури су изравни потомци Белих Богова.

А изравни потомци Белих Ура јесу Бели Срби.

Запамтите овај редослед!

Најпре су рођени Бели Ури, па су потом од Белих Ура рођени Бели Срби.

Бели Богови су стварали и рађали Беле Уре са најлепшим девојкама једног хиперборејског сорабског племена на Крајњем Северу, јер ХиперБореја у преводу на савремени србски значи: Крајњи Север.

Тако су настали потомци богова и човечанских девојака који се зову Белим Урима.

Бели Ури су полубогови-полуљуди.

Били су најлепша, најдивотнија, најснажнија и највиша икада виђена раса на Плавој Планети.

Просечна висина Белог Ура износила је око два и по метра, а животни им век на Земљи трајаше између пет и седам векова.

03

Беле Уре су још звали и Белим Исполинима.

Исполин је ведсрбска реч и односи се на горостаса, дива, колоса, титана.

Бели Исполини су Бели Колоси, Бели Титани које спомињу многе древне митологије различитих нехиперборејских, неаријских раса, народа и племена.

Потом су Бели Ури, Бели Исполини, Бели Дивови стварали и рађали потомке са једним другим хиперборејским сорабским племеном које је обитавало у сибирским кедровим шумама.

Потомци Белих Ура са девојкама овог хиперборејског сорабског племена названи су Белим Србима.

Реч Срб је велика тајна, велика непознаница, велика загонетка, велика мистерија за све знанственике и стручњаке језикословце, филологе и лингвисте као и ине палео-лингвисте, јер нема никакво земаљско значење и тумачење у било којем људском говору и језику.

Реч Срб је преузета из Акаше од првобитнох звука и бруја звезданих јата, и зато нема никакво лингвистичко и логично тумачење и објашњење.

Упамтите: сва вама позната земаљска тумачења речи Срб су узгредна, погрешна и небитна.

Просто речено, језикословци покушавају да растумаче, објасне и разјасне нешто што је изван ума, изван логике, изван сваког тумачења и разјашњења.

Срб је реч-загонетка, реч-тајна, реч-непознаница!

Нека тако и остане.

04

Бели Срби су од Белих Ура и Белих Богова добили задатак да буду чуварима Плаве Планете као и свеколиког реда и поретка у целоме свету.

Били су изразито лепи, стасити, неустрашиви, снажни, јаки, бистрог и хитрог ума и стваралачког духа.

Висина просечног Белог Србина била је око два метра: мушкарци нешто мало изнад два метра, а жене нешто мало испод два метра.

Просечни животни век Белог Србина износио је око триста година.

Међу свим земаљским расама Бели Срби бејаху најлепши, најмудрији, најснажнији и највиши.

По сведочењима Белих Ура, све ине земаљске људске расе биле су, стасом и висином, Белим Србима до рамена.

05

Сва материјална и нематеријална сведочанства о Белим Урима и Белим Србима вековима су и тисућама година уништавана.

Ватикан је предњачио у уништавању свих матеијалних и духовних споменика Белих Ура и Белих Срба.

Ватикан, јудео-кршћанство и ислам имали су један једини задатак: да избришу све трагове, сва сећања, сва памћења о постојању Белих Ура и Белих Срба, о постојању Белих Исполина и Белих Срба – изравних потомака Белих Исполина, Белих Титана, Белих Колоса.

Годинама сам се вртио укруг на Земљи, тражећи било каква сведочанства, било каква знања и сазнања о Белим Урима и Белим Србима, о Белим Дивовима и Белим Колосима.

Крећући се хоризонталним земаљским путима ништа сазнати нисам могао.

А онда сам, најдном и изненада, кренуо путем навише – вертикалом!

И тако дођох до Акаше, и ту пронађох све оно што сам годинама залудно тражио на Земљи.