Све што сневамо,

то већ постоји.

Не умемо рећи где постоји,

али постоји!

Јер,

снови су виши ступањ стварности

од сваке друге стварности.

Стварност – то су снови

које будни сневамо!

Изван снова

нема друге стварности,

нема никакве стварности.

Они који не умеју да сневају,

никада неће познати

ни стварност ни љубав.

Зато

што једина истинска стварност

јесте у нашим

заљубљеним срцима,

када сневамо љубав

коју смо у својим сновима

ко зна где и када створили.

Нас, Беле Србе, воде и чувају наши Бели Богови.

Бели Богови и Беле Богиње.

Они су творци и чувари Лепоте, Дивоте и Љубави, у нама и око нас.

Туђинске, душманске и рептилске религије нас се не дотичу.

Ми, Бели Срби, никада не бејасмо поробљени јудео-кршћанством.

Са јудео-кршћанством отпочиње поробљавање и сатирање Белих Срба, Хиперборејаца, Аријаца.

Многи од Белих Срба поклекнуше и посусташе, али мањина њих остаде, и преживе, нетакнута.

Та мањина је космичко семе поновног рођења Белога Србства на Плавој Звезди.

Данас је Перунов дан.

Дан Бога Перуна.

Наши душмани, јудео-кршћани, на овај Перунов дан славе својега пророка и светитеља Илију.

А знате ви, Бели Срби и Беле Србкиње, ко је пророк и светитељ Илија?

То је онај наш заклети душманин и крвник који је својом руком заклао на стотине свештеника и свештеница Белих Ура.

Ништа не умишљам нити измишљам, већ само преписујем из њихових светих књига.

Да, својом руком је клао, урлајући уз бесловесне, бесовске и демонске крике док је то чинио, како је записано у њиховим књигама које они сматрају светим.

Славити и прослављати светога пророка Илију, то је исто као да славите и прослављате најгрозније усташке кољаче Срба и Србкиња, из Јасеновца и Јадовна.

Нама је јудео-кршћанство нанело више патње и зла од било чега другог на овоме свету.

Оно нас је урнисало, сатрло и затрло.

Оно нас је ојадило за све прошле и будуће векове.

Лирски записи

01

Шаљем вам, срцем и душом, свеколику лепоту, красоту и дивоту песничке речи из Акаше.

Шаљем вам сву љубав Белих Срба и Белих Србкиња из Небеске Србије, из Оностране Србије скривене у духовном језгру нашег плавог звезданог јата, одакле Плаво Сунце греје и озарује наше песничке и вилењачке душе.

02

Вилуша Дивуша!

То је једна плава вила, песничка муза и добротворка, саздана сва од лепоте, красоте и дивоте, која се, пре тридесет и нешто лета, низвела (спустила) из Вишњих оностраних светова у овај свет омаја, опсена и илузија.

Њено име у Акаши је Вилуша Дивуша, али се у овоме свету другачије зове; а ја то њено овосветовно име не желим да обелоданим, јер плава вила са Плавога Сунца мора да остане скривена у овоме свету, будући да овим светом влада мржња, пакост, завист и зло.

03

Некада су, у древности, све Беле Србкиње биле праве лепотице!

Бели Ури сведоче, да су се са Белим Србкињама, по лепоти и дивоти, могле поредити само Беле Богиње.

Све наше Богиње, као што су Лада, Весна, Светлана и Србона, постале су од Белих Србкиња.

У њих су наши Богови, као што су Љељо, Перун, Свевид, Даждбог и Велес, били свим божанским бићем својим заљубљени, те су их благодарности узнели међу бесмртнике, међу Богове и Богиње.

Тако су се Бели Срби ородили са Белим Боговима.

Без вас, моји племенити Бели Срби и моје дивотне Беле Србкиње, ја сам нико и ништа!

Нико сам и ништа без Створитеља, без светлосних и божанских бића из Вишњих светова, без Мајке Васељене и без Великог Духа Стварања, Духа Љубави.

Благодарећи мени, ви, уистини, благодарите Ономе који кроз мене беседи, пева, пише и ствара о Беломе Србству.

Мој задатак се састоји у томе, да све Лепоте, Красоте и Дивоте из Акаше, из Света белих богова и белих богиња, предајем вама кроз песничку реч.

Ја сам само слуга Створитеља и ваш слуга!

Ја сам без свих вас – нико и ништа!

Јер, ја – то сте сви ви!

Сви сте ви у мени, као што и ја у свакоме од вас обитавам.

Само с вама, и у вама – ја могу бити ЈА!

Само с вама, у вама и кроз ваша срца, ја могу да певам најдивотније песме о Беломе Србству.

Само с вама, у вама и кроз ваше душе, ја призивам наше беле богове и наше беле богиње – дивотнице, мудрице и лепотице!

Бело Србство – то је Небеска Србија.

Али, Небеска Србија није само у Небу, Небеска Србија је и на Земљи, на Плавој Звезди и на Плавоме Сунцу.

Небеска Србија је, гле, и у нашим пречистим срцима!

Када, са овога ступња свесности и свести, сагледавам себе, свој животни пут у овом животном току, тада видим, јасно, чисто и бистро видим, да сам много грешио, да сам често огрешио душу о своје ближње, о оне који су ми веома мили и драги, које љубим свим бићем, свим срцем и свом душом својом.

Грешио сам, зато што сам живео у незнању, у тами, у опсени, у самсари, у вртлогу, у омаји.

Све зависи од нашег знања, од душевног и духовног ступња на којему смо тренутно.

Незнање је, по Белим Урима, један од највећих и најтежих греха, греха према себи, према својој души, према својему суштаству.

Незнање убија, незнање сатире, незнање поништава све оно што је битно и суштаствено у нама и око нас.

Незнање нас чини бесловесним, и буквално!

Грешио сам од када знам за себе, а највише, канда, греших у младости, у доба рађања првих љубави и младалачких скоро дечачких заљубљивања.

О, камо лепе среће, да су тада били моји Бели Ури уза ме!

Грешио сам највише према девојкама, према својим драганама и љубавима, према младим и лепим Белим Србкињама у које сам се тада, као нико на свету, заљубљивао до лудила и, које сам, са заљубљености своје, повредио на многе и различне начине.

И сада их у мислима и визијама својим призивам, молећи их, срцем и душом, да ми опросте за све оне несташлуке и лудости које и њима и себи починих, незнајући тада, са оног ступња свесности и свести, да им задавах душевне боли, да повредих и позледих све оно што је најлепше, најплеменитије и најдивотније у њима.

Знам, проћи ће све, али ће, ипак, остати ожиљци на души мојој, ожиљци не од рана које су други мени наносили (таквих рана као да и није бивало!), већ од оних много тежих и болнијих рана, а то су ране које ми самима себи задајемо и наносимо на свом животном путу, а нарочито у младости када живимо у бесловесности и незнању.

(Благодарна посвета Белим Србкињама:

Александри, Душици, Верици, Милици, Јадранки, Роси и Светлани Светлуши.)

Благодарим – то је ведсрбска реч, а хвала је од семитске речи хавала, и у бићу ведсрбског језика некако грубо и варварски звучи!

Има Срба, који се попут духовних богаља везују за туђице.

Туђица им дође као помагало, као штап.

Али, ви, Бели Срби и Беле Србкиње, будући да нисте духовни богаљи, избаците, за свагда, из свог говора ову рогобатну туђицу!

Јер, када кажете БЛАГОДАРИМ, тада вас разумеју сви Бели Срби, сви Хиперборејци, од Охрида до Владивостока.

Док реч хвала (хавала) разумеју само неки Бели Срби, Хипрборејци звездане расе, на веома суженом простору.

Туђице користе они који нису пробуђени и освешћени, који су, у изворном значењу ове речи, богаљи, духовни богаљи.

Они се честом употребом туђица скривају иза властите бесловесности, необразованости и неосвешћености.

Благодарим! – то уистини звучи господски, аријски, јер, АРИЈА, на ведсрбском, значи: ГОСПОДИН.

Будите ГОСПОДА, будите ГОСПОД!

Зато што је реч ГОСПОДИН и рођена од ведсрбске речи ГОСПОД.

Јер, сваки Бели Србин, уистини, и јесте ГОСПОД, управо онако као што и свака Бела Србкиња јесте ГОСПА(ВА).

Када се Бели Србин, у древности, у оно праисконо време, обраћао Белој Србкињи, он би јој рекао: ГОСПО или ГОСПАВО моја!

Није је звао ЖЕНОМ, него ГОСПОМ, ГОСПАВОМ, будући да је у тадањих Белих Срба постојала жива свесност, живо сећање на властито ведско, хиперборејско, аријско и звездано ГОСПОДСКО ПОРЕКЛО.

Јер, назвати Белу Србкињу женом, то ми некако увредљиво и понижавајуће звучи, зато што је свака Бела Србкиња много више од жене; она је ГОСПА(ВА) – свим бићем, свим срцем, свом душом и свим духом својим.

Бели Срби нису шудре, парије и палије; они су ГОСПОДА.

Они су, свим видљивим и невидљивим нитима, повезани са ГОСПОДОМ.

Благодарим свим Белим Србима и свим Белим Србкињама.

Благодарим на свему, а највише на љубави!