Category: Вести
Да ли ће Србија постати посматрач у ОДКБ-у?
Приликом недавног боравка у Београду, председник високог савета Јединствене Русије Борис Гризлов је рекао да је Русија оријентисана на изградњу стратешког партнерства са Србијом, и да у томе, између осталог, важну улогу треба да игра сарадња између наша два парламента. Притом је поменуо да би тој сарадњи у пуној мери допринела позитивна одлука Народне Скупштине Србије на позив Државне Думе Русије – да Србија стекне статус посматрача у Парламентарној скупштини ОДКБ-а. Дакле, шта се може очекивати поводом позива да Србија постане посматрач у ОДКБ-у, и да ли се то коси са државним ставом о војној неутралности Србије?
12.10.2012. Глас Русије, пише: Ратко Паић
© Фото: en.wikipedia.org
Као што је познато, Народна скупштина Републике Србије је 27. децембра 2007. године Декларацијом о војној неутралности Србије прогласила неутралност у односу на све постојеће војне савезе. Министар одбране и потпредседник владе је додатно поновио да Србија остаје војно неутрална јер је то став српске скупштине који ће и убудуће сигурно бити поштован. Такође је додао да ће Србија, поред одлуке да неће приступати војним савезима, настојати да искористи расположиве механизме програма „Партнерство за мир“.
Своје мишљење су у више наврата изразили и поједини аналитичари, када су закључили да Србија мора успоставити еквидистанцу, односно истовремено да буде члан и Партнерства за мир и посматрач у парламентарној скупштини ОДКБ-а, уколико жели да се држи политике неутралности. Код њих преовладава мишљење да неутралност Србије не би била угрожена статусом посматрача у ОДКБ-у и чланством у Партнерству за мир.
ОДКБ, односно Организација договора о колективној безбедности је настала 2002. године и тренутно има шест земаља чланица – Јерменију, Белорусију, Казахстан, Киргизију, Русију и Таџикистан, а циљеви због којих је та организација основана су, поред заштите територијално-економског простора земаља учесница, и супротстављање међународном тероризму, борба против трговине наркотицима, нелегалних миграција, транснационалног организованог криминала, као и колективно реаговање на ванредне ситуације и хуманитарне катастрофе, те борба против претњи у информатичкој сфери и криминала у кибернетичком простору.
Иначе, Генерална скупштина Уједињених нација је 2004. године донела резолуцију о додељивању Организацији договора о колективној безбедности статуса посматрача у Уједињеним нацијама, а што се тиче сарадње са сличним организацијама у свету, званичници ОДКБ-а су изразили спремност да са НАТО-ом сарађују по питањима спречавања трговине наркотицима из Авганистана. За ОДКБ је занимљива и чињеница да тај војно-политички савез до сада ни једном није учествовао у било каквим војним операцијама, већ све проблеме са којима се суочава покушава да реши мирним путем у складу са својим статутом.
Дакле, у Србији је војна неутралност презентована као најбољи начин за очување сопственог интегритета и суверенитета, и то ће очигледно остати константа државне политике и у будућности, с обзиром да је она проглашена резолуцијом Народне Скупштине. Међутим, многи сматрају да војна неутралност не искључује могућност сарадње са другим земљама и организацијама, него да сасвим супротно, таква свестрана кооперација подржава линију неутралности.
У том контексту остаје да се види каква ће бити реакција српског парламента на позив који му је упутила руска Дума, да у својству посматрача убудуће присуствује раду Парламентарне скупштине ОДКБ-а. У том случају би била остварена сарадња и са том организацијом, за коју је руски председник Путин недавно изјавио да је постала делотворан инструмент подршке колективној безбедности у зони своје одговорности, уз убеђење да ће њена улога у свету јачати.
Биотехнолошки лидер “Syngenta” проглашен кривим за прикривање смрти животиња узрокованих ГМО кукурузом!
Биотехнолошки лидер Syngenta проглашен кривим за прикривање смрти животиња узрокованих ГМО кукурузом!
Коначно је извојевана победа у парници против ГМО монструозних компанија, болесних мозгова који овим путем врше прикривени тероризам у целом свету, атак на живот људи на планети.
Наиме, добијена је судска парница против биотехнолошке компаније Syngenta, која је својим GM Bt кукурузом убијала стоку. Компанија је одбијала да призна кривицу на грађанском суду, у парници која је одржана још 2007. године. Ово је победа после дуге борбе на суду, коју је покренуо Немац Gottfried Gloeckner чија су говеда умирала од хране ове компаније, која је – доказано – имала као састојак Bt токсин, од кога су говеда исхраном добијала „мистериозну“ болест и угинула.
Наиме, Gloeckner је узгајао Bt кукуруз на својој фарми од 1997. до 2002., све краве су храњене искључиво том намирницом од 2000. године. Тада је почела да се појављује „мистериозна болест“ у популацији говеда. Gloeckner је покренуо грађанску тужбу на суду против компаније Syngenta, а она му је платила 40.000 евра да га ућутка. Две краве, које су јеле ГМ кукуруз (сада забрањен у Пољској) умрле су, за време трајања процеса против компаније и Syngenta је одбила оптужбу да је одговорна за ове смрти.
Случај је тада затворен и Gloeckner, фармер који је покренуо парницу, остао је у дугу од неколико хиљада евра. И то није све, наставило се и угинуће стоке која је храњена генетски модификованим кукурузом. Тада, 2002. године са Robert Koch институтом Gloeckner покреће пуну истрагу у коју се укључила и Syngenta, али резултати истраге нису били познати јавности након само једне прегледане краве. Тако се Gloeckner 2009. године удружује са немачком групом активиста Gen-Klage и успева да доведе Syngentu на Криминални суд.
Користећи сведочење још једног фармера, чија је стока умрла после исхране Syngenta храном, Gloeckner и тим су оптужили биотехнолошку компанију Syngenta за смрт преко 65 крава – оптужба је да имају сазнање да је производ смртан и да су скривали истину тако што нису имали званичне записнике о смрти стоке. Овај тим је чак оптужио Hans-Theo-a Jahmann-a, немачког директора Syngente да је скривао истину.
Оптужбе су допринеле сазнању колико далеко велике биотехнолошке компаније могу ићи скривајући доказе о штетности генетски модификоване хране. Монсантно компанија је ишла толико далеко да је претила судом читавој држави Вермонт, у случају да покушају етикетирати генетски модификоване састојке.
ПИТАЊЕ, КОЈЕ НА КРАЈУ МОЖЕМО ПОСТАВИТИ ЈЕ: ЗАШТО СЕ КОМПАНИЈЕ КОЈЕ СЕ БАВЕ ПРОИЗВОДЊОМ И ДИСТРИБУЦИЈОМ ГЕНЕТСКИ МОДИФИКОВАНЕ ХРАНЕ ТОЛИКО БОЈЕ ДА ЋЕ ПОТРОШАЧИ САЗНАТИ ШТА СТАВЉАЈУ У СВОЈА УСТА, ЧИМЕ СЕ НЕПОСРЕДНО ИЛИ ПОСРЕДНО ТРУЈУ?!
А САДА О Bt ТОКСИНУ…
Bt отров је пронађен у крви трудница и фетуса
GM Watch (Укратко: CryAb1 токсин (отров) је пронађен код трудница, њихових фетуса и код жена које нису трудне. Ово је прва студија која открива присутност циркулирајућих пестицида повезаних са генетски модификованом храном, код трудница и жена које нису трудне, а то је утрло пут за ново поље репродуктивне токсикологије, који укључује исхрану и материчну токсикологију.
Напомена MATRIX WORLD-a: Bt кукуруз је развијен уз помоћ трансформације cryAB форме Bacillus thuringiensisa(Bt) у житарицама. Уобичајен је у већини ГМ (генетски модификованих) житарица – Монсантов Bt MON810 (на тржишту познат као YieldGard) – је житарица добијена генетским инжењерингом да би била отпорна на болести ( (kao што је кукурузни пламенац Ostrinia nubilalis), тако што ће производити сопствени инсектицид, то јест Cry1Ab токсин (отров).)
Иначе, светска прозводња Bt житарица обавља се на милионима хектара широм света, као и прехрамбених разноврсних намирница за исхрану људи (!!!) који садрже Bt житарице. У Европској Унији седам земаља је забранило Mon810: Аустрија, Мађарска, Француска, Луксембург, Немачка и Бугарска.
РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА: Излагање мајки и фетуса пестицидима повезаним са генетски модификованом храном у Источном Квебеку у Канади (Maternal and fetal exposure to pesticides associated to genetically modified foods in Eastern Townships of Quebec, Canada.link)
Aziz Aris (a,b,c) i Samuel Leblanc (c)
(a) Department of Obstetrics and Gynecology, University of Sherbrooke Hospital Centre, Sherbrooke, Quebec, Canada
(b) Clinical Research Centre of Sherbrooke University Hospital Centre, Sherbrooke, Quebec, Canada
(c) Faculty of Medicine and Health Sciences, University of Sherbrooke, Sherbrooke, Quebec, Canada
Примљено 29. јуна 2010; revizija: 26 јануара 2011; прихваћено 13 фебруара 2011. Доступно online 18 фебруара 2011.
Сажетак:
Пестициди повезани са генетски модификованом граном (PAGMF), су пројектовани да би били толерантни на хербициде као што су глифосати (GLYP) и глуфосинати (GLUF) или инсектициде као што је бактеријски токсин (отров) bacillus thuringiensis (Bt).
Ова студија је направљена да би се евалуирала корелација између излагања мајки и фетуса овим супстанцама и да се одреди ниво GLYP и његовог метаболита аминофетилне фосфорне киселине (AMA), те GULF-а и његових метаболита 3-метил фосфиникопропионичне киселине (3-MPPA) и Cry1Ab протеина (Bt toksin) у источним областима Quebeca Канада.
Истраживање је обухватило крв 30 трудних жена (PW-pregnant women)и 39 жена које нису трудне (NPW-nonpregnant women).
Потврђено је присуство серума: GLYP и GLUF код групе NWP, али није пронађен у PW. Серум 3-MPP и CryAb1 токсин пронађен је у групи PW (трудница), њихових фетуса и NPW (жена које нису трудне).
*******************************
Додатак, појашњење:
Кукурузни пламенац (Ostrinia nubilalis) се убраја се у економски значајније штеточине кукуруза у Војводини, Славонији, Републици Српској и у долинама река. Услед напада ове штеточине, принос кукуруза може бити смањен и до 25% па и више. Има две до три генерације годишње.
Презими лутка у кукурузовини. Лептири су присутни готово без паузе од почетка маја до средине октобра. Највише лептира прве генерације се улови у периоду крајем маја и почетком јуна, али тај период варира и по две недеље пре и после овог периода. Лептири полажу јаја у јајна легла на лишће кукуруза. Јајна легла имају 15 до 20 јаја. Испиљене гусенице се убушују у кукуруз оштећујући метлицу, стабло, свилу и клип кукуруза. Највише лептира друге генерације лети крајем јула и почетком августа. Испиљене гусенице се хране првенствено на кукурузу али и плодом паприке, парадајза сунцокретом, просом и пасуљем. Пошто се гусенице убушују у биљку, веома је важан моменат сузбијања. Кукурузни пламенац спада у групу полифагних штеточина, што значи да прави штете на већем броју гајених биљака.
Основна биљке хранитељке су кукуруз и паприка. Постоји афинитет кукурузног пламенца према одређеним хибридима и сортама па тиме и напад није једнаког интензитета на свим хибридима. Штете чини гусеница која се убушује у стабљике кукуруза, клипове или плодове паприке. Индиректне штете су насељавање разних гљива на месту убушења чиме се смањује тржишна вредност производа.
Кукурузни пламенац се прати уз помоћ светлосне лампе. Почетак лета је у Војводини регистрован 26.04. Прва положена јаја су констатована 04.06. у усеву семенског кукуруза у индексу напада од 0,8%.
Мере заштите: хемијско сузбијање се изводи прије убушивања гусенице у стабљике, односно када се прегледима поља под кукурузом утврди, у просеку, 30% или више биљака које су нападнуте овом штеточином.
ТО КОД НАС, А У СВЕТУ:
Diabrotica virgifera virgifera, или кукурузна златица, буба која уништава поља засађена житарицама у САД-у, укључујући и она са биљкама које у себи имају ГМО инсектицид (Bt житарице), а које је направио Монсанто. Иначе, сада је око 94% соје и 70% засада кукуруза у Америци засејано генетски модификованим семеном, током последњих неколико година појавили су се озбиљни проблеми, чувени “суперкоров“ је постао отпоран на чувени хербицид RoundUp, пропратни производ који је направио Монсантове хербицидно толерантне кукуруз, соју и луцерку тако популарним… Суперкоров је постао толико велики проблем да су пољопривредници у неким деловима земље напустили хиљаде хектара засада јер су КОРОВИ ВАН КОНТРОЛЕ, док су други почели да прскају усеве са комбинацијом више (све више отровних и скупих) хербицида…
И сада су Монсантове друге водеће „линије производа“ – биљке које производе пестициде тзв “Bt усеви” (доказано отровни – Bt токсин) назване по пестицидима за који су генетски модификоване да „помогну у невољи“… Научници су упозорили да ће претерано коришћење Bt житарица на земљишту донети овакве резултате, али је Монсантно упозорење ИГНОРИСАО…
ОПАСНО ЈЕ СЛЕДЕЋЕ:
ГМ ОРГАНИЗМИ уствари постају део бактерија у нашем систему за варење и континурарно се репродукују унутар нашег тела. Сада USDA (Америчка агенција за храну) жели, и ради на томе да уклони сваки облик надзора над производњом ГМ кукуруза и памука. Да знамо:
- Уколико се пренесе антибиотски ген убачен у већину ГМ семена, он би могао створити болести отпорне на антибиотике
- Bt отрови (bacillus thuringiensis) убачени у ГМ пољопривредне културе како би убиле болести долазе у крвоток 93% жена и 80% новорођенчади приликом коришћења меса, млека и јаја добијених од стоке храњене ГМ кукурузом. То би могло бактерије у нашим цревима претворити у фабрике пестицида.
- Истраживања спроведена на животињама показују да ДНА из хране путује кроз тело у органе, па чак и у фетус.
********************************
Референце:
http://naturalsociety.com/syngenta-charged-over-covering-up-animal-deaths-gm-corn/
http://matrixworld-hr.com/2012/06/17/biotehnoloski-lider-syngenta-proglasen-krivim-za-prikrivanje-smrti-zivotinja-uzrokovanih-gmo-kukuruzom/
http://matrixworld-hr.com/2011/09/01/bt-toksin-pronaden-u-krvi-trudnica-i-fetusa/
http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/21338670
http://www.poljopartner.rs/VestDetaljno.aspx?id=24226&grupa=5
http://matrixworld-hr.com/2011/12/18/bube-koje-su-pojele-monsanto/
In Arkansas, state ag officials turn to Syngenta to solve problems caused by Monsanto
http://matrixworld-hr.com/2012/05/21/genetski-modificirana-hrana-mijenja-nas-probavni-sustav/
ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Од гасних комора до Кодекс алиментаријуса
Глас Косова и Метохије: Срби са Космета неће границе са Србијом!
12.10.2012. ФБ Сретеновић Жарко
ФБ Глас Косова и Метохије:
ШИРИ ДАЉЕ ДА ДОЋЕ ДО БЕОГРАДА!
СРБИ СА СЕВЕРА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ НЕЋЕ ГРАНИЦУ СА СРБИЈОМ НИТИ ПРИМЕНУ НАКАРАДНИХ ПРОТИВУСТАВНИХ СПОРАЗУМА!!!!!
Срби са севера већ су упозорили Београд да неће границу са Србијом, да се противе интегрисаним прелазима које доживљавају као граничне прелазе, да неће Еулекс полицију, КС таблице, статус Косовара и да нипошто неће дозволити затварање алтернативних праваца.
Засад је све на чекању, ако ствари крену лоше по њих могуће су нове барикаде и блокада Брњака и Јариња из правца Косова, али и из правца Србије, јер ни народ из „пограничних делова“ Србије не жели границу са Косовом.
У СРБИЈИ СЕ, КАД ЈЕ РЕЧ О СЛУЖБЕНОМ ПИСМУ, ПРИМЕЊУЈЕ ХРВАТСКИ УСТАВ
У СРБИЈИ СЕ, КАД ЈЕ РЕЧ О СЛУЖБЕНОМ ПИСМУ, ПРИМЕЊУЈЕ ХРВАТСКИ УСТАВ
Пише: Драгољуб Збиљић
Српске институције власти и струке неупоредиво су неодговорније од, на пример, хрватских институција државе и струке у вези с применом уставних решења службености језика и писма. Таква ситуација, као у Србији, за Хрватску је незамислива. Свако упоређивање у томе Србе и Србију баца на дно европске и светске лествице по (не)уважавању свога устава, а основни кривци за то јесу власт и стручњаци за српски језик и писмо који раде у најважнијим српским институцијама као што су САНУ и Матица српска.
Због просте чињенице да смо се и у класичном новинатсрву и у новинарству на „порталима“ сајтова често сусретали с наказним (скроз погрешним) читањем јасног значења Члана 10. Устава Србије – осећамо се позваним да предочимо право значење Члана 10. актуелног Устава Србије.
Зашто се осећамо позваним?
Зато што смо Члан 10. Устава Србије ми у „Ћирилици“ саставили, а у Министарству културе Србије (у време министра културе Драгана Којадиновића и његовог помоћника, тада још, хвала Богу, живог, а касније, на нашу велику жалост, почившег мр Бранислава Брборића) прихватили после позива нашим представницима да одемо на коначан договор предлогу тога Члана 10.
Ми смо из Удружења „Ћирилица“ били предложили да тај члан гласи овако:
„У Републици (или Краљевини, ако се краљевина обнови) Србији у службеној и јавној употреби јесу српски језик и српско писмо ћирилица.
Службена употреба других језика и њихових писама регулише се посебним законом у складу с Уставом.“
1. Коначан предлог Члана 10. Устава донет је у Министартву културе
На разговору у тадашњем Министарству културе седели су за столом с једне стране помоћник министра већ споменути мр Бранислав Брборић и њихова два сарадника, а с друге старне нас три представника из Удружења „Ћирилица“, од којих је један био и наша маленкост. Министар Којадиновић је Брборићу поверио да то питање ко коначан предлог за референдум усагласи с нама из „Ћирилице“. Бранислав Брборић је наш (малопре) цитирани предлог изменио на овај начин:
„Члан 10.
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“
Ми из „Ћирилице“ одмах смо ту истакли да прихватамо ту малу разлику у формулацији, јер је стилски била нешто лепша и прецизнија, али смо одмах нагласили да би требало обавезно оставити реч „њихових“ уз синтагму „других језика и писама“ јер се тако постиже лингвистичка тачност да се писмо везује само за језик и да језик мора имати своје писмо. Истакли смо Брборићу ово: „Знамо ми наше тумаче Устава и закона. Ако то не ставимо, биће иних који траже невидљиве рупе да изиграју Устав и законе. Зато је неопходно да остане синтагма „њихових писама“.
Брборић, који је иначе англиста, али је био и одличан познавалац српског језика и већ писац више књига о српском језику, казао је: Могло би да буде то остављено, али је непотребно. А пошто је непотребно, а важно је да се из сваког члана избрише оно што је непотребно, боље је да не пишемо ту реч „њихових“ јер је поптуно јасно да се у првом ставу говори само о српском језику и његовом писму ћирилици, а да се други став односи на друге језике јер је то издвојено пошто је први став решио питање службености језика и писма који се морају простирати на подручје целе Републике, а пошто ипсиси на другим језицима и писмима долазе само тамо где се за то стекну законски услови и то уз српски језик и ћирилицу, јасно је да је ту реч о другим језицима и другим, свакако њиховим, писмима. Правнички је јасно да се одредба из првог става не може односити на дриги став и обратно. Други језици и писма, дакле, не могу се односити на српски језик и његово писмо ћирилицу.“
2. Знамо ми добро и нас и њих…
Два-три пута смо упорно говорили да ми „знамо њих“, јер ће бити људи који су научени на старо стање двоазбучја само за српски народ и његов језик, па ће то накарадно покушавати да тумаче и рећи ће да може опет да се само српски језик на свету поново пише на српском писму и на овом другом писму које се Србима насилно намеће већ хиљаду година. И успело је његово наметање у време комунистичке диктатуре. Зато, за сваки случај, оставите ову једну реч уз „њихових“ испред писама, па нека све и свакоме буде јасно: „других језика и њихових писама“. Чврст у одлуци, заменик министра је оставио без ове речи „њихових“. И, ево, ових дана видимо код једног новог „тумача“ Члана 10. Устава Србије, који тврди: „Други став дозвољава да се српски језик пише и латиницом.“
У нашим реаговањима на та крива тумачења Члана 10. Устава Србије истицали смо више пута да се решење службености српског језика и српске ћирилице регулише у првом ставу и да се решења из другог става не могу везивати за српски језик и његово писмо, јер је у другом ставу реч само о другим језицима и њиховим писмима којима се исписују јавни исписи и у другим приликама службене употребе само језици наших мањина или страни језици с њиховим, наравно, писмима.
3. Питање службености српског језика и писма решено је у првом ставу Члана 10. Устава Србије
Дакле, за оне који имају минималан правнички смисао за читање Устава у Члану 10. не могу никако повезивати ова два става и не могу да прочитају да се српски језик може уставно писати двама или трима писмима, па ма која то писма била. Ево да видимо још једном како у Уставу Србије из 2006. гласи уставна одредба и обавеза за службено коришћење језика и писма:
„Члан 10.
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“
Из овога члана јасно је да је издвојен српски језик који се има писати ћирилицом, а у другом ставу се спомињу неименовано други језици и свакако само друга писма, наравно писма тих других језика, јер ниједан језик не постоји без писма. За писано општење мора да постоји писмо у сваком језику.
Е сада је на реду наша пракса, примена Члана 10. у животу.
4. Зашто се не поштује јасан Члан 10. Устава Србије?
Два су разлога што се не поштује уставна обавезаност на ћирилицу у српском језику.
Прво, то је наслеђено „законоправило“ из комунистичке диктатуре, које је формулисао њен главни поборник Јосип Броз, а то „законоправило“ је гласило: „не треба се држати устава и закона као пијан плота“. То је популистички врло заводљиво „правило“, јер је увело тзв. волунтаризам (личну вољу) у тумачењу устава и закона и у њиховој примени у стварности.
Друго, сама лингвистика о српском језику није реституисана на научним основама, него је остала на постулатима тзв. сербокроатистике која је помогла да се српски народ лиши суверености на име и биће свога језика (српски језик), него га је на политиканстки, идеолошки начин претворила у „заједнички језик“, а само за Србе је сопроведен налог да се српско ћириличко писмо постепено замени латиничким писмом, оним писмом које је наметнуто најпре Србима католицима и Хрватима да њиме пишу – Срби католици свој одувек српски (штокавски) језик једном друкчијом врстом латиничког писма (сличног италијанској латиници, а Хрвати такође свој хрватски (чакавски) језик латиничким писмом које је било у неким знацима ближе мађарској латиници. Наравно, касније, када су Хрвати прихватили за свој језик – језик Срба штокавааца у Вуковој реформи, остала је латиница за Србе католике и Хрвате, а Срби православци остали су да пишу српски језик ћирилицом у поједностављеној варијанти за коју су заслужни најпре Сава Мркаљ са Кордуна и, коначно, Вук Караџић из Тршића.
Та два писма навођена су у оквиру српског језика до 1918. године (јер је мали део Срба – католика био прешао давно под католичким утицајем на латиницу, а ћирилица је била једно и једино писмо Срба православаца у српском језику) са изричитим одређењем да су то писма раздвојена стриктно по верским шавовима. Тако на пример у „Српском правопису за средње школе“, објављеном у освит Првог светског рата, писало је: „Наш језик (при чему се мислило на српски језик и касније је то име без изузетка у правопису и навођено – Д. З) има две азбуке. 1) ћирилицу, којом се служе Срби православне вере и 2) латиницу, којом се служе Хрвати и Срби римске католичке вере.“[1] Дакле, тада се изричито наводило да православци (већина Срба) имају (само) једно своје писмо – ћирилицу за писање свог језика, а Срби католици и Хрвати имају (само) једно своје писмо – латиницу за писање тог истог језика, јер су Хрвати у то време већ били усвојили српски (штокавски, вуковски) језик за свој стандрдни језик. Тада су сви Срби и католици и православни звали свој језик само „српски језик“, па се зато и овај правопис зове „Српски правопис“ и у њему се спомиње само „српски језик“[2]. Хрвати су „варирали“ и у то време и спроводили су политику преименовања тог преузетог српског језика, али су га ретко звали само „хрватски језик“ све до 1967. Обучно су га звали „хрватски или српски“ до 1918. А Даничић је био први српски стручњак који је, по преласку на рад у Загребу, у ЈАЗУ за „тајника“, дао личну сагласност за тај назив у тада започетом „Рјечнику хрватскога или српскога језика“ још крајем седме деценије 19. века. Срби, међутим, српски језик су звали једино тако све до 1918. године, до стварања Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије. Тек су на неправи, политикантски назив свога језика („српско-хрватско-словеначки најпре, па убрзо само „српскохрватски језик“) прешли на основу првог Устава Југославије. Дакле, тада, на основу за Србе поданичке југословенске идеје, сви Срби су били приморани да се одрекну суверенитета на свој језик и од тада се он рачуна као „заједнички језик“ иако је он заједнички само тако како су заједнички језици енгелски за Енглезе и Американце, на пример, или као што је „заједнички језик“ немачки језик за Немце и Аустријанце, на пример. Али, лингвистички и стварни власници и називи енглеског и немачког језика нису мењани, него су остали и до данас само енглески језик и немачки језик, а не „америчко-енглески“ или „аустријско-немачки“, на пример. Само је српски језик, једини на свету и модерном добу, на тај начин одзет као власништво Срба и пренет је на Хрвате, затим у скорије време на новокомпоноване нације „Муслимане“, па поново преименоване у Бошњаке и на Црногорце. Они су и једни и други преименовали српски језик, па имамо данас два нова политичка назива: „босански/бошњачки“ и „црногорски језик“ уз раније преименовани српски језик преко „српскохрватског“ у „хрватски језик.
Али, и кад су тако нелингвистички измешани „власници“ српског језика, преименовали језик и посвојили га, писмо ћирилица је, ипак, још остало као (једно и једино) писмо већине Срба – православаца, а мањине Срба остало је писмо – латиница, које је усвојено и као општехрватско (једно и једино) писмо – латиница, наравно, у том саставу који је био најпре од католика наметнут Србима католицима, а које су касније преузели у том истом саставу (уз две-трри измене, ту треба рачунати као нови знак с краја 19. века Ђурино слово – једнознак đу место ранијег двознака dj). И тако се то рачунало и тако је била стриктна подела у писму на латиницу за Србе католике и Хрвате, а за Србе православце изричито и само – ћирилица (наравно у коначној Вуковој реформи са 30 истих данашњих знакова).
5. Неразумевања, неразуми и лоше намере
Неки који данас појма немају о утицају вере на избор писма и велики утицај свештенства на прво описмењавање народа – приговарају нама који ту верску поделу у вези с писмом морамо да спомињемо, јер је она вековима била одлучујући чинилац у избору писма, како смо ми „верски затуцани“ и сличне увреде, али то је историјска чињеница, а не „затуцаност“ моја или било чија. Ствар је у томе да је увек била велика улога вере, цркве и свештенства у врло позитивној почетној улози у описмењавању народа. А да смо у праву не само у вези с улогом вере, него и у тврдњи да су раније Срби православци писали српски језик изричито ћирилицом има колико хоћемо доказа. Јер, раније би био смешан појам питање нечије којим писмом пишу Срби православци свој језик. Доказ наше исправности и истине да се раније тачно знало да Срби пишу свој језик ћирилицом, а Хрвати свој језик (преузет од Срба) латиницом имамо и код Акександра Белића који је још у освит Другог светског рата (кад још није било комунистичке диктатуре и смутње и у налозима у вези с писмом српског језика) писао у граматици за школе:
„Као што видите, ми Југословени имамо два писма: ми Срби служимо се старим словенским писмом, ћ и р и л и ц о м, која је састављена по смрти св. браће Ћирила и Методија, а преуредио је за наш језик Вук Караџић; међутим, браћа Хрвати и Словенци примили су латинско писмо, л а т и н и ц у, коју је преуредио Вуков савременик Људевит Гај“[3].
6. До комуниста није било смутње у вези с писмом
Како се види, није смутње било ни у Југославији до комуниста у томе које је чије писмо, тј. који народ пише којим (једним свакако) писмом тај исти језик који је 1918. године код Срба, под утицајем југословенске идеологиоје, био преименован у „српскохрватски језик“. Па, ипак, писмо се и тада знало које је чије. И тада нико није спомињао никакво „богатство двоазбучја“ и сличне накарадности, јер се знало да је бесмислено један исти народ делити по писму. Ево, видели смо, српски дуго времена први и најпознатији лингвиста академик Александар Белић, док је смео, говорио је истину: српско писмо је ћирилица јер је бесмислено и неодрживо на дужи рок да човек и народ мешају писма у свом језику, односно да скакућу час с ћирилице на латиницу, час с латинице на ћирилицу у писаању свога језика).
Истина, чим су комунисти осигурали своју владавину после Другог светског рата, већ су 1954. године наредили Новосадски договор на коме су са својим поданицима српским лингвистима сербокроатистима урадили две ствари. Прво, коначно су поново одузели суверенитет Србима на име и језик, па су га вратили на „српскохрватски језик“ за Србе. То су урадили с језиком. А са писмом Срба урадили су нешто још горе. Увели су у 3. тачки Закључака Новосадког договора формалну, а лажну „раноправност латинице и ћирилице“, што је могло једино исправно да значи да Срби имају право на своју ћирилицу, а Хрвати на своју латиницу, а суштински су наредили замењивање српске ћирилице србокатоличком и хрватском латиницом. Истина, тада се нису више спомињали Срби католици, јер су се они до тада углавном или асимиловали или су насилно прикључени Хрватима. Али и да нису асимиловани, за православце не би могло да значи да им се намеће латиница ни од кога, па ни посредством Срба католика. Међутим, она им је тада (1954) насилно наметнута и за непуних 15 година ћирилица је у јавној (службеној) употреби важила за, тобож, равноправну, али је замењена у преко 90 одсто јавне употребе. Дакле, ћирилица је тако између 1954. и 1968. године Србима сасечена преко насиља у животу и у школи, па је не само такав, него данас и кудикамо гори положај ћирилице у јавном коришћењу.
Сада, како смо видели на почетку, донет је и потпуно јасан Члан 10. Устава Србије из 2006. у коме је српски језик изједначен са свим другим језицима (једно писмо за један језик и његов народ), али устав власт не поштује, струка га исмева, а народ? Народ без власти, без стручњака и школе не може сам да врати себи писмо из више разлога. Прво, зато што је насилно навикнут на туђе (латиничко писмо), па му је тешко да се сам врати ћирилици јер није довољно ни писмен да схвати зашто је то важно и неопходно, јер га стручњаци у школи и уопште томе не уче. А власт има основну дужност да влада, а како, по коју цену, да ли спровођењем Устава и закона или разним махинацијама и меким „демократским“ диктатурама, то је за њу неважно.
7. Изузетна важност српског језика и ћирилице за српски народ
А за цео српски народ је изузетно важно да чувају свој језик и своје (ћириличко) писмо. Али су то питања која се без исправног школовања, без ваљаних стручњака и без разумне власти не може остваривати.
У том непостојању ваљаних стручњака, ваљане школе и пристојне народне власти и владалаца нашли су своје ухлебље и своје потребе за „мућењем“ разни стари квазилингвисти сербокроатисти, правнички смутљивци у „тумачи“ Устава и закона по старом брозовском законоправилу да се не морамо баш у свему држати устава и закона, па правничке незналице и неморални људи спремни су да тврде да у Уставу пише и оно што се одмах види да стварно не пише. Тако и у Члану 10. Устава Србије налазе да пише како се српски језик може писати којим хоћемо писмом. А како смо видели, потпуно је јасно да се српски језик, баш као и до 1940. године у време Белића и све до 1954. године код Срба православаца пише ћирилицом, а не и латиницом. Латиница све до Новосадског договора није била општесрпско национално писмо. А није ни било потребе да буде, јер су два писма у једном језику опасна за деобу народа и за смутњу у његовој култури.
Очигледно је, било где, у било којој плаћеној од народа институцији власти и струке за српски језик и српско писмо ћирилицу да загребемо, свуда ћемо, почев од САНУ и Матице српске пре свега, наићи на велике пукотине и небригу.
Наша власт (и стара и нова), разуме се, има много посла, али би могла да се свим питањима мало исправније бави, а не да исказује често толику жељу да се што дуже и више одржи на леђима народа, не бринући о народном језику, о писму, о народној култури и о правом најпре духовном, па, наравно, и материјалном напретку.
8. У Србији се јавно за писмо српскога језика чешће примењује
Članak 12. Ustava Hrvatske, него обавезујући Члан 10. Устава Србије
Погледали смо како је питање писма тзв. хрватског језика решноу Уставу суседне Хрватске. Тамо је, слично као у Србији, само наравно није предвиђена ћирилица за „хрватски језик“, него латиничко писмо, на овај начин решено питање писма у „хрвтском језику“ и у другим језицима. Цитираћемо то:
„Članak 12.
U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.
U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.“
Како се види, питање писма је у Хрватској уставно решено веома слично нашем решењу. Дакле и тамо су један језик и једно писмо стављени у оквир првог става. Иначе, и тај језик (који су они применовали по политичким, а не лингвистичким мерилима), дакле хрватски језик језик пише се једним писмом, према њиховој прихваћеној норми, то писмо се зове латинично писмо. Према томе једно писмо и тамо ј одређено за писање њиховог језика у преименованом називу. Али, како видимо реч је о латиници. И тај први став гласи, како смо видели готово исто као наш први став Члана 10.
У другом ставу је суштински решеио питање других језика и других писама готово на исти начин као код нас. Додуше, у том делу њихов став је конфузан и нешто некоректнији. Стиче се утисак да су оставили простор за мало „лелујаво“ тумачење. Ево да упоредимо па да видимо зашто је наш други став Члана 10. нешто прецизнији и обавезнији, па зато и коректнији. Друге језике и писма, осим српског језика и писма, наш други став Члана 10. гласи:
„Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“ Тај је став, види се, потпуно јасан, односи се на све друге језике и друга писма. И ту нема ни једне речи која би се могла тумачити „и овако и онако“.
Хрватски други став односног „Članka 12.гласи:
„U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.“
Помињу се, као и код нас „други језици и друга писма“, с тим што су они споменули и на тај начин истакли, на неки начин, „ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom“. Код њих је такође наговештен закон који ће службеност других језика, те ћириличког или неког другог писма детаљније регулисати.
Једно је, међутим, потпуно јасно – и по нашем и по хрватском уставу питање српског/хрватског језика и писма (код нас ћирилица, код њих, наравно, латиница) решени су у првом ставу с којим други став нема никакве везе. И у Хрватској је, разуме се, истакнут језик хрватског народа и хрватско писмо (латиница) и решени у првом ставу јер су и српски и „хрватски језик“ већински језици и већинско је њихово писмо латиница (код нас ћирилица). Они су јаснији у убавези да се други језици и друга писма (осим њихове латинице) имају у јавној употреби у тим „појединим срединама“ писати испод исписа на хрватском језику и хрватском латиничком писму.
Све је то, дакле, код нас и код Хрвата суштински готово идентично решено и може се рећи да се Србија и Хрватска у уставном решењу службености језика и писма не разликују.
9. Србија је по примени уставног решења српског језика и писма на дну европске и светске лествице
Хрватска и Србија, према томе, у уставном решењу питања језика и писма не разликују се, али се у јавној примени наша и Хрватска држава разликују као небо и земља, што каже народ. А разлика је драстична на српску штету и на штету српске уставности. Наиме, Хрвати уставно решење службености свога језика и писма („хрватски језик“ и латиница) примењују чак и више него стопостотно (јер се код њих у јавним исписима мало закидају Срби на ћирилици (рецимо, у Вуковару нису дали да се ћирилица уведе у јавну употребу поред латинице иако тамо има дотични проценат Срба којима је по уставу предвиђено јавно исписивање и српским језиком и писмом ћирилицом.
А драстична разлика се у Србији одмах види чим питник крочи из Хрватске у Србију. Иако је уставно решење истоветно, у Србији се Члан 10. Устава багателише у преко 90 одсто избегнуте јавне уставне обавезе о употреби ћирилице. Буквално, у Србији се, кад се тиче само писма, примењује готово доследно Članak 12. Ustava Hrvatske, тј. наставља се замењивање српског писма ћирилице општехрватском абецедом.
И то је у свету невероватна појава кршења устава: Срби у Србији, једноставно, у делу о писму примењују хрватски Устав, а не Устав Србије.
Да ли може ико да замисли обрнуту ситуацију – да Хрвати почну у Хрватској да примењују и спроводе уставну одредбу ослужбеном писму из Устава Србије!
Српске институције власти и струке неупоредиво су неодговорније од, на пример, хрватских институција државе и струке у вези с применом уставних решења службености језика и писма. Таква ситуација, као у Србији, за Хрватску је незамислива. Свако упоређивање у томе Србе и Србију баца на дно европске и светске лествице по (не)уважавању свога Устава, а основни кривци за то јесу власт и стручњаци за српски језик и писмо који раде у најважнијим српским институцијама као што су САНУ и Матица српска.
Другим речима, кад је о писму реч, у Србији се у јавном коришћењу српског језика писмо примењује више по Члану 12. Устава Хрватске, него по Члану 10. Устава Србије и у томе је масовна српска неуставност без примера у свету, а основни кривци за то јесу власт и стручњаци за српски језик и писмо који раде у најважнијим српским институцијама као што су САНУ и Матица српска.
[1] В. др Милан Петровић, „Српски правопис за средње школе“, Штампарија Учит. Деон. Друштва „Натошевић“, Нови Сад, 1914. стр. 3.
[2] Усто, стр. 14. и другде.
[3] А. Белић и А. Жежељ: Граматика српскохрватског језика за I разред средњих школа, Београд, 1940. године (одобрена одлуком г. Министра просвете IV Бр. 8348 од 7. августа 1940 године), стр.10.
Милану Роћену Москва не верује
Црногорска али и српска јавност никако да сазна дуго година скривану тајну великих пријатељa и бизнис сарадника Богољуба Карића, Милана Роћена, Беџета Пацолија и Екрема Лукаја. Овај квартет је само наизглед некомпатибилан и неспоjив, али новац и моћ чине чуда па и оно што се чини немогућим лако постаје могуће.
Дипломатска српско-црногорска подела амбасадорских места у време краткотрајне заједнице Србиј и Црна Гора (СЦГ) је Милана Роћена у име те заједнице послала за амбасадора у Руској Федерацији, са седиштем у Москви. Та расподела места је данас екс црногорског министра спољних послова баш у критичном тренутку у току 2004. затекла у Москви. Био је то тренутак кад је Милан Роћен морао да одлучи: хоће ли спасавати Богољуба Карића и његову породицу и поштедети их трајне несреће и вечног проклетства или их предати на поступање истражним органима Федералне службе безбедности Руске Федерације и истражним органима СЦГ!? Милан Рочен се одмах одлучио за прву варијанту. Да Браћи Карић, Богољубу и Драгомиру, притекне у помоћ тако што ће их упозорити на оно шта их чека. А чекао их је дугогодишњи затвор уколико Милан Роћен није поступио онако како је тада поступио.
Конкретно ради се о два службена писма Руске федералне службе безбедности која је претходно континуирано радила на истрази пословања „БК ТРЕЈД“ Групе са седиштем на „Вернадского Проспект“ бр. 41 у Москви. Већ у свом првом писму (послато крајем априла 2004.) којим се ФСБ Руске Федерације обраћа тадашњем амбасадору Роћену, објашњава се у детаљима ситуација, како је текла истрага кроз коју су дошли до сазнања да су Браћа Карић довела у заблуду њихове власти тако што су декларисали увоз телекомуникационе опреме из Шведске за потребе „БК ТРЕЈД“ групе, која је тада поседовала већински пакет акција у телекомуникационом мобилном оператеру „МОБТЕЛ“ Србија. Та опрема је по документацији доступној ФСБ била планирана за постављање у руској области Архангелск. Али су истражни органи ФСБ кроз истрагу утврдили да је та телекомуникациона опрема, по уговору Бр. LP/N – 95/005 од 25. Јануара 1995., наручена од компаније „Ericsson Radio Systems AB“, типа NMT 900, прокријумчарена усред трајања меѓународног ембарга на Србију, па је уместо у Архангелск завршила у Србији и на Косову, где је и инсталирања за потребе „МОБТЕЛ“ Србија. Амбасадор Роћен је од стране ФСБ овим писмом био замољен да исто проследи надлежним органима СЦГ као отправник послова, да би се цео процес завршио на законски уређен начин.
Проблем је настао кад Милан Роћен уопште није одговорио ФСБ-у на њихово прво писмо, па су уредно написали и друго, са сличном садржином и још детаљнијим објашњењем шта тачно од њега траже. Друго писмо од стране ФСБ Руске Федерације, Роћен је примио 24. Јула 2004. године, дакле три месеца касније. На њему јасно пише да је ПОНОВЉЕНО. Е кад је примио то друго писмо Роћен је већ био у фази кад је претходно преломио и одлучио да већ са првим писмом похрли на сусрет са Карићима, с понудом да их спашава.
Па је онако како је игнорисао прво писмо ФСБ тако исто игнорисао и друго са ургенцијом да га проследи у Београд, органима СЦГ. Иначе, његово доброчинство према Карићима нема ама баш никакву хуману црту. Роћен је од првог тренутка знао да Карићи немају куд и да ће га морати јако дебело наградити да им купи време: нечињењем, непоступањем и немешањем у амбасадорске ингеренције. Сачувао је оба писма ФСБ код себе у фиоци и сачувао Кариће од истраге у СЦГ, где им је већ тада горело под ногама. Али, нису баш Карићи наградили Милана Роћена. До свог жељеног плена, два стана у Москви, по сведочењу извора из ФСБ који су нам дали ова два писма, Роћен је стигао преко упознавања двојице пословних партнера Браће Карић – Беџета Пацолија и Екрема Лукаја.
Због Роћенове похлепе и дрчности, у том тренутку несолвентни Богољуб Карић је Милана Роћена привео на разговор са Пацолијем и Лукајем. Да га они намире и уједно да га имају на краткој узици за даље. Знао је Карић да је Милан Роћен битна карика у црногорском ланцу и битан фактор у тада сањаној независности. Карић је спајајући Роћена са Пацолијем и Лукајем, рачунао на њихов сан о независности Косова коју су финансирали док се није десила у фебруару 2008. Практично је Карић сервирао похлепног Роћена договоривши се претходно са Пацолијем и Лукајем да га “одраде” са онолико колико тражи, а тражио је две станбене јединице у Москви. То Пацолију и Лукају није био никакав проблем, јер Пацоли је дугогодишњи пословни партнер заједно са Браћом Карић у Швајцарској грађевинској компанији „МАБЕТЕКС“. Карићи су били и данас су скривени партнери у „Мабетекс“-у. Као врло утицајан и цењен у Русији, иначе ожењен Рускињом, Беџет Пацоли је захваљујући својим везама са администрацијом Бориса Јељцина и блискости са његовом некада али и данас моћном ћерком Татјаном Дјаченко, дошао и до посла реновирања Кремља. За црногорску јавност је данас интересантно да је Татјана Дјаченко данас удата у породици милијардера Јумашева, у којој је зет милијардер Олег Дерипаска. Милан Роћен се фантастично добро уклопио у ово шарено друштво, окупљено на једном месту. Пацоли га је лако „покрио„ из свог станбеног фонда.
Екрем Лукај је пословни партнер и пријатељ Браће Карић, пореклом из њихове родне Пећи на Косову. Као дугогодишњи сувласник и главнокомандујући у компанији „ДУКАЂИНИ Груп“ Пећ, проистекле из истоимене УЧК групе, Екрем Лукај је био власник прве косовске мобилне компаније „МОБИКОС“, која је радила као подружница „МОБТЕЛ“ Србија. Компанија „МОБИКОС“ је за време косовске кризе уз знање и сагласност Браће Карић, у тренутку кад су безбедносне снаге српске војске и полиције кренуле у копнену офанзиву искључујући све могуће комуникације које је УЧК могла да користи, одиграла кључну улогу користећи инфраструктуру „МОБТЕЛ“-а. Тако је разбијена телекомуникациона блокада на терену коју је хтела да спроведе српска полиција и војска. Касније када је међународна заједница успоставила власт у протекторату Косова, све до дана проглашења независности, Екрем Лукај је продужио са својим профитабилним бизнисима.
Уговор између „Мобтела“ и „Мобикос“-а је уствари и главни разлог зашто је Влада Србије донела одлуку да „МОБТЕЛ“-у одузме лиценцу. Учињено је то како би били заштићени национални, економски и безбедносни интереси Србије. Уговор о пословно-техничкој сарадњи је закључен између NI A.C. „Кosova Mobikos“, власништво Екрема Лукаја и „МОБТЕЛ“, власништво Браће Карић који су незаконито пренели део своје лиценце за мобилну телефонију на подручје Косова и Метохије. Браћа Карић су од Екрема Лукаја у два наврата, почетком 2004. године за дивље уступљену лиценцу „МОБИКОС“-у наплатили два износа. Први 30. Јануара 2004., на износ 835.869,00 ЕУР и други 365.134,00 ЕУР наплаћен 24. фебруара 2004. године.
Милан Роћен је практично „улетео“ усред тог бизниса који је закључен под бројем 12088/03 од 8. децембра 2003. године., када је и кренула истрага у Москви јер су руски обавештајци на Косову одмах алармирали своје колеге у ФСБ у Москви да се опрема декларисана за Архангелску област, једном прокријумчарена у Србији, сада користи и на Косову, противно свим интересима Србије али и братске Русије. Иначе Браћа Карић су лиценцу за мобилну телефонију на територији Србије добили одлуком министра за саобраћај и телекомуникације, која је заведена под бројем 345-04-905/98-01-7 од 12. Августа 1998. godine.
Црна Гора је последице похлепе екс амбасадора Милана Роћена и „пословног дружења“ са Карићима, Пацолијем и Лукајем осетила иза проглашења косовске независности 17. Фебруара 2008., кад је Црна Гора већ увелико била самостална држава. Признање независности Косова од стране Црне Горе (у пакету с Македонијом) је одрадила Влада Миле Ђукановића у октобру 2008. Прецизније, Милан Роћен је одиграо главну улогу у том процесу. Као шеф црногорске дипломатије је само узвратио Беџету Пацолију и Екрему Лукају за учињене „услуге“ из пословног аранжмана из Москве 2004.
У међувремену, Браћа Карић су регулисали своје обавезе према Руској држави где данас одбегли Богољуб Карић живи избегавајући правосудне органе Србије који га траже по потерници за учињена тешка кривична дела. Његова супруга Миланка и рођени брат Драгомир Карић су посланици у владајућој коалицији коју предводи Српска Напредна Странка.
Држава Србија је након одузимања Карићима продала „МОБТЕЛ“ норвешком „ТЕЛЕНОРУ“. Практично је продала МАЧКУ У ЏАКУ. Опрема је доказано прокријумчарена у Србију и што је још горе, антене су инсталисане на дивље на стубовима Републичког хидрометеоролошког завода Србије. Постоје фото и документациони докази у виду записника и о том криминалу. Но, то је сасвим друга тема…
Зоран Божиновски
European Union wins Nobel Peace Prize for uniting continent
(Reuters) – The European Union won the Nobel Peace Prize for its long-term role in uniting the continent, the Norwegian Nobel Committee said on Friday, an award seen as morale boost for the bloc as it struggles to resolve its debt crisis.
The committee praised the 27-nation EU for rebuilding after World War Two and for its role in spreading stability to former communist countries after the 1989 fall of the Berlin Wall.
Norwegian public broadcaster NRK said an hour before the announcement that the EU would win.
The prize, worth $1.2 million, will be presented in Oslo on December 10.
(Reporting by Oslo newsroom)
http://www.reuters.com/article/2012/10/12/us-nobel-peace-idUSBRE89A1N820121012
ФБР фељтон аутора Бранка Станића: ПЕТИ ОКТОБАР… (3)
ПЕТИ ОКТОБАР… (3)
Дан када је поново ослобађана Србија
12 октобар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Бранко Станић
Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…
УПАД У СКУПШТИНУ
Србија, петак поподне, 6. октобар 2000. године
Дај Боже, да се помолим Богу, иако у души нисам неки верник, али поштујем и ценим и религију и традицију, да се оствари и педесет посто од онога што синоћ рече нови председник.
А обећао је много тога.
– Више неће бити превара и изборних крађа… – било је једно од првих обећања. Говорио је више као професор, мање као политичар. Као да је био на отвореној трибини или за округлим столом неке телевизије.
Председник демократског центра, Драгољуб Мићуновић, јутрос обећа да се они неће возити у мерцедесима, а у чему ће, то не рече. Сигуран сам да неће ићи пешке.
Јутрос у пет док сам вам писао зазвони телефон. Јави се неки момак, као да га познајем.
– Ал’ смо их разјурили – саопшти ми веселим гласом
– Јел’ готов? – упитах.
– Готов је. Пук’о је к’о звечка.
– Начисто!
– Начисто. Да те нисам пробудио? Лаза овде.
И пре него што рече ко је, по гласу, мада мало промукао, рекао бих да је то био Лаза кога ја знам.
– Ниси. Гледам телевизију – одговорих.
– Претпоставио сам да гледаш. Извини не могу још да говорим због сузавца и бојних отрова – објасни он своју промуклост. А док је говорио помало је и кашљао. – Јел’ видиш шта смо урадили? – настави причу. – Сутра ћу доћи на посао. Здраво! – и веза се прекиде.
Ко ли сад би тај Лаза. Ниједан Лаза не ради са мном.
Скупштина у диму, од сузавца или ватре, или од обоје
А да ли је ово крај једне политике, прво не дам ништа, а онда дам и више него што су тражили.
Тако је било и сада. Никако се није дао да се склони, а онда је лако и глатко све пустио. Или су га његови чувари напустили?
Ноћас су јавили да је бивши председник негде у Бору и нова власт очекује од њега да призна први круг председничких избора и тако испоштује вољу народа.
ДОС је ступио у контакт са председником Србије. Рекао им је да ће се бивши председник Југославије јавно обратити. Не знамо само кад.
Шешељ и Вук се не чују, као да су у рупу пропали.
Искључења струје и даље трају.
Из иностранства стижу обећања да ће нам у понедељак, 9. октобра 2000. године укинути санкције.
У фабрици још није почео рад. Директор је пустио људе кући. Ресторан ради.
Промене у “Вечерњим новостима”: ПОВРАТАК ИСТИНИ
“ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ”, најтиражнији југословенски лист поново су своје и народне новине. Тренутак остварења народне воље и коначне победе. Демократију у Србији редакција је дочекала као почетак нове ере.
Све новине под утицајем режима преко ноћи су промениле курс, осим опозиционих. Оне су и даље на истом курсу.
Дојучерашња режимска полиција постала је у свим медијима народна полиција.
А синоћ Бора Тодоровић позва народ на:
– Хајдемо сви оно добро познато: ПОНОВО РАДИ БИОСКОП, ПОНОВО РАДИ БИОСКОП…
Чекамо даљи развој ситуације.
Последња вест: Игор Иванов, руски дипломата, на Дедињу.
СА ДРУГОГ КРАЈА СВЕТА
Аустралија, петак, 6. октобар 2000. године
Почеле су да нам стижу добре вести из Србије. Још има неизвесности (бар како ми овде схватамо), али се надам да ће све ускоро бити у реду. А требало је то одавно урадити.
Како је сад у вашој фабрици? Ради ли се ил’ се штрајкује?
СА ЈУГА АФРИКЕ
Боцвана, петак, 6. октобар 2000. године
Ми смо такође овде пратили сва дешавања од јуче. Почев од 5 часова после подне BBC, CNN и Скај су непрестано извештавали о демонстрацијама. Готово да уопште није било других прилога. Ја сам гледао до 1 час после поноћи. Чак су приказали комплетан интервју са Коштуницом на РТС-у.
Још увек се помало прибојавам оне змије и његових улизица и лопова, јер су им сада заиста муда у процепу. Губе потпуно контролу, власт, богаћење на грбачи народа…. Искрено се надам да ће заиста доћи до суђења члановима СИК-а, Шаиновићу (провереном суверену крађа), Гајевићки и осталим учесницима изборних манипулација, па ако се докаже и Милошевићу. Они су се поигравали народом и изборима. Ако до тога не дође биће то велико разочарење и минус новом председнику.
Иначе Коштуница је једини наш политичар у кога сам одувек имао највише поверења. Никад се није разбацивао паролама и фразама, никад никога није уличарски (као Шешељ) нападао, није еуфоричан као Вук, увек принципијелан и неподмитљив (за разлику од Ђинђића)…. Али на нашу велику жалост лидер мале странке. Нарочито сам уживао у његовим излагањима на округлим столовима, где га ни Дачић, а ни Шешељ нису могли избацити из контекста својим простачким упадицама.
Речју он је заиста најбољи, а богами и једини ваљан избор. Ја њему и вама који сте га изгласали и изборили се до победе честитам и искрено, веома сам радостан што је баш он изабран. Непоколебљива доследност и пре свега поштење су ми гарант да ће повести земљу у бољу будућност и извући нас из овог шупка космоса где владају неморал, превара…
ПОНОВО СА ДРУГОГ КРАЈА СВЕТА
Аустралија, понедељак, 9. октобар 2000. године
Ми се овамо заиста радујемо због великих политичких промена у Србији.
Теби хвала за цртице и виђења што си послао. Разумем што си мало уздржан, но мислим да у односу како је било – може бити само боље, не горе. Па и то је нешто. Друга је ствар што ја очекујем много више.
——————————————————
ПЕТИ ОКТОБАР – Најава новог ФБР фељтона аутора Бранка Станића
ФБР фељтон аутора Бранка Станића: ПЕТИ ОКТОБАР… (1)
ФБР фељтон аутора Бранка Станића: ПЕТИ ОКТОБАР… (2)
Поуке Балканских ратова и данашња битка за Косово
Дневни ред предстојећих преговора на “високом политичком нивоу” између Београда и Приштине, постепено се разјашњава. Као што су и претпостављали многи експерти – међу њима и аутор ових редова – дискусија ће прелазити оквире чисто косовске проблематике. На иницијативу косовских Албанаца, тема преговора треба да буде разматрана у ширем контексту “албанског питања”, обухвативши комплетно албанско становништво на Балканском полуострву. За почетак, делегација Приштине намерава да покрене питање три општине на југу Србије – Прешево, Медвеђа и Бујановац, по терминологији Албанаца “Прешевска долина” или “Источно Косово”- у којима живе Срби и Албанци. А судбина српског захтева за пријем у ЕУ користиће се у својству притиска на владу Србије.
11.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Петар Искендеров
“Тајну Мадридског двора”1 о правим циљевима Приштине у преговорима са Београдом, открио је потпредседник косовске “владе” Хајрудин Кучи. Његова логика је кристално јасна и отворена. По сведочењу Кучија, „влада“ Косова на челу са Хашимом Тачијем сматра немогућим разматрање проблема нормализације односа са Београдом “иза леђа Албанаца из Прешевске долине”. “Званична позиција Приштине огледа се у томе да је она заинтересована за побољшање и нормализацију ситуације са етничким Албанцима” у три јужносрпске општине – подвукао је потпредседник и закључио: “Нема сумње да ће проблеми Албанаца у Прешевској долини имати пуноправан третман” у будућем дијалогу Београда и Приштине, под покровитељством ЕУ. Хајрудин Кучи је уверен да само такав приступ може довести “до нормализације односа Косова и Србије” и тако допринети “миру и стабилности у региону”.2
Иницијатива потпредседника “косовске владе” саопштена је званично, у име кабинета, али још не садржи конкретне предлоге о преформатирању граница на Балкану.
Јасно је међутим, да ће само постављање питања о општинама са југа Србије на преговорима у Бриселу, бити прво бављење тим проблемом у оквиру ЕУ још од 2000-те године и избијања оружане побуне на југу Србије, коју је иницирала “Ослободилачка војска Бујановац, Прешево, Медвеђа”.
Штавише, ако тада лидери локалних Албанаца нису официјелно изнели пред ЕУ питање о својој потчињености Приштини, ова опција данас има подршку међу албанским лидерима у читавом региону Балкана. Њена идејно-политичка основа утврђена је у августу 2011. године, на састанку у Гњилану, на коме су узели учешће представници власти косовских Албанаца, као и Албанаца са југа Србије, између осталих и председник општине Прешево и лидер Демократске партије Албанаца Србије Рагми Мустафа, као и председник општине Бујановац Јунуз Муслију. У донетим одлукама истиче се потреба за “промовисањем повратка под окриље Републике Косово” општина “Прешевске долине”, на основу “слободно изражене воље становништва” под контролом “међународне заједнице”.3 Мустафа је развијајући ову тезу, отворено предложио међународној заједници да размотри питање “размене територија” између Косова и Србије, при чему би се три јужне српске општине припојиле Косову, а север Косова и Метохије насељен српским становништвом би се припојио Србији.4
Лидери Косова – гледајући нетремице ка Бриселу и Вашингтону – последњих неколико година су имали опрезну позицију. Но, сад и они дозвољавају могућност размене територија, надајући се да ће тако “заокружити територију Косова, истовремено се ослободивши главобоље у виду локалних Срба. Председник “Скупштине Косова” Јакуп Краснићи сматра да би Приштина могла пристати на предају севера покрајине Србији, уз услов да добије територијалну компензацију у виду суседних области – пошто “ничијим интересима као нашим није нанесена штета на Балкану (Албанским – П.И)”.5
Имајући у виду постепено захуктавање изборне кампање на Косову, може се у програмима партија и појединаца очекивати избијање општеалбанске приче у први план, посебно имајући у виду незавидну социјално-економску ситуацију у покрајини. Радикални покрет “Самоопредељење” на челу са Албином Куртијем, једина је политичка снага која не само да није изгубила подршку, него је и привукла нове присталице. Они се залажу за брзо спровођење референдума о уједињењу Косова са Албанијом, после чега ће доћи на ред и остала “општеалбанска питања”, посебно у Македонији, “Источном Косову” (општинама са југа Србије – П.И.), Црној Гори и Грчкој”.6
У вези са тим и Србија и руководство ЕУ се ускоро могу наћи у новој позицији. Постављање питања од стране косовске делегације у вези са општинама са југа Србије, тим пре о “размени територија”, натераће ЕУ да по овом питању заузме кохерентан став. Почевши од 2005. године, међународна пракса у погледу Косова користи иза кулиса принцип “три не” који је усагласила Међународна Контакт-група. Једно не се односи на немогућност деобе Косова и припајања некој од суседних држава. Ова одредба је пре свега била упућена Приштини, ради њеног придобијања за преговоре са Београдом у Бечу. Ако данас саме власти на Косову наступају са предлозима да се ове одредбе укину – САД и ЕУ ће се наћи у неугодној позицији. Према албанским медијима на Косову и Метохији, ЕУ још увек води консултације око дневног реда предстојећих преговора и још нема “конкретан план” за њих.7
Што се тиче Србије, пред њом се отвара одређена “лепеза могућности” за спољнополитичко маневрисање. Ако косовски Албанци заиста покрену питање “Прешевске долине” – српска делегација са своје стране мора ставити на преговарачки сто сопствену широку платформу решавања косовског и српског питања, који излазе изван оквира техничких преговора са Приштином. То ће омогућити не само да се дискусија пренесе на виши ниво, него ће и поставити питање незавршене национално-државне изградње на Балкану, са привлачењем у том смислу и Македонског и Босанског сижеа у ту причу. А први корак у том правцу треба да буде постављање питања о “посебним односима” Београда са косовским Србима, по обрасцу односа које Приштина реализује са Албанцима из “Прешевске долине”. Слична дипломатска игра може у будућности омогућити Србији да прикупи геополитичке бонусе, при том користећи противничку иницијативу у својству полазне тачке.
Тако да нећемо журити да се баш у свему сложимо са аутором чланка објављеног у београдској “Политици” , посвећеног поукама из Балканских ратова 1912-1913. године. Са једне стране безусловно је да се “национални циљеви могу реализовати тек тада када се они подударају са стратешким визијама великих држава”.8 Но, исто тако је истинито и обрнуто: стратешке визије великих држава представљају веома покретан и еластичан концепт подложан корекцијама. Балкански савезници у Првом Балканском рату су то одлично демонстрирали – практично изненадивши велике силе и натеравши их да ставе у архиву принцип одржавања статус-кво стања у региону.
1 “Тајна Мадридског двора” – историјски роман Георга Борна, полуларан у руско-језичном говорном подручју. Заахваљујући том роману у руском језику је настао фразеологизам “Тајна Мадридског двора” у ситуацијама када се говори шаљиво о некаквим тајнама или интиграма из виших слојева друштва – примедба преводиоца.
2 Koha Ditore, 08.10.2012
3 http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/134187/Albanci-zele-i-jug-Srbije-uz-Kosmet
4 Epoka e Re, 03.05.2011
5 Zëri, 14.11.2011
6 Bota Sot, 16.06.2010
7Zëri, 09.10.2012
8 Политика, 04.10.2012
Чему страх САД и ЕУ због српско-руског Центра у Србији?
Захваљујући летелицама Министарства за ванредне ситуације Руске Федерације (авиони „иљушин 76“, „беријев бе-200“ и хиликоптер „ка-32“) ефикасно су сузбијени шумски пожари који су у Србији обележили лето 2012. године и који су у критичним августовским данима представљали озбиљну претњу за већи део насељених територија.
11.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Иван НИНИЋ
Руска „помоћ из ваздуха“ још једанпут је потврдила да нема места паници због ранијег стационирања одређених ваздухоплова, опреме и људи из Руске Федерације у југоисточном делу Србије. Наиме, када су у октобру 2009. године тадашњи потпредседник Владе Србије Ивица Дачић и министар за ванредне ситуације РФ Сергеј Шојгу потписали споразум о оснивању Регионалног хуманитарног центра за брзо реаговање у случајевима ванредне ситуације (пожар, поплава и земљотрес), у медијским и дипломатским круговима појавио се страх од доласка Руса на Балкан. Тзв. „неименовани извори“, стране дипломате, самозвани аналитичари, као и НАТО заговорници, покушали су да наметну тезу и спин да је хуманитарна база у Нишу, која ће моћи да збрине око 2.000 људи, заправо војна база, односно да ће то постати у догледно време. Скептицизам по питању доласка снага РФ у Србији посебно је био видљив код дипломата из САД и ЕУ, али и код њихових аналитичких служби попут Стратфорда.
Викиликс: Шта договарају Србија и Русија?
Једна од многобројних депеша Амбасаде САД у Београду коју је објавио Викиликс (09Belgrade863, од 27.11.2009.) сведочи о томе да Руски хуманитарни центар у Нишу привлачи пажњу дипломата из Вашингтона. У спорној депеши дипломате САД-а такође стављају акценат на тадашњу посету председника РФ Дмитрија Медеведева Београду, прибојавајући се да би Србија могла да подржи пројекат РФ о стварању нове безбедносне архитектуре на Балкану. „Ја сам то сазнао из штампе“, рекао је Американцима њихов човек од поверења Мики Ракић (Шеф кабинета тадашњег Председника РС Бориса Тадића), и додао да се о тој теми није разговарало приликом састанка Б.Тадића и Д.Медведева. Американци пишу, а Викиликс открива, да је један од ефеката посете Д.Медведева Србији био и договор који је постигнут око успоствљања заједничког српско-руског хуманитарног центра у Нишу. Међутим, у депеши се истиче да је Мики Ракић „још једном умањио значај“ ове теме, извештавајући дипломате САД, у приватном разговору, да то „неће бити база и да вероватно нема договора“. Ракић је отишао корак даље па је обећао да ће дипломате САД информисати о развоју будуће дискусије по том питању.
У депеши која је из Београда послата у Вашингтон наводи се да су саветник тадашњег Председника Србије Б.Тадића Александар Кнежевић и тадашњи Шеф кабинета министра И.Дачића Бранко Лазаревић представнике Амбасаде САД уверавали да ће из РФ у Ниш доћи „само ватрогасци“. Кнежевић је истакао да ће у Центру за брзо реаговање у случајевима ванредне ситуације бити смештена само „два или три авиона или хеликоптера из Русије“ и да ће се они усресредити на суочавања са последицама земљотреса, поплава и пожара. Према његовим речима, а како стоји у депеши, Србија неће дозволити руску војну инсталацију на њеној територији, нити је руска страна покушала да изврши притисак на тадашњег председника Б.Тадића да дозволи војно присуство. Извори дипломата САД у Министарству одбране РС рекли су да је иницијатива за отварање Центра проистекла из Министарства унутрашњих послова. Извори (неименовани) из Министарства одбране такође су изразили забринутост уколико би руско присуство у Србији било стално, као и скептицизам у погледу учешћа снага РФ у гашењу пожара авионима, с обзиром такву могућност суседних држава. У том моменту на челу Министарства одбране био је заговорник евро-атланских интреграција и потпредседник Демократске странке Д.Шутановац.
Стратфорд: Шојгу прави војну базу у Србији
За околности око успостављања Центра за брзо реаговање у случајевима ванредне ситуације, али и све остале аспекте српско-руских односа интересовање је показала и америчка обавештајна компанија Стратфорд. У марту 2012. године, посредством Викиликса, у јавност је доспео веома интересантан документ Стратфорда под називом „Аналитичке смернице: Теме и питања за истраживаче“. „Не занима нас да ли две државе имају пријатељску фудбалску утакмицу, морамо знати и за то. Потребно је да мотримо на сваку енергетску компанију коју купе Руси у овом региону, као и на сваки корак руских лидера-политичара-бизнисмена на Балкану“, оцењује се у документу Стратфорда. Још у децембру 2009. године Стратфорд се огласио информацијом да би Споразум Русије и Србије о оснивању хуманитарног Центра за реаговање у ванредним ситуацијама Москва могла да „успостави своју прву војну базу изван територије бившег Својетског Савеза“. Ову америчку обавештајну компанију прилично брину капацитети руског Министарства за ванредне ситуације, за које кажу да је „све осим безначајног министарства“, али и Сергеј Шојгу који тај ресор води још од 1994. године.
Стратфорд у својој анализи наводи да је Шојгу „члан моћног и пробраног руског Савета за безбедност-кључног саветодавног тела извршне власти за националну безбедност – и има корен у директорату за страно војно обавештавање, боље познато као ГРУ, које је једно од најмоћнијих институција у сенци у Русији“. Амерички аналитичари констатују да је регион јужне Србије подложан катастрофама попут шумских пожара, суседним земљама које су чланице НАТО-а или ЕУ или на путу да то постану и закључују: „тешко да је потребан регионални логистички центар којим управљају Москва и Београд“. Они упозоравају да се „мора размотрити да Москва можда полаже логистичку подлогу која, намерно или не, има војну вредност“, али и пројектују да то „може обухватити надзор аеродрома, али и размештање логистичке опреме што би омогућило да се постројење брзо претвори у погодну базу у време кризе“. Стратфорд истиче да је Ниш дуго био војни центар у Југославији, да има аеродром, али и да се у том граду налази 63. падобранска јединица која је „врло могуће најефикаснија снага Београда (ако не и региона)“.
Тензије око успостављања српско-руског хуманитарног Центра за реаговање у ванредним ситуацијама стизале су и од медија из суседне Хрватске. Тако је хрватски лист Национал (27.10.2009.) објавио тенденциозан текст са насловом „Ниш постаје тајна руска војна база“, у коме се износи низ инсинуација. „Необично је да се гради велики руско-српски центар за обрану од великих пожара, а Србија уопште нема велике шумске пожаре… ти пожари се евентуално догађају лети, па је нелогично да се тако велики центар гради да ради целу годину, па и онда када пожара сигурно неће бити“, пише Национал и закључује: „у Србији није било ни неких других великих катастрофа због којих би био потребан такав центар, зато је очито да је разлог зашто се тај центар гради, нешто сасвим друго“. Новинар Национала иде и корак даље па закључује да се „може претпоставити да ће у центру бити стациониране и антитерористичке снаге“. Према наводима Национала није случајно одабран Ниш као седиште Центра, с обзиром да се у непосредној близини налази америчка база Бондстил (Bondstell) на Косову и Метохији и да „све то има и очито геостратешки значај за шире подручје југоисточне Европе“. Овај хрватски лист као „још једну геостратешку чињеници“ износи то да ће „база“ бити лоцирана у непосредној близини трасе којом ће ићи гасовод Јужни ток.
ЕУ и САД имају своју НАТО базу Бондстил
Интересантно је да је Европска унија одбила позив да узме активно учешће у формирању и функционисању Центра за реаговање у ванредним ситуацијама, без обзира што је таква понуда постојала од српске и руске стране. „Послали смо захтев и Европској комисији како би подржали формирање Центра и учествовали, а послао сам и позив и европској комесарки из Бугарске како би ово био део глобалне заштите целог региона“, рекао је тадашњи заменик премијера Ивица Дачић (Агенције, 10.9.2011.). Исту понуду ЕУ упутио је и руски министар Сергеј Шојгу, рекавши да се нада да ће надлежни из Европске комисије узети учешће и прикључити се у наредном периоду, с обзиром да РФ сваке године добија позиве из десетине земаља Европе и света за помоћ у гашењу пожара. „Врата центра су отворена свима и свако може да дође и увери се да ли су сумње на месту. Како је јуче рекао мој колега Ивица Дачић: неко изгледа жели да то буде војна база. Нажалост, разочараћемо их. То је само хуманитарни центар“, казао је Шојгу (Танјуг, 20.10.2011.).
Међутим, на понуду Србије и Русије је негативно одговорила комесарка ЕУ за међународну сарадњу, хуманитарну помоћ и реаговање у кризним ситуацијама Кристалина Георгиева, која је признала да се у ЕК разговарало о томе да ли ЕУ треба да се придружи руско-српском пројекту.
„Ми не видимо корист од прављења регионалне структуре, јер сматрамо да координација мора да се води из једног центра“, рекла је Георгиева (Блиц, 22.11.2011.). Јасно је да после овако рестриктивног става ЕУ нема простора за параноју и скептицизам према заједничком српско-руском пројекту, који шире САД, њихови медији и аналитичари. Уосталом САД и НАТО су могли „инсталирањем“ ЕУ да обезбеде увид у рад, намену и планове Центра у Нишу, али је очигледно да такав интерес нису имали. Због тога и не чуди то што све своје дипломатске, аналитиче и медијске ресурсе злонамерно усмеравају на конструисање теза да Руска Федедерација заправо прави војну базу у Србији. Ову тезу намећу исти они који прећуткују чињеницу да се у највећој НАТО бази у Европи Бондстил, која се од 1999. године налази на Косову и Метохији, годинама одвија несметана трговина унутрашњим органима убијених Срба. Српско-руски Центар у Нишу медијски покушавају да укаљају исте оне снаге које су омогућиле и „легализовале“ трговину наркотицима и проституцију у бази Бондстил. Јавна је тајна да данас, у 21. веку, НАТО база Бондстил предствља сигурно америчко уточиште за највеће криминалце, трговце људима, нарко дилере и ратне злочинце у Европи.
http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/11/chemu-strah-sad-i-eu-zbog-srpsko-ruskog-centra-u-srbiii.html
Пријепоље: Обележавање прославе 100 година од ослобођења Старе Србије
Прослава 100-годишњице ослобођења Старе Србије биће одржана у Пријепољу 13. и 14. октобра 2012. године. Покровитељ и организатор прославе је Друштво српских домаћина. Обележавање овог значајног јубилеја почеће у суботу, 13. октобра, откривањем обновљеног споменика ослободиоцима Пријепоља 1912. и полагањем венаца.
11.10.2012.
У 12 часова у сали Дома културе у Пријепољу биће одржана свечана академија под именом „И овај камен земље Србије“, којој ће присуствовати угледне личности из националног, политичког и јавног живота земље, као и општине Пријепоље. У истом здању, у малој сали, увече ће бити одржана промоције „Споменице“, штампане поводом стогодишњице ослобођења Старе Србије, чији је издавач Друштво српских домаћина. Гостима ће се посебно обратити уредник и приређивач Споменице, др Славенко Терзић.
Друштво српских домаћина позвало је грађане да у недељу, 14. октобра, на празника Покров Пресвете Богородице, дође на свенародни сабор у порти манастира Милешеве. Света архијерејска литургија биће служена у 9 часова, а након тога парастос српским јунацима и мученицима – погинулим у балканским и свим ратовима и устанцима за Крст часни и слободу златну. Потом ће бити изведен културно-уметнички програм, а на крају ће уследити народно саборовање.
У овој дводневној манифестацији учешће у културно-уметничком програму узеће проф. др Мирко Васиљевић, академик Рајко Петров Ного, др Славенко Терзић, Добрица Ерић, Зоран Костић, Гојко Шантић, Љиљана Благојевић, Хор КУД „Лола“, КУД „Бранко Крсмановић“, браћа Теофиловић, Снежана Спасић, Бора Дугић (фруле), Бошко Вујачић (гусле), изворна група „Херцеговина“, Слободан Мулина и други.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 