Category: Вести
Ана Филимонова: Истргнути Србију из зачараног круга западних експеримената
У среду 10. октобра текуће године, у Бриселу ће бити објављен извештај Европске комисије о напретку земље по питању европских интеграција и доћи ће до првог сусрета радних група Београда и Приштине ради примене такозване прве тешке одлуке Србије – заједничког управљања пограничним пунктовима између Србије и Косова и Метохије (такозвани ИБМ договор).
09.10.2012. ФБР аутор Ања Филимонова, Фонд Стратешке културе
FoNet/AP
Потписивањем “Техничког протокола” створена је могућност примене “ИБМ уговора”. Следећи корак је сусрет техничких радних група Београда и Приштине. То је већ уходана пракса из раније одржаних преговора. На пример, техничка група за примену споразума о слободи кретања одржала је десет састанака у време изборног периода у Србији. Овде је важно да рад “техничких група” буде потпуно отворен за српску јавност, јер су резултати прошлих “техничких преговора” и потписивање “техничких протокола” у ствари створили све потребне услове за изградњу независности “Републике Косово”. Друга тешка одлука која се очекује од Србије тиче се севера покрајине, за који ЕУ припрема лукави заобилазни маневар. Сада се Европски парламент не противи наставку финансирања јачања здравствене заштите и образовања од стране Београда на северу покрајине, али он то мора радити “транспарентно (прозрачно за ЕУ и Приштину – А.Ф.) и у сарадњи са косовским властима”. У односу на Приштину, сада већ у складу са традицијом, нису предвиђене никакве тешке одлуке. Разговори о подели Косова одмах су одбачени, “подела неће бити разматрана” – каже известилац Европског парламента за Косово Улрике Луначек.1
Огњен Прибићевић, бивши аамбасадор Србије у Немачкој, прецизно је оценио настали моменат. По његовим речима, максимално што се из ових преговора може извући – јесте специјални статус за север покрајине. Постоји простор за дипломатско маневрисање али не и за деобу Косова, које не би прихватиле ни САД ни Русија. По његовим речима, предмет дипломатске битке биће статус севера покрајине и ту има простора за договоре. Но, све ће зависити од тога колико ће САД и Немачка притиснути Србију.2
И Немачка не престаје да притиска: 7. октобра је поновила захтев да Србија треба да потпише споразум, уговор или меморандум са Косовом о нормализацији међусобних односа, који би се могли наћи већ у закључцима Еврокомисије (годишњи извештај о напретку Србије на путу ка ЕУ), предвиђеним за 10. октобар.
Вашингтонски аналитичар Обрад Кесић упозорава српску власт да је недопустиво стање “да за српску власт више вреди потпис Борка Стефановића од Устава Србије, норми међународног права и Резолуције 1244 СБ УН” и насталу ситуацију карактерише као одсуство минималног конснсензуса у политици Србије – укључујући и владајућу коалицију, где свако износи сопствено мишљење и промовише своју политику. Он подвлачи: нову власт од претходне одликује искусније коришћење реторике – и то је једина ствар коју је нова власт научила у поређењу са претходном и да кооперира са ЕУ, САД и Русијом. Обрад Кесић истиче проблем одговорности: “Политичка елита Србије по сваку цену избегава проблем одговорности. Најлакше је указати прстом на некога и рећи – ми би нешто урадили али не можемо, не дозвољава нам међународни фактор или ми не одлучујемо, то раде други”. Бекство од одговорности – по мишљењу Кесића – представља један од главних недостатака данашње политике и највећи изазов за власт. Поводом Косова и Метохије, он примећује да заштита територијалне целовитости земље путем борбе за очување Косова и Метохије у оквиру Србије и истовремено остварење напретка на путу ка приступању ЕУ – представља лажну премису, јер је једноставно немогуће истовремено достићи ова два циља, но ова лажна премиса се и даље протеже у контексту друштвено-политичких дебата.
Закључак је прост: ако власт говори о томе како претходна власт није постигла резултате у интересу Србије, онда треба ићи другим путем.3 Тим пре што је амбасадор САД у Србији Мајкл Кирби више него јасно изјавио да се независно од тога ко ће бити домаћин у Белој кући, неће мењати спољна политика САД ни у односу САД према Србији, нити према региону. Поводом процеса евроинтеграција он тврди да чак и када би преговори између Србије и ЕУ почели колико сутра, они се не би завршили пре периода од 8 до 10 година.4Треба ли и допустити помисао да амбасадор САД не зна шта говори. То значи да ће амерички експеримент над Србијом још дуго да траје, у најмању руку 8-10 година, до тренутка док Србије не дође под патронат ЕУ. Али, узимајући у обзир деградирајуће економске процесе који се одигравају у свим без изузетка земљама Источне Европе (термин се користи у геополитичком смислу), које су приступиле ЕУ или чврсто корачају путем ЕУ интеграција, као и најтежу кризу у историји ЕУ после које ће очигледно ЕУ доживети суштинску трансформацију, будућност Србије у тој наднационалној заједници је више него суморна.
Ричард Фалк, амерички експерт за међународно право, професор на америчком универзитету Санта Барбара и бивши члан Међународне независне комисије за Косово и Метохију (коју је предводио Ричард Голдстон), указао је на циљ деловања Приштине – то је чланство у УН. Фалк је један од оних који су утирали пут независности Косова. Међународна комисија образована 1999. године, одмах после НАТО агресије, припремила је извештај у коме препоручује такозвану “условну независност”. Препоруке комисије биле су у директној супротности са одлукама СБ УН које нису предвиђале стварање независне државе на територији Србије. Смисао тог деловања признаје и сам Фалк: “Србија је представљала експеримент у коме су провераване границе међународног права”.5 То јест, Србија је постала полигон за разрађивање методологије слома суверености независне државе. Америчка позиција је и геополитички мотивисана – додао је Фалк – Вашингтон не сме да дозволи да ситуација изгледа тако, као да НАТО није постигао своје циљеве. На српску страну има утицај позиција Русије, на косовску страну утиче Америка – и у том смислу овде имамо и једну врсту рата између посредника.6
Са своје стране ситуацију “љуља” и “албански фактор”. Тако је 5. октобра Рамуш Тахири, саветник “председника Косова” Атифеге Јахтјаге, покушао искористити лични дипломатски трик: он је изјавио да су српске институције на северу Косова “легитимне” јер би без њих “царевала анархија” и “ми морамо разговарати са тим људима јер су они изабрани од стране грађана”. И додао је да следеће године Приштина намерава да спроведе изборе у четири српске општине на северу покрајине у складу са уставом и законима “Републике Косово”. Тим поводом, један од главних српских лидера на северу покрајине, Марко Јакшић, у разговор са аутором чланка је подвукао: “Приштина за тако нешто нема ни техничке ни политичке могућности. Не постоји никакав Устав самопроглашене Републике Косово. Постоји само Устав Републике Србије. И кључна улога припада Београду. Он не сме да позива народ да изађе на приштинске изборе. Али чак и у том случају, Срби са севера покрајине неће узети учешћа у изборима које организује Приштина”.
Приштина не врши никакве припреме за преговарачки процес – она чека “шта ће затражити посредници из ЕУ и да се дефинише на ком нивоу ће се водити преговори”.7 Истовремено, радови на изградњи магистрале “Ибрахим Ругова” која повезује Косово и Метохију са Албанијом, теку пуном паром. Укупна вредност пројекта је 1 милијарда еура, а израђена су 64 километра од предвиђених 102 км укупне дужине пута. Други пут који планирају да граде власти у Приштини, ићи ће ка граници Македоније.
Дакле, перспективе Србије да “упадну” у преговарачки процес не решивши главно – не проверивши уставност претходних бриселских споразума, више су него сумњиве. И још горе – ако се приступи њиховој примени. То ће изазвати тешко контролисану реакцију, како одређених међународних фактора који ће под окриљем правне конфузије искористити одличну могућност за испуњење својих ултимативних захтева, укључујући и чланство Косова у УН, тако и од стране Срба на северу покрајине. Последњи ће пред собом имати само један избор: или да напусте покрајину или да постану “косовари”. Јер се зачарани круг већ формирао: комплетно становништво на КиМ мора имати регистарске таблице КиМ. Да би их добили, морате имати права која се стичу уз личну карту Косова. А личне карте се добијају на основу докумената из косовских матичних књига и ти документи неће бити издавани уколико нисте држављани “Републике Косово”. Због тога Срби са Косова и Метохије позивају Београд да чврсто и одлучно одбаци све претходне договоре које је потписао преговарачки тим Борка Стефановића. Да би се приступило преговорима, треба имати беспрекорно разрађену међународно-правну платформу, уз најшире могуће обавештавање јавности о стратегији власти по питању Косова и Метохије. Јер на крају крајева, од кога било која влада треба да очекује подршку, ако не од свог народа. И на подршку својих међународних савезника који не реагују само из пуких прагматичних мотива. У данашњој ситуацији Србија у својим рукама има озбиљан адут – међународну подршку Русије без преседана, на нивоу свих међународних институција она има у буквалном значењу те речи, бланко-чек за сва дејства у остваривању својих национално-државних интереса…
1 http://www.dw.de/dw/article/0,,16292090,00.html?maca=ser-TB_ser_politka1_naslovna-4944-html-cb
2 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/08/nehe-biti-podele-kosova-i-maksimalno-shto-se-mozhe-izvuhi-ie-speciialni-status-za-sever.html
3 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/06/za-vlast-u-srbiii-veha-svetina-potpis-ili-parafirane-borka-strefanoviha-od-ustava-srbiie-zakona-i-medzhunarodnog-prava-i-rezoluciie-1244.html
4 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/06/maikl-kirbi-bihe-potrebno-osam-do-deset-godina-da-se-okonchaiu-pregovori-srbiie-o-chlanstvu-u-eu.html
5 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/08/richard-falk-srbiia-bila-eksperiment-u-koiem-su-ispitivane-granice-medzhunarodnog-prava.html
6 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/08/richard-falk-srbiia-bila-eksperiment-u-koiem-su-ispitivane-granice-medzhunarodnog-prava.html
7 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/05/tahiri-sledehe-godine-na-severu-kosova-biti-organizovani-opshtinski-izbori-po-ustavu-i-zakonima-kosova.html
Дарко Младић: мом оцу покушавају да наметну другу одбрану
Јуче, 08.10. други пут од како је почело суђење Ратку Младићу, Расправно веће Хашког трибунала је избацило из суднице бившег команданта Војске Републике Српске, због наводног инцидента који се догодио током испитивања заштићеног сведока РМ- 081.
09.10.2012. Глас Русије
Фото: EPA
Након овог догађаја, Ратко Младић је тржио да оде у притворску јединицу, иако му је судија Алфонс Ори претходно дозволио да се врати у судницу пошто почне сведочење наредног сведока. Бивши командант Војске Републике Српске Ратко Младић је пак затражио од својих адвоката да напусте судницу заједно са њим и рекао да ће започети штрајк глађу и да неће узимате лекове, уколико га судије не буду имале разумевање и ако му доделе другу одбрану.
Овим поводом, свој коментар за Глас Русије дао је син Ратка Младића, Дарко Младић:
Одбрана има инструкцију од мог оца да према сведоцима, жртвама рата у Босни, поступа максимално пажљиво и са уважавањем, да их ни у једном тренутку не доведе у ситуацију да њима буде непријатно. Знам да ко год да је страдао током рата у БиХ, сигурно неће бити изложен никаквом омаловажавању од стране одбране, поготово не са његове стране.
Могуће је, да ако је евентуално неки сведок рекао нешто што је очигледна лаж, да је он можда реаговао некаквим осмехом на то.
Међутим, има једна друга ствар, на коју бих хтео да укажем, а која је везана за то што је мој отац најавио штрајк глађу и одбацивањем лекова – а то је да сви ми који пратимо то суђење, уочавамо тенденцију да покушавају да га доведу у ситуацију да му се наметне одбрана. Тиме би он изгубио ове адвокате које сада има и наметнула би му се одбрана од стране суда. Ситуација у којој он не сме да каже било шта је већ сама по себи проблематична јер доводи у питање његово право на активну одбрану.
Кроз које поступке Ви уочавате ту тенденцију да се Вашем оцу наметне одбрана?
АННОТАЦИЯ: Видите, њему практично није дозвољено да проговори у судници. Са једне стране је уведена камера која нон-стоп снима сваки његов покрет. Самим тим нарушава се право да се консултује са својим адвокатима.
Са друге стране, уколико у неком тренутку он жели да сугерише адвокатима да нешто питају сведока, он мора да пише то на цедуљици. Он је човек који је болестан, њему је десна страна делимично одузета, писање цедуљице захтева одређено време. Требало би напоменути да због болести, његова конторола емоција није као код здраве особе.
Са једне стране он због свог покушаја да се активно брани, истерује из суднице, не дозвољавају му ни да проговори, а адвокати долазе у ситуацију да га бране кад он због тога није присутан. Због свега реченог, ствара се једна ситуација у којој ће можда елиминисати његове адвокате и наметнути друге, које би они сами одабрали уместо њега.
У медијима то што сте видели јуче – то се не дешава први пут. Већ смо сведоци разних провокација и са трибина, да се пише како он реагује неадекватно, што је део једне шире кампање која траје већ дуже.
Хашки трибунал више се не стиди своје пристрасности
Међу главним темама посете главног тужиоца Хашког трибунала Сержа Брамерца Београду јесу јатаци лица која су се крила од гоњења Међународног трибунала. Питање је само кога су они покривали. О томе одавно говоре руски научници, јавни и политички посленици. Хашком трибуналу био је посвећен округли сто у Државној думи РФ, који је организовао комитет за заштиту Војислава Шешеља.
09.10.2012. Глас Русије, пише: Григориј Соколов
Међу учесницима округлог стола је руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН, члан комитета за заштиту Војислава Шешеља, Јелена Гускова.
Хашки трибунал се налази у агонији, зато што ускоро треба да га затворе. Судије схватају да је потребно брзо завршити преостале случајеве, али кључне пресоне пребачене у су последње време – то су Караџић, Младић и Хаџић.
У чему се састоји ова агонија? Из процеса против генерала Младића види се да се судије више не стиде своје пристрасности, више не праве озбиљан израз лица, чак форму не поштују. Они допуштају себи да вичу на генерала Младића, избацују га из суднице, забрањују адвокатима да постављају питања.
Види се да они журе и да им је потребно да испоштују што је могуће брже бар неку приближну форму. Већ унапред је написана пресуда, чини ми се доживотна робија.
Ни за кога више није тајна, каже Јелена Гускова, да формирање овог судског органа помаже да се одржава концепција главног кривца за све невоље на Балкану, Србе, као и да се оправда агресија НАТО-а 1999. године. Али по речима балканолога, творци трибунала нису узели у обзир једну чињеницу.
Суд има и имаће архив. А то значи наш задатак и задатак будућих генерација историчара, правника јесте да у потпуности анализирају и докажу апсурдност и неодстатак правне основе за стварање ове судске институције. И да ставе иза решетака све судије, као и све који су стварали овај трибунал и подржавали његову делатност.
По мишљењу Јелене Гускове, још једна важна компонента овог рада је појава у медијима широке информације о решењима и резолуцијама комитета у заштиту Војислава Шешеља. По речима руског балканолога, данас је Хашки трибунал већ почео да испољава већу пажњу за делатност комитета.
Што је мене необично обрадовало, као одговор на један мој чланак на сајту Гласа Русије дошло је резигнирано писмо из трибунала да ја кршим њихова права, да су све моје иницијативе допуњене лажним чињеницама. А ја сам говорила само о статистици резултата делатности, о цифрама. Између осталог о томе да су 66% свих лица које гони трибунал Срби. На ове цифре трибунал је реаговао и затражио да се на сајту напише оправдање, да ја оповргнем своје изјаве. Значи, ми треба више да пишемо.
По речима Јелене Гускове, постоји још један начин да се заустави агонија Хашког трибунала.
Треба покушати да се успостави контакт са онима који могу да утичу када гласамо за наставак делатности трибунала. Русија је престала да гласа за продужетак од две године, у шта су се веома надале хашке судије. Али ми све време настављамо да гласамо час на 6 месеци, час на 5 и на 10 месеци. Зашто? Врховни представник у Босни и Херцеговини направио је у Сарајеву Врховни Уставни суд, где фактички раде судије странци. И приликом затварања Међународног трибунала управо тамо могу да се врате случајеви Караџића и Младића. Тако да нам остаје само да тражимо ослобађање свих осуђених у Хашком трибуналу.
Пред нашим микрофоном била је руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН, члан комитета за заштиту Војислава Шешеља Јелена Гускова.
GOOGLE лого у част годишњице рођења Ива Андрића
Светски интернет претраживач Гугл означио је лого своје интернет странице мостом на Дрини у Вишеграду, у част нобеловца Иве Андрића који је рођен на данашњи дан 1892. године у Доцу, код Травника
09.10.2012. ПРЕСС
GOOGLE лого у част годишњице рођења Ива Андрића
Вишеградски мост је симбол Андрићевог романа „На Дрини ћуприја“ за који је 1961. године добио ову најпрестижнију награду за књижевност.
Андрић се након Првог светског рата се бавио дипломатијом, обављао је послове помоћника министра спољних послова, посланика и опуномоћеног министра у Берлину.
Андрић је 1945. године постао први председник Савеза књижевника Југославије, док је Нобелову награду за целокупно животно дело добио 1961. године.
Поред поменутог романа, Андриће је упамћен и по делима:“Травничка хроника“, „Проклета авлија“, „Омер-паша Латас“, „ЕХ понто“, „Пут Алије Ђерзелеза“, „Госпођица“…
Једини српски нобеловац преминуо је 13. марта 1975. године у Београду.
У часу смрти имао је непуне 83 године, а у Андрићевој бележници је остао запис: „Помисао на смрт изазива, већ сама по себи, код човека страх. А код књижевника и сваког „јавног радника“ долази уз то још и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају…“
Србија је ове године обележила два јубилеја – 100 година од објављивања Андрићевог првог књижевног рада (у часопису „Босанска вила“) и 50 година од како је добио Нобелову награду, а данас и 120 година од његовог рођења.
++++
ФБР додатак: ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ
СРБски ФБРепортер вас води на чувену “на Дрини ћуприју” – мост у Вишеграду, панорама 360 степени
МЕЗЈАЈЕВ: Србија у контексту потпуног слома савременог међународног права
Међународно право није увек изгледало тако као што изгледа данас. Одмах после потписивања Статута ОУН 1945. године и развоја његових одредби у читавом низу других међународно-правних аката, постепено је почело да се формира такозвано “савремено међународно право”, чија је главна одлика била његова прогресивна усмереност. То прогресивно међународно право у принципу је завршно оформљено средином седамдесетих година двадесетог века. Као главна одлика тог прогресивног међународног права постало је успостављање једног потпуно новог међународног поретка. Као прво, колонијални народи добили су право на самоопредељење, што је одредило легитимитет и међународну подршку борби (па тако и оружаној) национално-ослободилачких покрета и легитимитет за рушење колонијалног система (који је до тада био и подржан међународним правом). Као друго, међународно-правнo обезбеђење примене силе и успостављање система колективне безбедности. Као треће, равноправност држава, немешање у њихове унутрашње послове, обавеза међународне добросуседске сарадње…
09.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар МЕЗЈАЈЕВ
Данас смо ми сведоци слома тог међународног система. Тај слом иде путем уништења важећих норми и стварања “паралелног права”. Паралелно међународно право ствара се другим субјектима који се разликују од субјеката међународног права, као на пример међународним кривичним трибуналима, створеним да би се заобишао закон. Ти трибунали доносе одлуке које су у директној супротности са важећим нормама међународног права, но оне постају ефикасније јер се спроводе грубом силом. Таква је, на пример, постала одлука Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију и Међународног кривичног суда о скидању имунитета председницима држава, када су ти Трибунали издали налог за хапшење Слободана Милошевића и Моамера Гадафија – и то управо у време кад су те земље биле подвргнуте иностраној агресији.
Међународно право се урушава и путем слома важећих институција, пре свега система ОУН-а. Чини се све како би у очима светске јавности ОУН почела да изгледа или као неспособна или као злочиначка организација. Због тога су мировне снаге УН и Обале слоноваче јурнули на „зимски дворац“ и хапсе законитог вођу земље. Ради тога органи система УН демонизују Сирију и њено руководство. Ради тога се СБ УН приморава да створи МТБЈ ради обрачуна са највишим политичким и војним руководством земље, а изасланик Генералног секретара УН Марти Ахтисари, развија и промовише план о черечењу Србије.
После слома (још увек) дејствујућег позитивног међународног права, остаје само паралелно међународно право, које већ неће имати прогресивне црте, јер у његовом стварању не учествују законити субјекти и оно није усмерено на обезбеђење интереса читаве међународне заједнице.
У вези са тим, политику коју Запад у последње време спроводи према Србији и српском народу, треба посматрати не само као парцијалне покушаје промене државних граница, не само као просто кршење међународног права, већ и као део потпуног слома основних принципа савременог међународног правног поретка. Растурање Југославије и Србије представља најгрубље кршење тих основних принципа међународног права као што је принцип територијалне целовитости држава и принцип немешања у унутрашње ствари државе. Ови принципи садржани су у Декларацији УН “О принципима међународног права”, из 1970. године. Постоји још један важан принцип, који је уграђен у само једном међународно-правном акту. То је Хелсиншки Завршни акт из 1975. године, који су потписале 33 државе у Европи а такође и САД и Канада. И његов принцип јесте – принцип неповредивости граница. Кршење принципа неповредивости граница можда и јесте главни циљ потпуног слома савременог међународног права. Видимо да су главни рушитељи међународног права земље са англосаксонском правном традицијом, које сматрају да треба правити преседане како би се замениле као бајаги “застареле” норме међународних аката.
Заштита граница Србије није само заштита српског народа и српске државности. То је заштита основних принципа Хелсиншког завршног акта, који представља камен темељац међународно-правних аката који су завршно оформили и учврстили резултате послератног правног устројства света и међународног правног поретка. Због тога заштита граница Србије представља најважнији бастион борбе за очување прогресивног међународног права и читавог светског устројства.
Nikolic: There has been no genocide in Srebrenica
09.10.2012 Branko Ilic , Serbian FBReporter
Tomislav Nikolic President of Serbia
The Srebrenica Massacre does not constitute a genocide and Serbia as a state is moreover not responsible for it, stated Serbian President Tomislav Nikolic.
In a statement published by the Italian daily Corriere della Sera, Nikolic has reaffirmed Serbia‘s official position on the atrocity.
„There has been no genocide in Srebrenica. Specific individuals from the Serbian people are to bear the guilt for what happened there,“ said the Serbian President.
„The Serbian Parliament has condemned this crime, but it did not use the word ‘genocide‘,“ recalled Nikolic.
According to him, „not a single Serbian“ recognizes that a genocide happened inSrebrenica in 1995.
He added that Bosnian Serb leaders Radovan Karadzic and Gen Ratko Mladic, who are currently tried at the Hague, are to be considered innocent before being found otherwise.
„The EU should not be putting any new conditions for Serbia‘s accession, including the recognition of Kosovo,“ stated Nikolic.
He explained that should that happen, his country is ready to give up EU membership as a goal.
On the other hand, the Serbian President reaffirmed his readiness for dialogue withKosovo‘s leaders in the future.
ФЕЉТОН: Афера Валдхајм у Југославији…
Све светске агенције, сва озбиљнија гласила на планети, пренела су 4. марта 1986. године текст „Њујорк тајмса“ у којем бечки дописник ових угледних новина тврди да је Курт Валдхајм, бивши генерални секретар Уједињених нација, а тада најозбиљнији кандидат за председника Аустрије, за време Другог светског рата био поручник Вермахта и то у штабу злогласног команданта немачке армијске групе „Е“, фелдмаршала Александра фон Лера.
На црној листи УН
Текст, илустрован ратном фотографијом, снимљеном 22. маја 1943. године на аеродрому у Подгорици, на којој је Валдхајм у друштву италијанског генерала Еркола Ронкаље, СС групен фирера Артура Флепса, команданта злогласне СС дивизије „Принц Еуген“, и немачког пуковника Јоакима Махолца, објавиле су, наравно, и „Вечерње новости“.
Овај тада најтиражнији југословенски лист је, захваљујући првенствено ангажовању младог, до тада углавном спортског новинара Данка Васовића, 22 дана касније ексклузивно објавио досије „Ф – 25572, Курт Валдхајм“ из којег се недвосмислено види да је југословенска државна комисија за утврђивање ратних злочина Валдхајма прогласила злочинцем још 17. децембра 1947. године.
Тај досије је већ почетком 1948. године упућен одговарајућој комисији Уједињених нација, која је на основу њега Валдхајма ставиле на црну, „А“ листу ратних злочинаца (на списку оних који су за време Другог светског рата окрвавили руке, углавном Немаца, Италијана, Мађара и Бугара – укупно их је 791 – име Курта Валдхајма је уписано под редним бројем 724).
Данко Васовић, који се од тада у потпуности посветио овој теми – написао и веома опширну и документовану књигу – готово две године касније, 25. јануара 1988, домогао се и најубојитијег документа, телеграма којим, наводно, „поручник Курт Валдхајм тражи да се 4.224 заробљеника са Козаре, углавном жена и деце, упути у Грубишно Поље 3.514, а у Земун 730“. Тај громовити докуменат је пет дана касније објављен у познатом немачком недељнику „Дер Шпигел“, али се истовремено појавио и у „Вечерњим новостима“.
Према реакцијама које су уследиле изгледало је да Курту Валдхајму, који је у том тренутку већ више од годину и по дана седео у фотељи председника Аустрије, нема спаса, да ће морати да се повуче и суочи са тамним, крвавим страницама своје ратне биографије. Десет дана касније, међутим, уследио је још громовитији обрт: Криминалистички институт из Штутгарта је недвосмислено утврдио да је компромитујућа „брзојавка“, у ствари, класични, вешто смишљени и фабриковани фалсификат!
Од тог тренутка у председничкој палати у Бечу је завладао спокој – из темеља је заљуљана цела афера и у питање су доведени и сви остали докази о ратним греховима Курта Валдхајма. Он је победнички поентирао, одседео до краја мандата на председничкој столици, а потом живео као повучени, готово заборављени пензионер све док га 14. јуна 2007. године, у дубокој старости, није издало срце.
На другој страни, у дому Данка Васовића, најпознатијег и најупорнијег новинара-истраживача ратне прошлости Курта Валдхајма, након обелодањивања прљаве игре са фалсификованим документом и подмукле подметачине, увукао се неспокој и отпочела је његова голгота, његова очајничка борба за истину о Валдхајму, али и борба за људску и новинарску част и углед, па и за голи живот. Јер, показало се да иза фалсификата који му је потурен као кукавичје јаје стоје мрачне и моћне силе из државног апарата, својеврсног „Валдхајм-лобија“, упрегнуте да, не бирајући средства, оперу љагу и спасе главу злочинцу, чак и по цену уништења, физичке ликвидације онога који није пристао да ћути и жмури пред непобитним чињеницама.
Прича која следи представља исповест овог упорног и непоколебљивог човека, како се већ 25 година рве са ветрењачама, како је, поред осталог, склопио потресно документарно филмско сведочанство о Валдхајму и злочинима у Југославији у којима је он учествовао – како је, коначно, дочекао велику сатисфакцију да његов филм угледа свет на великој сцени међународног фестивала таквих остварења у Њујорку и нађе се у музеју холокауста у Мајамију, а потом и у Јерусалиму, као стална програмска поставка и веродостојни доказ о нацистичким злочинима, не само над Јеврејима:
Ја сам служио војни рок у 63. падобранској бригади – казује Данко Васовић. – Униформу сам скинуо тачно 28. новембра 1975. године (као добар војник добио сам месец дана наградног скраћења рока). Имао сам тада непуне 23 године. Одлучио сам да наставим започете студије права. Моја мајка је ипак брзо увидела да ће бити слаба вајда од мојих студија, да мене много више занимају друге ствари и проценила да би било најбоље да ми нађу неки посао и једноставно ме склоне са улице и мало одвоје од онога што ме тада заокупљало више од студија.
Казала то и моме оцу Радулу, новинару „Борбине“ куће. Он је у принципу био флегман и никад није ништа драматизовао, али је очигледно овог пута сасвим озбиљно схватио и уважио мишљење моје мајке.
У то време је главни и одговорни уредник „Вечерњих новости“ био Тома Милиновић. Радуле му тих дана, изгледа, у некој прилици, онако узгред напомене и припита га да ли бих ја можда могао да почнем нешто да пишем за „Новости“, а овај му без предомишљања казао да ће све учинити да ми се пружи шанса, а после је све на мени.
Најбољи командос
Како сам и пре одласка у војску, током студија, помало писао за „Младост“, за новине у којој је, иначе, новинарску каријеру започео и мој отац, ја сам одмах по изласку из војске наставио да се уз студије бавим и новинарством.
Иако млад и неискусан новинар, као добар војник, као најбољи падобранац и командос, првак у скоку увис у Ратном ваздухопловству, успео сам, тако, да добијем и у свечаном броју „Младости“ за празник Републике, 29. новембар 1976. године, објавим интервју са тадашњим начелником Политичке управе Југословенске народне армије, генералом Вељком Кадијевићем, који је имао изузетног одјека.
Кадијевић је ту мени казао многе значајне ствари и интервју је пренела сва југословенска штампа, а пренела га је и државна телевизија у ударном дневнику, наглашавајући да је интервју дат новинару „Младости“ Данку Васовићу.
Од нацисте до дипломате
Курт Валдхајм је рођен 1918. године. Завршио је бечку Конзуларну академију, докторирао право 1944, а одмах после Другог светског рата се отиснуо у дипломатске воде, прво као први секретар аустријске амбасаде у Паризу, затим као амбасадор у Канади (1958 – 1960), па као представник Аустрије у Уједињеним нацијама (1964 – 1968), а наредне две године је био министар иностраних послова Аустрије.
Онда се први пут кандидовао и за председника Аустрије, а кад је изгубио, сео је у столицу челног човека Уједињених нација на којој ће остати пуних десет година.
Богати пензионер
Кад се Курт Валдхајм 1986. године други пут кандидовао за председника Аустрије, избио је скандал са брижљиво скриваним страницама његове ратне биографије, али га то ипак није омело да добије на изборима и да на тој функцији одседи цео шестогодишњи мандат.
Умро је 14. јуна 2007. године у свом родном месту на периферији Беча мирно, до последњег дана, грицкајући „пензијицу“ од 130.000 долара месечно, коју му је гарантовала функција челног човека Уједињених нација.
http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/27098-afera-valdhajm-u-jugoslaviji-1-prljava-igra-iz-bea
Афера Валдхајм у Југославији (2): Поноћни састанак
Валдхајм је очигледно желео да по сваку цену прикрије своју улогу у операцији „Шварц“, најзлогласнијој и најкрвавијој немачкој офанзиви изведеној на тлу Југославије.
Тај мој интервју са генералом Кадијевићем, објављен у „Младости“ – казује даље Данко Васовић – био је, наравно, јак адут Томи Милиновићу који је једног јутра на колегијуму обавестио уреднике да бих ја желео да радим за „Новости“. При том их је питао да ли неко од њих има потребу за младим новинаром. Јавио се Михаило Рашић, тада уредник спортске рубрике: нека дође код мене, даћемо му шансу, али без икаквих обавеза – ако зна и видимо да ће од њега бити нешто, остаће, а у супротном, иде кући…
Тако је почела моја новинарска каријера у „Вечерњим новостима“. Ја сам се од почетка посветио спортском новинарству, али сам узгред радио и друге ствари. Сећам се, рецимо, како сам, захваљујући великој, пресудној помоћи мог ујака Драгана Кљакића из Војног музеја, направио разговор са генералом Маркосом. И тада, као и у неким другим сличним приликама касније, злурадници из редакције су мислили и чак у по гласа и говоркали како мени, у ствари, текстове пише отац, а у случају мог интервјуа са Маркосом сумња је пала и на Драгана Кљакића.
Почетни корак
Те 1986. године, 7. и 8. марта, у Београду се играо Дејвис куп и ја сам сматрао да је природно и нормално да као тенисер и већ искусни спортски новинар извештавам са тог такмичења, али ми у редакцији нису дозволили. Вратио се ја увече кући љут и нервозан због тога, помишљам и да се баталим новинарства. Како смо отац док је био жив, а касније и ја, увече увек из редакције доносили сва сутрашња издања новина, мајка је све то помно читала и већ увече знала шта ће се у којим новинама сутрадан појавити.
Те ноћи она ми, онако љутом и депримираном, показује да је „Политика“ пренела напис из „Њујорк тајмса“, који сумњичи Курта Валдхајма да је био официр Вермахта и као потврду објављује и фотографију снимљену на аеродрому у Подгорици 22. маја 1943. године, на којој је Аустријанац у друштву са тројицом високих италијанских и немачких официра. Моја мајка је одмах прерачунала да је то било три недеље пре погибије њеног брата, мог ујака Слободана – Шоба Кљакића на Сутјесци и истог часа све повезала и Валдхајма осумњичила да је можда и он учествовао и у тој злогласној немачкој операцији, код нас познатој под именом Пета офанзива.
– Ма, пусти, бре, тај тенис – вели ми у једном тренутку мајка – шта си запео, није то толико важно, него зашто се и ти не би мало позабавио овим Валдхајмом, то је велика и занимљива тема – зашто не би њега лично питао да ли је тачно да је он тада био у Подгорици и да ли је учествовао у офанзиви на Сутјесци… Био је то почетни корак, подстрек да се посветим и уђем у ову причу која траје ево већ више од четврт века.
Четири дана пошто је „Њујорк тајмс“ 4. марта 1986. године објавио причу о Вајдхајму, ја сам на своју руку, мимо знања главног уредника или било кога другога из редакције „Вечерњих новости“, преко колегинице Кристине Кохл, дугогодишњег дописника аустријских гласила из Београда, добио телефон Курта Валдхајма, односно његовог предизборног штаба, пошто се у то време већ захуктавала кампања за предстојеће председничке изборе на којима је он био главни фаворит.
Упорно сам, данима, окретао тај број и покушавао да добијем некога од људи задужених за односе са штампом. Исплатило се. Коначно сам добио поруку да 14. марта у један сат после поноћи будем у хотелу „Европа“ у Инзбруку – ту ће те ноћи допутовати Валдхајм са сарадницима и ту ће ме примити на разговор.
Очекивао сам да ће „Новости“ оберучке прихватити да објаве разговор са главним кандидатом за председника Аустрије, који је уз то под озбиљном сумњом да је био нациста и да је као официр Вермахта током Другог светског рата био и на тлу Југославије. Тадашњи уредник спољнополитичке рубрике Александар – Аца Ђукановић је, међутим, на моје велико изненађење, глатко и без двоумљења одбио мој предлог. Нијесам се помирио с тим, закуцао сам и на врата тадашњег главног уредника „Новости“ Илије Боровњака, али се и он нешто снебивао и двоумио – као, да сачекамо неколико дана. Казао сам му да немам времена за чекање, да сам ја већ уговорио разговор и да сутрадан морам да кренем, а ако „Новости“ неће да објаве тај интервју, понудићу га некој другој редакцији…
Сутрадан ме чекао налог за дводневни пут у Аустрију и 2.000 шилинга, што није било довољно ни за хотел. Нисам ипак одустао, кренуо сам на пут о свом трошку (сећам се како сам тада на брзу руку продао два своја скупоцена тениска рекета да бих скрпио новац за пут).
Валдхајм је због нечег био изузетно предусретљив и срдачан према мени. Након уводне, рекао бих куртоазне приче о предстојећим председничким изборима и његовим изгледима – ја сам га, наравно, тврдо уверавао да је он већ председник, што му је очигледно ласкало – уследила су и незаобилазна питања о афери која се разбуктавала. Он је најпре изразио дубоку увређеност и изненађење ставом југословенске штампе у тој причи и почео да пере руке од свих тврдњи о његовој ратној прошлости.
– А где сте били у време Сутјеске? – изненада сам га прекинуо питањем. Није могао да сакрије изненађење и збуњеност изазвану тим питањем, али се почео вадити на то као да и не зна шта је то Сутјеска. Кад га је један од његових саветника подсетио да је у питању операција „Шварц“, он се брзо прибрао и енергично одговорио: – Немам везе ни са Сутјеском, ни са Козаром. Кад је била Козара, ја сам био у Арсаклију код Солуна, а 1943. године кад је била Сутјеска, био сам у Тирани…!
Издало га памћење
По ономе што је потписнику ових редака својевремено, а поводом објављивања познате фотографије Курта Валдхајма и осталих, снимљене на Подгоричком аеродрому двадесетак дана пре Сутјеске, испричао др Радоје Пајовић, црногорски експерт за новију историју, посебно за период Другог светског рата на тлу Црне Горе, испало је да је Валдхајма ипак издало памћење, или је због нечег желео и по сваку цену настојао да се макар мало удаљи од Црне Горе и некако замете трагове које је у њој оставио током Другог светског рата, посебно да прикрије своју улогу у операцији „Шварц“ најзлогласнијој и најкрвавијој немачкој офанзиви изведеној на тлу Југославије.
Живи завидели мртвима
Слободан – Шобо Кљакић, ујак Данка Васовића, имао је само седамнаест година кад га је 13. јуна 1943. године покосио немачки шарац на Сутјесци. На њега, смртно рањеног, први је натрчао његов најбољи друг Брацо Брајичић, касније познати новинар „Борбе“, који је оставио потресни запис о том тренутку, о паклу у којем су живи завидели мртвима, у којем није било времена за сузе и тугу.
Страшна цена
Курт Валдхајм је дуго упорно негирао било какву везу са Сутјеском, са страшном операцијом „Шварц“, пакленим немачким планом за потпуни слом и уништење партизанских јединица. План је пропао, али је цена била застрашујућа: од око 19.000 партизана, готово две трећине их је заувек остало на Сутјесци. Међу њима и 6.000 рањеника.
http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/27186-afera-valdhajm-u-jugoslaviji-2-pononi-sastanak
Афера Валдхајм у Југославији (3): Злочинац са шифром
Сплетке почињу
Сутрадан сам се ипак мало охрабрио пошто то нико није објавио, можда из истих разлога из којих је и мој главни уредник Илија Боровњак чекао и тактизирао. Ја, ипак, више нисам могао да издржим, испричао сам свима у редакцији какву причу имамо, цела редакција је брујала о томе, а главни уредник ми је тек дан касније мирном казао: – Идите ти и Јоца Кесар у Архив Југославије и нађите тај досије ако постоји.
Не могу описати узбуђење и стрепњу коју сам осећао док смо Кесар и ја чекали да нам службеница Архива каже да ли постоји такав досије. Коначно, она се појавила и хладнокрвно нам пружила танку фасциклу на којој је писало: Досије Ф – 25572, Курт Валдхајм. Унутра седам густо куцаних страна изјава и сведочења заробљених немачких официра, Валдхајмових сабораца, који га озбиљно терете за злодела почињена током рата…
Фотокопирали смо досије, одјурили у редакцију где нам се придружио и колега Мирослав Зарић, затворили се у посебну собу и почели да припремамо текст за који смо знали да ће бити водећа светска сензација. У „Вечерњим новостима“ се сутрадан, 26. марта 1986. појавио текст под насловом: „Ратни злочинац из досијеа Ф – 25572“, који је дословце гласио: „Државна комисија за утврђивање ратних злочина ФНРЈ установила је да је Курт Валдхајм, Аустријанац, оберлајтнант, официр Абвера – ратни злочинац.
Документ смо добили јуче у Архиву Југославије. Уз одлуку државне комисије, којом је утврђено да је поручник Валдхајм био са службом у одељењу И – ц штаба Војне групе Е немачких трупа под заповедништвом генерала фон Лера, на увид нам је дат комплетан досије Ф – 25572. Одлуку о проглашењу Курта Валдхајма ратним злочинцем, Југославија је упутила Комисији Уједињених нација за утврђивање ратних злочина у Лондону. У документу Комисије ОУН, на коју се ових дана, како јављају светске агенције, позива Светски јеврејски конгрес, име Курта Валдхајма је заведено под бројем 79724 и он се налази у архиву ОУН.“
Слика која је обишла свет: Курт Валдхајм (други слева) са италијанским и немачким официрима 1943. на подгоричком аеродромуВећ сутрадан поново сам разговарао са Петером Зацером, а плод тог разговора је био нови текст-бомба у којем Курт Валдхајм признаје да је био на Козари! Он је, истина, жестоко реаговао и у првим изјавама бечким новинама, енергично негирао оптужбе на његов рачун које стоје у југословенском досијеу 25572, а кључна је тврдња да он никада није ни био официр Абвера, већ само преводилац.
И док су 28. марта 1986. године сва југословенска гласила и све важније светске агенције брујале и цитирале мој текст из „Вечерњих новости“, односно Валдхајмово признање да је 1942. године био на Козари, ја сам седео у авиону за Беч. Послао ме Михаило Рашић Раша, мој велики новинарски учитељ, тада главни уредник наше ревије „Новости 8“: – Иди – рекао ми је Раша – и направи нови интервју, разјасни са Валдхајмом да ли је заиста био на Козари, јер ако је био, као што каже, то је стравично! Он ће у том случају заувек бити политички неприхватљив за Југославију!
Ја сам, међутим, желео да, кад сам већ у Бечу, искористим прилику и сем са Валдхајмом, о свему поразговарам и са најмеродавнијим човеком за питања нацистичких злочина и злочинаца, гласовитим Симоном Визенталом. Успео сам да преко телефона ступим у контакт са њим.
Он је већ прочитао мој текст о Валдхајмовом досијеу у Београду. Излетео сам се и обећао да ћу му донети копију досијеа и не слутећи какво ме изненађење чека у редакцији, а данас сумњам да су већ тог дана прорадиле мрачне силе које су кренуле да спасавају Валдхајма: у редакцији су ми рекли да фотокопије докумената из Валдхајмовог досијеа 25572 остају у редакцијском сефу и нема шансе да их носим у Беч, чак ни највећем и најпознатијем ловцу на нацистичке злочинце Симону Визенталу.
После се показало – и то је додатни озбиљни разлог за моју сумњу да је већ тих дана неко помно пратио сваки мој корак – чак и да сам добио копију досијеа не бих могао да га уручим Визенталу јер се на аеродрому у Бечу испоставило да је мој кофер изгубљен – да није стигао из Београда!
Управо због проблема са кофером закаснио сам и на уговорени састанак са Визенталом. Кад сам се сутрадан ипак појавио на његовим вратима и испричао шта ми се десило – да ми прво у редакцији нису дали фотокопију досијеа Курта Валдхајма, а потом ми се негде на путу од Београда до Беча загубио пртљаг, славни антинацистички борац је без предомишљања казао да је то масло југословенске тајне полиције која прати сваки мој корак: – Па, не знам, можда је случајно – посумњао сам у Визенталову претпоставку.
– Не верујем у случајности! – остао је он упоран, а на моју опаску да ми се то никада раније није десило, спремно је дочекао: – Никад ми досад ниси ни доносио досије – казао је Визентал, а онда ме, кад сам му показао потврду о изгубљеном пртљагу, посаветовао да о томе никоме ништа не говорим… Ја ћу, ипак, тек касније увидети колико је стари, искусни истраживач нацистичких злочина био у праву, да су потези у „Вечерњим новостима“, па и епизода са мојим кофером, заиста били први видљиви покушај моје дискредитације, моје компромитације као некаквог шпијуна страних обавештајних служби, односно да ме на Западу представе као сумњиву личност, курира и доушника ко зна које и чије службе.
Визенталово упозорење
На моју срећу, тамо су већ добро знали каква је и на шта све спремна наша тајна служба и дипломатија упрегнута у њена кола. Зато ми је Визентал већ на том нашем првом састанку, без увијања и казао: – Пази се, сад ће теби да раде о глави!
Он је, очигледно, одмах увидео ко сам и какав сам, да само хоћу поштено да дођем и разоткријем једну истину, а онда ми је испричао и једно своје горко искуство са Југословенима.
Ловац на нацисте
– Не волим да имам мишљење – рекао ми је Симон Визентал кад сам га упитао шта мисли о афери Валдхајм – волим да имам чињенице и документа и да будем сигуран. Сад знам да је истина да је Југославија 1947. године прогласила Валдхајма ратним злочинцем, али треба проверити изјаве и документа. Валдхајм ме два пута звао телефоном да кажем како му верујем да је невин, али ја то не могу да кажем. Сумњам да није знао за депортације Јевреја јер је био у Леровом штабу, само шест километара од Солуна, а тада није депортовано четири или 40, већ 40.000 људи. Не верујем да он то није знао, тим пре што је познато да је немачка војска била задужена за исхрану тих заточеника смрти.
Рубрика за злочинце
Име Курта Валдхајма, бившег генералног секретара ОУН и кандидата за председника Аустрије, заведено је под рубриком ‘злочинац’ у одлуци о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, под бројем Ф-25572 која је донета 18. децембра 1947. године у Београду. Испод ове одлуке Државне комисије потписан је др Иван Гргић.
http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/27208-afera-valdhajm-u-jugoslaviji-3-zloinac-sa-ifrom
Афера Валдхајм у Југославији (4): Крваве серенаде
Симон Визентал је, сећа се Данко Васовић приче овог гласовитог Јевреја, следећи једну послератну југословенску листу ратних злочинаца, 1956. године у Паризу открио и ухватио Ел Хусеинија, великог муфтију јерусалимског, за Јевреје једног од највећих ратних злочинаца.
Он је, поред осталог, био духовни инспиратор свих злочина злогласне „Ханџар дивизије“: – Ја сам га открио, ухватио и кад сам хтео да га предам Југословенима, из Београда ми је стигао одговор: не, хвала, тај за нас није ратни злочинац! Ви сте дакле сакрили и помиловали тог злочинца и заташкали његова злодела – рекао је срдито Визентал мени, скамењеном од чуда, пошто ја о томе до тада, наравно, нисам појма имао јер је и то до тада очигледно била велика и строго чувана тајна.
– Може се само замислити какав је то био шок за мене који сам живео у уверењу да је Југославија једна моћна и праведна држава и који сам одрастао и васпитаван на ловорикама југословенства – који сам се и отворено декларисао као Југословен, а и потичем из породице која је све дала и подредила тим идеалим.
Мутна биографија
Ја једноставно у том тренутку у то нисам могао да поверујем, ко велим: Визентал претерује, није могуће да је Југославија крила оне који су нам толико зла нанели.
И током тог другог сусрета и разговора са Валдхајмом, када ме обасуо комплиментима да сам један од ретких новинара који је коректно пренео његову причу, односно да су „Вечерње новости“ једине од свих југословенских гласила коректно писале о њему, он се свим силама упињао да негира било какву своју умешаност и везу са било којим злочином:
– Дубоко осећам ратну трагедију Југословена – рекао ми је Валдхајм док смо 30. марта 1986. године, уз доручак разговарали у Нусдорфу, педесетак километара од Салцбурга – и ако сам некоме дужан да причам о томе, онда су то Југословени и, молим вас, још једном пренесите да сам спреман да у свако време седнем са комисијом југословенских историчара да разговарамо, да заједнички рашчистимо све дилеме. Ја сам невин, нема крви на мојим рукама…
Кунем се да нисам знао за депортације Јевреја и кунем се да никада нисам видео нити једног јединог партизана… Направио сам грешку кад сам рекао да сам био на Козари. Анализирајући са својим сином, дошао сам до закључка да сам тада био у Пљевљима и тек касније сам видео да је то место географски прилично удаљено од Бањалуке и Козаре где је била велика битка у лето 1942…
Том приликом ми је, поред осталог, детаљно испричао и о свом боравку у Пљевљима, представљајући то као једну лепу, готово романтичну епизоду у његовој мутној ратној биографији.
– Пљеваља се најрадије сећам. Тамо сам провео најмање два месеца. Вероватно и више, није се лако сетити свега после 43 године. Сада се сећам да сам пар дана био и у Бањалуци, али сам се опет вратио у Пљевља… У кући где смо били смештени био сам веома близак са младом девојком из породице Рабреновић. Не сећам се њеног имена, била је лепа и били смо млади…
Само, молим вас, надам се да то нећете ставити у новине, јер, схватате да то сада не би било пријатно (неки старији Пљевљаци тврде да се та девојка никада касније није удала, а умрла је петнаестак дана пошто је Валдхајм изабран за председника Аустрије, прим. Б.С). Валдхајм је тих дана Пљевља спомињао и у неким другим изјавама, сећао се лепих тренутака проведених у тој вароши, причао и о серенадама и ноћима које је уз песму и гитару проводио са својим италијанским колегом.
Покушавао је тако, ваљда, да се што више удаљи од Козаре и представи да је у време те крваве немачко-усташке офанзиве био у граду под Љубишњом. А управо Пљевља ће бити један од првих и најтврђих ослонаца оних који су доказивали да је контроверзни Аустријанац у униформи поручника Вермахта током Другог светског рата окрвавио руке.
Стално летеле главе
Наспрам Валдхајма, који је истицао да у лепим успоменама чува и памти дане проведене у Пљевљима, те дане никада нису заборавили ни многи Пљевљаци, али за њих то није било време песме и љубави но зла и погибија. Била је то крвава 1942. година када су летеле главе и свакодневно падале невине жртве, а за то је, како тврде Пљевљаци, добране заслуге имао и Курт Валдхајм, тада једини немачки официр у овом месту, које су под окупацијом држали Италијани:
– Када је 21. децембра 1971. године – испричао је својевремено потписнику ових редака Пљевљак Миле Драгашевић – телевизија објавила вест да је за генералног секретара Уједињених нација изабран Аустријанац Курт Валдхајм, мој тада осамдесетдвогодишњи отац Реља је узвикнуо:
– А ђе, за име бога, нађоше овога Швабу да га изаберу за првог човјека свијета, а памтим га добро кад се по Пљевљима шетао и шепурио у униформи нацистичког официра. Становао је у визитној соби кума Ника Рабреновића… Штркљастог и ружног, злоћудног и опасног есесовца, присетио се онда и син Реље Драгашевића, Миле, који је те 1942, када се Курт Валдхај појавио у Пљевљима и одмах скренуо пажњу на себе и својим изгледом и својим држањем, имао шеснаест година: – Колико ми се чини, у Пљевљима се појавио негђе крајем марта или почетком априла 1942.
– Био је ружан, али увијек елегантан и утегнут, у чизмама и јахачким панталонама, никад без опасача и пиштоља. Стигао је у специјалном возилу са антенама и радио станицом и десетак, можда и петнаест војника у пратњи…
Сведочење Италијана
У поплави свакојаких изјава и сведочења која је изазвала афера Валдхајм, нарочито је занимљиво казивање седамдесетпетогодишњег Италијана Рената Куалоглуа из Милана, који је као пешадијски потпоручник 84. пука италијанске дивизије „Венеција“ ратовао у Црној Гори и 1943. године се затекао у Пљевљима, у време кад је тамо боравио и Валдхајм. Његово сведочење је својевремено објавио италијански „Еспресо“, а у целини га је касније пренела титоградска „Побједа“:
– Лице тог младог официра, кога сам видео како малтретира заробљену јеврејску децу, који је чак ударио мог помоћника када се сажалио и једном детету понудио комад хлеба, лице је Курта Валдхајма – тврдио је Куалогло.
Нежељени гост
Седамдесетогодишњи Павле Поповић, Пљевљак којег је Данко Васовић 1986. године нашао у Београду, мисли да се Валдхајм појавио у Пљевљима крајем марта или почетком априла 1942: – Прво је дошао код мене кући у некадашњој улици Краља Александра, на самом крају вароши – сећао се Поповић. – Стигао је у пратњи једног италијанског војника, поздравио ме и рекао: „Послали су ме код вас на стан“. Касније, с њим је становао још један војник Вермахта. Валдхајм се представио као Аустријанац и правдао се да је дошао у моју кућу јер је била близу штаба италијанске дивизије „Пустерија“. Узео је најлепшу собу. Код мене је спавао а хранио се углавном са Италијанима, у дивизији „Пустерија“. Био је коректан и уљудно се понашао, али је после неколико дана дошао да се поздрави и казао ми да је нашао други стан у кући породице Рабреновић – испричао је Поповић, апсолутно сигуран да је то био Валдхајм јер је, каже, његов упечатљиви изглед једноставно немогуће заборавити.
http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/27282-afera-valdhajm-u-jugoslaviji-4-krvave-serenade
—————————————
За ФБР припремио Владимир Петровић
Божидар Милосављевић: Лов на „сапијенсе“ у Србији се наставља… (коментар дана)
ЛОВ НА „САПИЈЕНСЕ“ У СРБИЈИ СЕ НАСТАВЉА
ИНТЕРНИ КОМЕНТАР ЗА СРБски ФБРепортер, КАО ПОДСТИЦАЈ ЗА ЈЕДАН ЛЕП И ПРОФЕСИОНАЛАН ТЕКСТ О ПРОГОНУ СРБА КОЈИ СЕ НАСТАВЉА
ОВАКО СЕ И СРПСКИ ПОЛИТИЧАРИ КЛАЊАЈУ БЕЧКИМ И БРИСЕЛСКИМ КОЊУШАРИМА
ГОСПОДИН ЖРЕС ЦРЕМАРБ, КАО ГЛАВНИ МЕНАЏЕР НЕЛЕГИТМНЕ „УСТАНОВЕ ЗА АСТРАЛНУ И ФИЗИКАЛНУ ТОРТУРУ САПИЈЕНСА“ ЕВРОПЕ, ОВИХ ДАНА БОРАВИ У „РЕЗЕРВАТУ СРБИЈА“ У ПОТРАЗИ ЗА НОВИМ КОНТИГЕНТОМ ОКРИВЉЕНИХ ЕНТИТЕТА, КОЈИ СУ ПОТРЕБНИ ОВОЈ ИНСТИТУЦИЈИ КАКО БИ НАСТАВИЛА ДА РАДИ И ОПРАВДА ПЛАТЕ ЗАПОСЛЕНОГ ОСОБЉА.
ЛАЖНА ОБЕЋАЊА ЕВРОПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ – УДРУЖЕНИХ ЗЕМАЉА ПРЕД РАСПАДОМ – , ДА НЕМА ДОДАТНИХ ЗАХТЕВА У ОДНОСУ НА ДРЖАВУ СРБИЈУ, ПОКАЗАЛА СУ СЕ КАО ЗАПИС НА МЕБИЈУСОВОЈ ТРАЦИ, ГДЕ НЕМА РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И ЛАЖИ, ГДЕ ЈЕ ЛИЦЕ ТРАКЕ ПОВЕЗАНО СА НАЛИЧЈЕМ, ШТО ОМОГУЋАВА БЕСКОНАЧНУ СМЕНУ ТЕЗЕ И АНТИТЕЗЕ . ТО ЈЕ ЈАСНО И МАЛОЈ ДЕЦИ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА У НАШЕМ РЕЗЕРВАТУ.
ПОМЕНУТА ЕВРОПСКА „УСТАНОВА ЗА АСТРАЛНУ И ФИЗИКАЛНУ ТОРТУРУ САПИЈЕНСА“ – СРБА, ОСТАЛА ЈЕ БЕЗ ПРЕДМЕТА ПОСЛОВАЊА, И ОДБИЛА ЈЕ ДА СЕ БАВИ МЕСАРСКОМ ТЕМОМ „ТОРТУРЕ И ПАНДЛОВАЊА ЖИВИХ САПИЈЕНСА“ – СРБА , НА ШИРОЈ ТЕРИТОТИЈИ НЕЛЕГАЛНО ПОДИГНУТОГ ЗАМКА „ЧЕЛИЧНА КОСТ“ НА ЈУГУ СРБСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ КОСОВО И МЕТОХИЈА. ДОКАЗИ ЗА ОВЕ МЕСАРЕ – ЗЛОТВОРЕ ПОСТОЈЕ ШИРОМ СВЕТА, АЛИ ПОСЛОДАВЦИ ПОМЕНУТЕ УСТАНОВЕ, НИСУ ДАЛИ ЗЕЛЕНО СВЕТЛО.
У БЕОГРАДУ СЕ ОЧЕКУЈЕ „СРДАЧАН“ ДОЧЕК НЕЗВАНОГ ГОСТА, ПОСЛУЖЕЊЕ РАКИЈОМ И КАФОМ (ЗАЧИЊЕНОМ ЈАКИМ ПУРГАТИВНИМ СРЕДСТВИМА), УРУЧИВАЊЕ „ПОХВАЛНИЦЕ“ ЗА КОРЕКТАН ОДНОС ПРЕМА СРБСКОМ НАРОДУ И ИЗДАВАЊЕ ПРОПИСАНЕ ПУТНЕ ИСПРАВЕ, ЗА ДАЉИ ПУТ У ЈУЖНИ ДЕО РЕЗЕРВАТА, КОД НАШИХ ГРАЂАНА, КОЈИ СУ СЕ У „ЛСД“ ТРАНСУ И ПОД КОНТРОЛОМ, СМО – ОДЦЕПИЛИ ОД МАТИЧНЕ ДРЖАВЕ.
ТАМО ЋЕ ИСТОГ ГОСТА СРДАЧНО ДОЧЕКАТИ ШЕФ БИЗНИС КЛУБА И УГОСТИТИ НЕКИМ ОД СПЕЦИЈАЛИТЕТА ИЗ ЧУВЕНЕ „ЖУТЕ КУЋЕ“. ПОЖЕЛИМО ГОСТУ СРЕТАН ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА И ЛЕП ПРОВОД У МЕСАРСКОМ КАРТЕЛУ !
САРКАЗАМ ЈЕ ОДГОВОР НА ЛИЦЕМЕРЈЕ !
Божидар Милосављевић
Збиљић: Срби, Српство и антисрпство данас…
СРБИ, СРПСТВО И АНТИСРПСТВО ДАНАС
Пише: Драгољуб Збиљић
1. Лингвистички и патриотски поглед
Мени се овако чини: Србин је сваки припадник српског народа. Србин је из Србије и изван Србије, рецимо из Републике Српске, Србин из Хрватске, Србин из Црне Горе, Србин из Америке и сл. Србијанац је држављанин Србије (може бити Србин, али и Мађар, Албанац и сл.). Србијански је појам за нешто што се везује за држављанина или становника Србије, а тај не мора бити само Србин.
Србин је, дакле, шири појам од Србијанац. Тако је и српски или србски шири појам од србијански. Србијански је, дакле, везано за Србију, а српски је везано и за Србију, и за Републику Српску, и за Црну Гору иза све Србе ма где живели. Сви Срби су Срби, а сви Србијанци су припадници Србије као државе, а могу бити Срби и(ли) несрби.
Све, дакле, те речи потичу од речи Срби/Србин/србски и српски итд. То је тако код Срба. (Код Хрвата нема те разлике јер они имају једну државу која се зове Хрватска, а немају другу која се зове Хрватија, те стога немају Хрватијанац и сл. јер немају државу Хрватију.
Срби имају,практично, сада две државе: Република Србија и Република Српска (формално у оквиру БиХ), а дај Боже да се српске земље уједине у једну државу и да се зову или Краљевина Србија или Краљевина Српска (ја сам за овај други назив државе кад се уједине Србија и Српска и др. српске земље, јер ми је лепша реч државе Српска него Србија. Мада може и да се будућа српска држава зове и Србија (као уједињена Италија и сл.). Кажем, мени лично је лепше и боље да се будућа целовита српска држава зове – Српска. Варијанта без једначења по месту изговора – Србска. Наравно, до уједињења да дође – боље је – мирним путем, референдумом и признањем од света. (Ако неко у свету хоће да призна отцепљење дела Србије, зашто неко други не би признао уједињење српских земаља у Србија или Српска/Србска?)
Мислим да је важно знати да је најшири појам Србин и српски/србски, а да је ужи појам од тога Србијанац, с тим што Србијанац може бити и Мађар или Албанац као становник или држављанин постојеће државе Србије. Зато је и Албанац са Косова, у ствари Србијанац, становник Србије, све док је државе Србије, а даће Бог биће заивек.
Очекујем да ми уважена Весна Веизовић прва потврди ова моја тумачења или да ме исправи.
Зашто баш она?
Зато што ми се њено писање (видети: Весна Веизовић, „Организам нације“ на сајту Српски ФБРепортер) о Србима, Србијанцима и Српству у овом њеном тексту изузетно допада.
Наравно, подразумева се све то (те речи) и у ж. роду (Србијанка и сл.), као и у средњем роду: Србијанче и сл. Мислим, слично као и Весна Веизовић, да је за понос и да реч Србијанац и сл. не би било да није било и да није – Срб(ин)а.Само да додам. Американац је исто што и Србијанац, јер Србијанац може да буде држављанин Америке,па да буде Американац, баш као што и Американац, кад је држављанин Србије, јесте Србијанац.
Дакле, Американац (по могућству да је поштен) може да буде Србијанац баш као што и Србијанац може да буде Американац (дај Боже само да не буде никад одрођен или однарођен Србин).
Све се, што се Срба туче, врти око Србства/Српства, јер нормалан Србин – па ма био и Србијанац – Србство (Српство, али и србство/српство у значењу особина Срба, па с малим словом с) не даје Србство (Српство, као и србство/српство не даје ни за шта на свету.
Такви су и нормални припадници других народа.
2. Опасност од хомосексуалистичке идеологије
Није ли тако? И не знам да ли сам у праву што ми се чини да је Србство/Српство под ударом стогодишњег југословенства ослабило до те мере да ми Срби имамо у Србству/Српству још и данас велики проценат најжешћох антисрба. Зато смо се ми Срби – преко југословенства, комунизма, а данас и преко хомосексуалистичке идеологије – разбили и имамо припаднике своје нације или народа (мени је народ и нација, готово па свеједно) који раде на нашу штету. И преко споменутих идеологија процентуално се већи део Срба преименовљавао, асимиловао и однарођивао. Југословенство, комунизам и нова најопаснија идеологија – хомосексуализам остављају на Србе тешке последице и данас. И ако према тим идеологијама не појачамо отпор и борбу, полако или брзо ћемо изумирати. То не бисмо смели да дозвољававамо инертно, без морног, али упорног и неодустајног отпора тим идеологијама.
Нама, наравно, не смета и не треба да нам смета тај маргинални проценат Срба који бира хомосексуални (истополни) начин вођења љубави и сексуалног задовољавања, али идеологија хомосексуализма којој није ништа хришћанско и српско свето – неизбежно је мирном борбом (без крви, наравно) сећи до корена. Нека раде то како воле у својим собама (тамо и ми „већински“ то радимо), али не смемо допустити да ту идеологију шире улично пред нашом децом, јер ни њихова ни наша интима није и не сме да се претвори у „улично питање“.
Наравно, верујем да прави „мањинци“ хомосексуалци (којима није усађено у душу антисрпство) сигурно не би улично парадирали лажним поносом, баш као што ни ми „већинци“ не парадирамо својом љубавном и сексуалном друкчијом интимом. Јер, као што рекох, ниједна интима није „улично питање“. Нажалост, како ми се чини, комунизам се јесте примирио, али само на први поглед. Он се данас измеће у другу идеологију, идеологију нападног и уличног хомосексуализма.
На крају, не смета превише да и Србијанац и Србин буду хомосексуалци, али је по Србство/Српство превише опасно да буду улични „парадери лажног поноса“ који злоупотребљавају државу, власт и полицију (који сви, а много више ми „већинси“ плаћамо) за њихова „љубавна и сексуална шрава“ која им нико не оспорава. Оспорава и њима и нама морал и лепи обичаји да са својим интимама и љубавима и сексуално различитим склоностимапарадирамо улицама пред нашом децом на којима треба наша држава и свет да остану и да нам Србство/Српство увећавају. А увећавање Србства/Српства није могуће преко хомосексуалистичке идеологије. Јер то није идеологија рађања потомства и будућности.
БРКИЋ: Још 193 године до нестанка Србије….
Како је ових дана објављено море текстова на тему накарадне параде срама, уз захвалност и поштовање свим ауторима који су дали свој допринос да не гледамо содому и гомору на улицама нашег главног града, нећу посветити више нити једну реч која би била, макар и негативна, реклама ужаса, бестидности и похлепе промотера разбијача српске породице, традиције и вере. Сасвим супротно, покушаћу да представим проблеме српске породице о којима се јако ретко говори.
Основни демографски показатељи становништва
Наталитет
На основу података Републичког Завода за статистику, на хиљаду становника роди се деветоро деце, док је број умрлих 14,2. Преведено на апсолутне цифре, то значи да се годишње роди око 64.000 беба, а упокоји око 101.000 становника, те да нас сваке године има мање за 37.000.
Овим темпом (а кретања негативних показатеља бележе раст из дана у дан) за највише 193 године неће бити више ниједног становника у Републици Србији!
Породица
Са друге стране, број закључених бракова на 1000 становника је 4,9, а број разведених бракова на 1000 становника је 1,1. На 1000 закључених бракова долази 230,4 развода брака.
Просечна старост младожење при закључењу брака је 33 године, а просечна старост невесте при закључењу брака је 29,5 година.
Просечна старост мајке при рођењу првог детета је 27,5 година, а просечна старост мајке при рођењу све деце 28,7 година.
Основни узроци демографске катастрофе
Иако нисам стручњак у овој области, одлучила сам да изнесем своје мишљење о најважнијим узроцима, у нади да ће текст прочитати неко много стручнији и компетентнији, а кога ће текст испровоцирати да реагује како би коначно почело да се прича о највећем проблему српског народа – нестанку!
Ратови
Процене о српским жртвама од Првог светског рата до данас, варирају у зависности од извора података, али је сасвим сигурно да је у Првом светском погинуло преко милион, у Другом светском рату око пола милиона срба, а у агресији НАТО-а на нашу отаџбину између 1.200 и 2.500 становника. Ако се броју погинулих дода и број рањених, долазимо до цифре од преко 3.000.000 срба страдалих у ратовима у последњих 100 година, а то је 42% од данашњег броја свих грађана Србије!
Напомињем да је број жртава НАТО агресије знатно већи ако се узме у обзир бомбардовање наше државе наоружањем са осиромашеним уранијумом које ће још дуго година остављати последице у виду обољења од карцинома, неплодности и других тешких болести.
Тешка економска ситуација
У протеклих 100 година ретке су биле године благостања и економске продуктивности у Србији ( и свим унијама у којима је обитавала – од краљевине Југославије до СРЈ).
До краја другог светског рата Србија је опстала искључиво захваљујући пољопривреди. Села су била пуна (и младих) људи, обрађивало се свако доступно парче земље, чувала стока… Тежак је био сељачки живот и обрада земље примитивним средствима, али је био здрав, а деца су се рађала више него што су стари умирали.
По завршетку другог светског рата почиње суноврат Србије (народ то тада није знао) – пољопривреду мења индустрија, села се полако празне, сви теже неком бољем, градском животу који ће побољшати квалитет живљења и испунити највеће и вечито човеково проклетство – желим да радим што мање, а имам што више.
70-тих година, након 20-так година тешког рада у обнови земље и изградњи индустрије, коначно долази до утицаја западне идеологије спремљене у име глобалног поробљавања и отимања богатства свих земаља које се буду супротставиле новом светском поретку – почињу прва задуживања, крадуцкања (што би рек’о Веља) и злоупотребе у друштвеним предузећима, припреме за убиство вештачког експеримента званог СФРЈ… Српски народ, опијен добрим стандардом живота са једне стране и тоталитаризмом (немогућношћу да се чује друго мишљење) са друге стране, а већ дубоко огрезао у наметнутој невери и заборављању своје историје, културе и традиције, ни не слути каква му се катастрофа спрема…
Од осамдесетих година прошлог века почињу да се осећају последице – почињу редови за основне животне намирнице, недостаје гориво, почиње знатно већа трговина и „навлачење“ младих на наркотике, расту политичке тензије и ближи се почетак „братоубилачког“ рата (никада ту браће није било).
Пакао 90-тих година не може се речима описати – то се једноставно морало доживети: потпуни суноврат српске економије изазван ратовима, санкцијама и пљачкањем друштвених предузећа. Ничу приватне фирме настале опљачканим новцем грађана Србије (чија је плата била по 3 до 5 марака), отимају се и последње животне уштеђевине (Дафина и Језда), хиперинфлација, новац (долари и марке) се у „џаковима“ износи из Србије (финансијске малверзације преко фирми у страним земљама), а све уз помоћ највиших државних функционера и државних институција. Није било хлеба и млека, да не причам о другим животним намирницама. Продавнице су биле празне, бувљаци пуни (без икакве контроле квалитета). Осећа се сав пораз индустријске производње у односу на запостављену пољопривреду – народ је све више гладан (без хлеба се не може, а без аутомобилске индустрије може, јел’ тако?).
За то време, нови систем вредности успостављају мафијаши и полуголе певаљке, урушава се систем образовања, наркотици се могу набавити на сваком кораку… Морал и поштење постају мисаоне именице у свим сферама друштва, па и породици. Насиље, бес и очај младих нараштаја одраслих у том хаосу тек почиње да узима маха…
И таман када смо помислили да горе не може, демантовали су нас управо они којима смо помогли да дођу на власт, јер смо искрено веровали у пусте лажи и јефтина обећања – за 12 година своје владавине задужили су Србију са преко 20 милијарди евра, уништили све домаће банке, дугорочни кредити као појам постоје још само у литератури, привреда грца у дуговима и наметима (300 до 400 хиљада људи ради у производњи), производња и пољопривреда су уништене захваљујући монополистима и увозничком лобију, предузећима и даље руководе незналице и партијски подобници, извлачећи из њих и последњи дах живота…
И тако, док једни исти ликови харају српском политичком сценом, смењујући се у власти, опозицији и фотељама (осим Двери ниједна нова политичка опција се није појавила од увођења вишепартијског система), Србија је опељешена, а народ гладан.
И ко још да мисли на породицу и децу, кад мора да плати ПДВ на дечју опрему, кад су једне дечје ципеле 5-6%, књиге за једну годину 25-30% од просечне нето зараде, а минимална потрошачка корпа (за трочлану породицу) 1,5 зарада. И све то под условом да родитељи имају посао у Србији, у којој је незапосленост преко 30%!
Криза општег морала
У мом крају налази се основна школа „Милан Мијалковић“, чувена по свом школском дворишту од милоште званом „Миланело“. Генерације деце одрасле су на овим спортским теренима, играјући све могуће и немогуће спортове – нпр. импровизовани бејзбол, тенис (мрежица је била исечена завеса коју је ветар избацио кроз школски прозор), па чак се и веслао гумени чамац у поплављеном дворишту те несрећне 1999. године. Било је ту много несташука, примерених или непримерених, али свакако пратећих за младост и одрастање. Оно што ме је увек импресионирало је то што се знао ред: фудбал и кошарку играли су најстарији на главним теренима, млађи на помоћним, а најмлађи су морали да чекају или играју жмурке. Додуше било је ту и неких васпитних мера за увођење реда (по нека ћушка или затварање у контејтер), али то су одувек били изузеци – углавном се прећутно, из генерације у генерацију преносило правило поштовања старијег!
Када је и како то правило поштовања старијег престало да постоји у нашем друштву нисам сигурна. Чини ми се да је почело управо после другог светског рата, формирањем градске авангарде и поништавањем и презиром над старим српским домаћином и сељаком, па је полако ленчарење и глуварење по улицама градова почело да мења поштен и тежак рад на њиви.
У сваком случају, суноврат јавног морала, реда и закона одиграо је управо у поменутим 90-тим годинама прошлог века. Нажалост, ни овај, 21. век није донео никакво побољшање. Турбо фолк и шпанске серије заменили су ријалити програми и турске серије, жестоке момке (криминалце) сада мењају поједини политичари, а једино су естрадне уметнице (певаљке) остале незамењене.
Храброст, част и поштење постали су појмови за подсмех и ругање, а је Србији дефинитивно потребан нови речник синонима који би изједначио следеће појмове:
- Демократија = владавина неколицине екстремно богатих људи над огромном већином сиромашних на најлукавији начин икада смишљен,
- Борба за људска права = могућност на уништење свих права већине, а поготову право на рад, право на рађање живота, право на сопствену традицију и веру,
- „кул, ин“ = популарна особа која нема ама баш никаквог разлога за то, а посебно се истиче бахатошћу како би спречила сваку могућност супротстављања од стране образованог и мисленог човека,
- Приватизација = тотална распродаја: државне територије (Косово и Метохија), имовине и природног богатства, достојанства (ЕУ) и здравља (ГМО), а у циљу задржавања власти на бар још једну годину,
- Сналажљивост = способност да се украде, а не одговара за то,
- Политичар = свако ко нема друго занимање и не уме да заради новац на други начин,
- Државник = појам се брише из речника јер није „кул“ и „ин“
- …….
Можда се и прихватим писања новог речника једног дана, за сада је доста, схватили сте шта хоћу да кажем…
А како би и разумели шта значе појмови храброст, част и морал, ако припадате народу који је преживео три геноцида у 20-том веку и један у 21-ом веку (од 2000 до 2012 – 400.000 становника мање), а коме исти тај епитет пришивају наши „пријатељи“ са запада? Ти исти „пријатељи“, којима се наши политичари клањају и по сваку цену, без алтернативе (али и без, по народ видљивог или опипљивог разлога) журе у смртоносни загрљај, свој опис демократије, борбе за људска права, храброст, част, поштење, морал и понос (постаје ми мука од те речи) најбоље исказују кроз следеће бројеве:
Однос снага у НАТО бомбардовању:
|
Стране у сукобу |
Број земаља |
Површина |
Број станов. |
БНД |
БНДпо становнику ($) |
ДБ |
|
НАТО |
19 |
22.327,24 |
743,83 |
11.731,15 |
13.532 |
3.311,94 |
|
СРЈ |
1 |
102,00 |
11,5 |
21,94 |
1.980 |
3,85 |
|
Однос |
19:1 |
228,7:1 |
67,3:1 |
518,3:1 |
5,83:1 |
860,3:1 |
Елем, у свом овом хаосу, тоталној деградацији система вредности, кризи идентитета, силним нерешеним тј. заташканим аферама, беспарици… као дан је јасно да нема места породици и топлини дома.
Интересантно, али постоји неки прећутни договор око сексуалних афера политичара – нити једна да се појави у јавности, чедни су као девица за жртвовање. Па ипак, у сваком граду постоји бар једна кафана, хотел, мотел и шта год, који служи за „опуштање“ политичара од напорног државног рада. Да ли им и ко прави друштво у опуштању, за сада се само шушка и нагађа у народу.
У исто време, све остале јавне личности изложене су сталном притиску на њихову приватност. Неке од њих чак и уновчавају своју интиму и то на најпримитивнији начин – учешће у ријалити програмима (сетите се Великог брата и оне хрватице), преподаја слика са плажа, тренинга, венчања, па чак и слика своје тек рођене деце. Са друге стране, у медијски потпуно заблокираној Србији за било коју врсту квалитета, жутој штампи (а већина штампе је жута, на овај или онај начин) су пуна уста приче о праву на слободу медија коју обилато користе за ширење неморалних и бљутавих прича коју, свега жељан народ, уморан од живота, гута да побегне од сурове стварности.
И тако, мало по мало, народ је прихватио све накарадности и неморал које су му савремено градско друштво и демократија донели ради сопствене пропасти. Разврат, блудничење и преваре постале су теме за хвалу, уместо срамоте. Колико само има неверних брачних партнера, па то је чудо…и већина се поноси својим „успесима“!
Донекле и могу да разумем да оног ко превару чини не занима како се осећа његов брачни друг због нанешеног понижења, али не могу да разумем докле иде непоштовање себе самог када се учиниш преварантом? Често чујем: „ма важно је да то знаш да радиш, да се не сазна“ и увек ми то звучи исто као и оправдање наркомана: „мени сигурно неће да се деси да се навучем“. У случају да се наркоман навуче исход је његова смрт, у случају преваре, исход је исти – губитак породице и сигурности дома врло често одведе децу на погрешан пут, па и пут порока.
Много се мало прича о теми превара у браковима код нас. А 80% разлога за развод је управо тај чин. Генерално, нема много развода бракова у Срба, што и статистика показује. Ипак, верујем да су разлози економске природе, те да их било много више да за то има финансијских могућности. Са друге стране, то значи да је пуно лоших бракова, које поред неверства, одликују и нетолеранција и непоштовање, што се пак врло често манифестује и кроз насиље у породици, малолетничку деликвенцију и окретање улици и породичне трагедије које врло често пуне црну хронику у новинама.
Како смо изгледа потпуно заборавили све остале, тако смо заборавили и седму Божју заповест – Не чини прељубе! Све у свему, суморна слика породице у нашој Србији.
Спречавање пропасти
Осим покрета Двери, још нико није покренуо тему проблема у српској породици и угроженост опстанка нашег народа. Ако у наших политичара нема мудрости да препознају сада највећи српски проблем, те подржавају разне глупости, накарадности и грехове, а ради благослова белосветских вековних непријатеља наше отаџбине, мораћемо мудрост да потражимо у народу! Нема одустајања, нема предаје – морамо се борити за будућност наших поколења! Свако од нас, баш свако, мора одмах да крене да прича на ову тему – што чешће, више и гласније.
Нема ту много мудровања: или ћемо се одмах окренути својој породици, традицији и вери које су нас вековима очувале, или ће наши чукун-уници за 190 година сви да стану под једну крушку (и то без да се гурају) окружену великом Албанијом!
Јелена Бркић
СРБСКИ ЖУРНАЛ 