Category: Вести
Manufacturing “Failed States” (by Aiding “terrorists”)
01.10.2012 Branko Ilic , Serbian FBReporter
by Edward S. Herman
The United States has mastered the art of undermining its targets by fomenting domestic terrorism, and then laying the responsibility on them for the crimes sponsored by Washington itself. This method affords it the possibility both to justify military intervention and to carry it out without risk. The well-oiled scheme described here by Edward S. Herman is now being applied in Syria.
An Al-Qaeda operative who arrived in Syria with Western officials. Why change a recipe that works?
During the Vietnam War, a sign over one of the U.S. army bases read “Killing Is Our Business, and Business Is Good.” Well, it was a very good business in Vietnam (and Cambodia, Laos, and Korea as well), the number of civilian deaths running into the millions. And it has been quite respectable in the years after Vietnam. The killings have been carried out both directly and via proxies on every continent, as U.S. “national security” has required bases, garrisons, assassinations, invasions, bombing wars, and the sponsorship of killer regimes, real terror networks, and programs everywhere in response to terrorist threats and challenges to the “pitiful giant.” Jan Knippers Black pointed out years ago in her great book that “national security” is a wonderfully elastic concept, expanding in accord with “what a nation, class or institution…thinks it should have,” with the result that it is those “whose wealth and power would appear to make them most secure who are, in fact, most paranoid, and who, by their frenetic attempts to ensure their security, bring on their own destruction.” (She was addressing the 1960s Brazilian threat of social democracy and its termination by a U.S.-supported counter-revolution and military dictatorship.) Add to this the search by the vested interests of the military-industrial-complex for missions to justify budget increases, and the mainstream media’s full cooperation in this search, and we have a frightening reality.
In reality, the fake-paranoid giant has had to struggle valiantly to produce more or less credible threats, especially with the fall of the “Evil Empire,” which this country had long been allegedly “containing.” Thank goodness that after relatively brief spurts of attention to narco-terrorism and then Saddam’s threatening weapons of mass destruction, Islamic terrorism came virtually out of nowhere to provide a successor threat, no doubt produced by hostility to U.S. freedoms and the Islamic world’s unwillingness to allow Israel to find a negotiating partner and peaceably settle any disputes with the Palestinians.
But in addition to maintaining the killing and associated arms business at a high level, the United States has become a large-scale manufacturer of failed states. By a failed state I mean one that has been crushed militarily or rendered unmanageable by political and/or economic destabilization and a resultant chaos and is unable (or is not permitted) for long periods to recover and take care of its citizens’ needs. Of course, the United States has been such a manufacturer for a long time, as in the cases of Haiti, the Dominican Republic, El Salvador, Guatemala and those Indochinese states where killing was so good. But we have seen a dramatic resurgence in more recent times, some of it more or less peaceful, as in the cases of post-Soviet Russia and several of the Eastern European states, where income declines and sharply increased mortality rates resulted from “shock therapy” and Western-assisted but partly locally organized and supported elite semi-legal grand larceny (i.e., privatization under exceptionally corrupt conditions).
But there has been a fresh stream of failed states brought about by U.S. and NATO “humanitarian intervention” and regime change, carried out more aggressively in the wake of the death of the Soviet Union (and thus the end of an important if limited force of “containment”). Humanitarian intervention in Yugoslavia has been a model, with Bosnia, Serbia and Kosovo turned into failed states, several other weaklings broken out, all of them Western clients or supplicants, plus a huge U.S. military base in Kosovo, with this package replacing one formerly independent social democratic state. This demonstration of the merits of imperial intervention set the stage for further failed-state manufacturing efforts in Afghanistan, Pakistan, Somalia, Iraq, the Democratic Republic of Congo, and Libya, with a similar program well advanced today in Syria and one obviously in process for some years in the Free World’s treatment of a threatening Iran, following its happy relationship with the Western-imposed Shah dictatorship.
These manufactured failures have often had common features that show them to be a product of imperial policy and the projection of imperial power. One frequent feature is the rise and/or recognition of ethnic group rebels who claim victimhood, fight their government with terroristic acts, sometimes designed to provoke a violent government response, and who regularly appeal to the imperial powers to come to their aid. Sometimes foreign mercenaries are imported to aid the rebels, and both the indigenous rebels and mercenaries are often armed, trained and given logistical support by the imperial powers. The imperial powers encourage these rebel efforts as they find them useful to justify destabilizing, bombing, and eventually overthrowing the target regime.
This process was evident throughout the period of the dismantlement of Yugoslavia and creation of the resultant set of failed states. The NATO powers wanted Yugoslavia taken apart and the Republic of Serbia, its largest and most independent component, crushed. They encouraged nationalist elements within the other Republics to rebel, and all of these recognized that NATO would support and eventually go to war for them. This made for prolonged warfare and ethnic cleansing, but did eventually succeed in the destruction of Yugoslavia and creation of the residual failed states . Amusingly, Al Qaeda elements and mercenaries were imported into both Bosnia and Kosovo to help fight the target Republic (Serbia), with the knowledge and cooperation of the Clinton administration, as well as Iran . Al Qaeda was also one of the constituents of the freedom fighters engaged in the Libyan campaign, and is now admitted even if a little belatedly in the New York Times to be a factor in the Syria regime-change program . And, of course, it was a centerpiece in the regime change in Afghanistan and basis of the “blowback” of 9/11 (Bin Laden having been an important Saudi-US.-sponsored rebel, subsequently abandoned by those sponsors, and later attacking, demonized, and killed by them).
These programs always involve serious “atrocities management,” whereby the government under attack is accused of major acts of violence against the rebels and their supporters, and is by this process effectively demonized and set up for more massive intervention. This was very important in the Yugoslav breakup wars, and possibly even more so in Libya and Syria. The process is greatly helped by the mobilization of international agencies, which participate in the demonization by denouncing the atrocities and sometimes indicting and prosecuting the targeted villains. In the case of Yugoslavia, the UN-established International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia (ICTY) worked hand-in-glove with the NATO powers in setting up the Serb leadership for prosecution and justifying any action the US and NATO wanted to take. In a beautiful illustration of the process, the ICTY prosecutor indicted Milosevic in May 1999 just as
NATO turned to deliberately bombing Serb civilian facilities to hasten Serbian surrender, although these were war crimes and carried out under a UN Charter violation. But they diverted world attention from the unpleasant and illegal NATO behavior to the charges against the demonized Milosevic.
Similarly, with NATO eager to attack Libya, the prosecutor at the International Criminal Court quickly indicted Muammar Gaddafi without even having conducted any independent investigation, and with an established prosecutor record of never having indicted anybody except Africans who were not Western clients. This kind of “juridical management” is invaluable to the imperial powers and feeds well into the advance of regime change and the manufacture of failed states.
There are also purportedly independent human rights groups and “democracy promotion” entities like Human Rights Watch, the International Crisis Group, and the Open Society Institute that regularly get on the imperial bandwagon by featuring the violence of the targeted regime and its leaders. This also feeds into the mainstream media, the entire set providing the moral environment for more aggressive intervention on behalf of the victims.
This is helped still further by the fact that the atrocity claims and pictures of grieving widows and refugees, the seemingly compelling evidence on atrocities, and an establishment consensus on the “responsibility to protect” the victim populations, also affect liberal and left elements in the West, causing some to join the mainstream throng in denouncing the targeted regime and demanding humanitarian intervention, and many others to lapse into silence because of confusion and an unwillingness to be accused of “supporting the dictators.” The argument of the interventionists is that while we may seem to be supporting an expanding imperialism, exceptions must be made where exceptionally bad things are happening and the home public is aroused and wants action, but we may show our progressive credentials by trying to micro-manage and contain the imperial attack, as in insisting on adherence to a no-fly zone intervention in Libya
There is a good case to be made that the United States itself is a failed or failing state. It obviously has not been crushed militarily by any foreign power, but its underlying population has been hugely damaged by its own permanent war system. In this case the military elite, with its contractor, banker, political, media and intellectual allies has greatly enlarged poverty and mass distress, shriveled the public services, and impoverished the country, making it impossible for the hamstrung and compromised leadership to properly service its ordinary citizens, despite steadily rising per capita productivity and GDP. The surpluses are drained into the war system and the consumption and ownership of a small minority, who, in what Steven Pinker in The Better Angels of Our Nature calls the era of “recivilization,” are aggressively striving to go beyond mere surplus monopolization to transfers from the incomes, wealth and public claims of the great (and struggling) majority. As a failed state as well as in other ways the United States is surely an exceptional nation!
ПАТРИОТСКИ БЛОК- САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ: АЛЕКСИЋ ВАС ПОЗИВА 6 ОКТОБРА НА ПРОТЕСТ ИСПРЕД СКУПШТИНЕ!
ПАТРИОТСКИ БЛОК
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
Позивају се грађани Београда и Србије да у Суботу, 6 октобра ове године, уместо да изађу на параду срама да протествују против несрећника које је Бог довољно казнио, дођу сви пред Народну скупштину на лични протест Николе Алексића, директора еколошког покрета Новог Сада и Патриотског блока да подрже борбу за живот и опстанак становништва Србије због угрожавања живота и здравља.
На Србију се даноноћно врши агресија радиолошко-хемијско-биолошком методом.
Србија је у рату.
У Србији се спрема усвајање закона о легализацији генетички модификованих организама (ГМО) које изазивају 65 најтежих болести у људском роду и стерилност код корисника ГМО хране, због чега у Србији већ сада 350.000 брачних парова има проблема са зачећем.
Патриотског блока
——————————————————————————–
 |
ЕКОЛОШКИ ПОКРЕТ НОВОГ САДА |
|||||
|
ECOLOGICAL MOVEMENT OF NOVI SAD ЧЛАН ЕКОЛОШКОГ ПОКРЕТА СРБИЈЕ – САВЕЗА ЕКОЛОШКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА СРБИЈЕ ЧЛАН ЕВРОПСКОГ ЕКОЛОШКОГ БИРОА ЧЛАН ПАТРИОТСКОГ БЛОКА |
||||||
| Војвођанских бригада 17/I
21000 Нови Сад Србија |
тел.: ++381 (21) 420-175 тел./факс: ++381 (21) 529-096 e-mail:ekopokretns@gmail.com Web site: http://www.ekopokret.org.rs Матични број: 08198322 |
|||||
| Бр. дел. 134/1 | Бр. жиро рачуна: 335-1856-19 | |||||
| Датум: 2. октобар 2012 | ПИБ: 101638099 | |||||
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
ПОЛИЦИЈСКА УПРАВА СТАРИ ГРАД
Мајке Јевросиме 33
БЕОГРАД
Због даноноћне агресије на Србију радиолошко-хемијско-биолошком методом уз садејство електромагнетних таласа ХААРП инсталација из САД и уз потпуну пасивност председника Репблике Србије, Војске Србије, што се граничи са издајом народа и државе, и због јавне најаве почетка геноцида над становништвом Србије легализацијом генетички модификованих организама, подносим Наслову
ПРИЈАВУ ЛИЧНОГ ПРОТЕСТА
који ћу изразити у суботу, 6. октобра 2012. године испред Народне скупштине са почетком у 12.00 часова.
Протест ће бити усменог типа без насиља према обезбеђењу Народне скупштине или околини, нећу носити оружје нити било шта чиме би се било ко могао повредити нити самоповредити, као што ме је старешина обезбеђења Народне скупштине у полицијској униформи оптужио 2. октобра 2011. године са циљем изазивања насилне интервенције припадника полиције према мени.
Напомињем да је изражавање личног става у виду протеста право сваког грађанина на основу Европске конвенције о људским правима и основним слободама као и Уставно право грађана Републике Србије. Као такво не може нарушавати јавни ред и мир, још мање изазивати безбедносни ризик због чега не очекујем забрану нити кршење наведених права од стране Наслова.
С поштовањем,
Директор
Никола Алексић
Александар МЕЗЈАЈЕВ: Суђење генералу Младићу пажљиво се прати и у Парламенту Русије
У Државној Думи Русије 26. септембра текуће године одржано је парламентарно саветовање, на коме је размотрен рад МТБЈ и између осталог било је речи и о судском процесу против генерала Младића. На седници су узели учешће посланици Државне Думе, експерти и представници средстава јавног информисања. За време наступа депутата Државне Думе Русије и експерата била су изнесена многа кршења права оптужених и разјашњени њихови разлози.
01.10.2012. Фонд Стратешке културе
Србски генерал Ратко Младић
Аутор овог текста је наступио у својству експерта по судском процесу генералу Ратку Младићу. Посебно су била истакнута следећа кршења темељних принципа кривичног процеса и кршења права оптуженог.
1. Претпоставка невиности. У МТБЈ користи се пракса признавања такозваних “судски установљених чињеница”. Званично, циљ таквог признавања образлаже се уштедом времена. А у стварности – истински циљ представља суштинско отежавање одбране оптуженог. Те чињенице суд је установио у другим процесима. На тај начин, признање тих чињеница у каснијим процесима преноси бреме доказа кривице од тужиоца ка оптуженом, што представља грубо кршење претпоставке невиности. Још у низу случајева суд чак уопште не дозвољава одбрани да изнесе доказе о невиности. Тако је недавно (19. септембра) судско веће у процесу над Радованом Караџићем донело одлуку да не омогући оптуженом потребно време ради оспоравања судски установљених чињеница.
2. Равноправност страна. Без обзира на то што су по нормама међународног права стране једнаке, на процесима у МТБЈ уочава се гигантска неравноправност страна. То се односи како на ресурсе, тако и на додељено време. Тако у процесу против генерала Младића ради 16 правника, а одбрани је дозвољено да има само двојицу. Финансирање тужилаштва и одбране се уопште не може упоређивати. И што је још горе, генералу Младићу није дозвољено да избор адвоката буде његов.
3. Право на довољно времена за припрему и изношење одбране. Без обзира на то што по нормама међународног права оптужени има право на довољно времена за припрему своје одбране, то право је генералу Младићу ускраћено. Кршење тог права огледа се у томе што је процес започео пре него што се одбрана могла упознати са документима оптужнице. И што је још горе, чак и током процеса који траје пола године, ти документи још нису достављени одбрани. Користи се и друга тактика – доставља се толика количина докумената, видео и аудио записа, за чије је изучавање потребно неколико десетина година. На тај начин се одбрана ставља у положај перманентне неприпремљености за унакрсна испитивања, што је чини мање ефикасном или сасвим неефикасном.
4. Право на ефикасно учешће у судском процесу. У складу са нормама међународног права сваки оптужени има право да учествује на свом процесу, и још такво присуство треба да буде ефективно. На процесу генералу Младићу суд је не једном удаљио оптуженог из суднице, уз образложење да то ради како би обезбедио поредак. У стварности реч је о томе да генерал покушава да се консултује са својом одбраном или чини одређене гестове. Због тога га лишавају права да присуствује на процесу. Без обзира на озбиљне здравствене проблеме (он је преживео неколико срчаних удара), процес над генералом Младићем одвија се интензивније од свих других, који су било када одржани пред МТБЈ. У другим процесима судско заседање се одржава 2 до 3 пута недељно и са скраћеним сесијама. Процес над тешко болесним генералом одвија се у пуном радном времену током читаве недеље. Такав напор не само да чини вероватним погоршавање његовог здравственог стања све до инфаркта, него и његово учешће чини неефикасним, јер нема времена за припрему за заседање суда и такав интезитет не дозвољава болесном човеку да прати дешавања. Недавно је генерал Младић у знак протеста одбио да се појави у судници, због тога што није дозвољено да му медицинска сестра измери притисак, већ су ту дозволу добили само чувари. Реакција на генералов протест је била одлука да се суђење наставља и без присуства оптуженог.
5. Право на разматрање дела независног и непристрасног суда. Намеће се питање: зашто сва указана кршења права оптуженог не добијају заштиту од стране суда, јер је по статуту МТБЈ управо суд дужан да заштити права оптуженог у случају њиховог кршења. За свакога ко прати ток судских заседања, одговор је очигледан. Председник судског већа А. Ори нити је независан нити непристрасан према оптуженом. То се показује како у спољној форми понашања судије А. Орија према генералу Младићу, тако и по суштини његовог деловања. Постоји минимум 17 правних разлога за дисквалификацију судије Орија из процеса генералу Младићу. Најважнија су следећа два. Као прво, то је лична заинтересованост судије Орија да осуди генерала Младића, у вези са његовим учешћем у ранијим процесима. Раније је судија А. Ори био председник судског већа у процесима против генерала С. Галића и председникаа Парламента Републике Српске Момчила Крајишника, као и низа других оптужених (Цешића, Бабића, Мрђе итд). Основна пресуда наведеним лицима између осталог је њихово учешће у “удруженом злочиначком подухвату” (joint criminal enterprise) заједно са генералом Младићем. Оптужујућа пресуда генералу Галићу, коју је донео судија А. Ори, указује да је он био директно подређен генералу Младићу. На тај начин је пресуда генералу Галићу, Крајишнику и другима, између осталог изречена и због њихове повезаности са генералом Младићем и то је разлог због којег судија Ори не може бити непристрасан у предмету Ратка Младића. Да овоме додамо да је судија Ори донео 385 “судски установљених чињеница” из процеса М. Крајишнику и на тај начин одбрана у процесу над Ратком Младићем нема могућност да оспори те чињенице, јер је судија Ори лично заинтересован да се оне сачувају у таквом виду у каквом су изнесене у процесу М. Крајишнику. Као друга важна основа за дисквалификацију судије Орија из процеса генералу Младићу, јесте његова лична заинтересованост да се осуди генерал Младић за оптужбу за геноцид у Сребреници у јулу 1995. године. Око догађања у Сребреници директно је повезан холандски батаљон, чија су дејства довела до трагичних догађаја. Дакле, имамо директан сукоб интереса судије Орија, који је директно зааинетресован да се донесе осуђујућа пресуда генералу Младићу и да се спречи изношење чињеница о кривици команде и састава холандског батаљона. Судија А. Ори је управо на предлог Холандије изабран за судију МТБЈ.
Кршења права генерала Младића оцењена су као толико груба и масовна да је донето решење о стварању иницијативне групе за оснивање Руског Комитета за праћење суђења генералу Младићу и за заштиту његових права. Иницијативну групу ће предводити академик Јелена Гускова. У тај комитет ће ући и депутати Државне Думе Русије, војници, правници, експерти и друштвени делатници. МТБЈ треба да зна да ће се у Русији пажљиво пратити процес који се води против генерала Ратка Младића и да неће дозволити вршење судијске самовоље уз мирно ћутање медија и међународне јавности.
Петар ИСКЕНДЕРОВ: ПРОПАЛА ЕНЕРГЕТСКА ПАРТИЈА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
Састанак министара за енергетику чланица Европске уније, који је ових дана одржан на Кипру, одржан је иза затворених врата. Званични коментари се нису одликовали отвореношћу. Само је комесар за енергетику у ЕУ Гинтер Етингер подвукао намеру свог надлештва да о свим постојећим питањима одлучује на основу „компромиса“. То се тицало, конкретно, односа Русије и ЕУ у сфери енергетике, који су се у последње време компликовали. „Сигуран сам да та питања у којима се не слажемо могу да се реше. Верујем у могућност проналажења компромиса. Шта више, европско тржиште енергетике, наша индустрија, наши потрошачи – нико не треба да страда због наших размимоилажења“ – изјавио је Гинтер Етингер1. Али без обзира на то – постоје сви разлози да се састанак на Кипру оквалификује баш као „кризни“. И то због укупне кризне атмосфере у којој је он одржан.
01.10.2012. Фонд стратешке културе
Није тајна да питања енергетске безбедности за Европску унију традиционално спадају међу најважнија. Међутим, парадокс садашње ситуације је у томе, што се управо сфера о којој говоримо нашла као талац у многоме спекулативних и непромишљених поступака саме ЕУ.
Пре свега, као последица финансијске кризе простор за маневрисање Брисела је објективно сужен. Баш уочи одржаног састанка масмедији су постали власници оцене инспекцијске „тројке“ која ради у Грчкој. Заједнички закључак представника ЕУ, Европске централне банке – ЕЦБ и ММФ-а каже да међународни експерти више не верују у способност грчке владе да постигне усаглашене параметре за смањење државног буџета. Узрок за то је, како сведоче немачке новине Handelsblatt, врло једноставан: „Те норме су још од самог почетка биле претеране“2.
Јасно је да овакав закључак захтева од Европске уније да од два зла изабере мање. Било да Атини дозволи ново одлагање, тако што ће еврозону оставити да „виси“ и даље, било да стави крст на чланство Грчке у њој. Обе могућности су крцате новим финансијским потресима који ће неизбежно да утичу и на снагу Европске комисије да оствари своје пројекте из области енергетике.
То је контура оних сложених услова у којима је данас Европска унија принуђена да остварује своју политику у сфери енергетике. Још тежа ситуација је због њеног најважнијег „чеда“ – пројекта за гасовод „Набуко“. Првобитни сценарио је предвиђао да ће већ до 2010.године тим цевоводом тећи најмање 8 милијарди кубних метара гаса годишње. А до 2020.године требало би да се њиме испоручује до 31 милијарде кубних метара гаса. Половина те количине је предвиђена за испоруку транзитним земљама, а половина је требало да стигне до складишта гаса у аустријском Баумгартену, одакле би се он отпремао на тржишта Аустрије, Немачке и Италије.
Први удар пројекту нанела је стварност Азербајџана. Баку је мудро одлучио да своју политику у енергетици не везује само за Европску унију. Председник Државне нафтне компаније Азербајџана Ровнаг Абдулајев је још 2008.године изјавио да његова компанија „нема намеру да постане „сувласник“ гасовода „Набуко“3. Одмах после тога Азербајџан је са Русијом оперативно потписао комплекс гасних споразума.
Шта је карактеристично за однос Азербајџана и Русије у вези са испоруком енергената: није утврђена горња граница количина гаса за испоруку из Азербјџана. Тако – постоји могућност за Баку да Русији продаје целокупну количину азербајџанског гаса. То Русију може да учини кључним елементом транзитне шеме за испоруку азербајџанских гаса Европи. Треба посебно да се истакне и следеће: Москва ће постати не „препродавац“ азербајџанских енергоресурса, већ њихов преносник – транзитер. То одговара европским захтевима о испорукама горива Европској унији из различитих извора.
Фактички – одбијање Азербајџана да постане најбитнији учесник пројекта „Набуко“ – представља најважнији пораз Запада на пољу реализације енергетских пројеката који воде изолацији Русије. Јер је још бивши саветник председника САД за националну безбедност Збигњев Бжежински указивао да „независност држава Средње Азије може да се разматра као практично бесмислен појам уколико се Азербајџан у потпуности потчини контроли Москве“4. Баку дефинитивно не одбија пројект „Набуко“, али намерава да пажљиво проанализира његове реалне перспективе. „Ми желимо да прегледно видимо његова својства, плусеве и минусе, јер су уговори о испоруци гаса предвиђени на 40 – 50 година, тако да не желимо да погрешимо у избору“ – изјавио је ових дана Ровнаг Абдулајев5.
Тражење нових партнера Европској унији је донело нова разочарења, конкретно – у оквиру дискусија о различитим варијантама испорука гаса из иранских и египатских бушотина за „Набуко“. Како је са извесном злурадошћу констатовао ауторитетни британски журнал Petroleum Economist, „наде да ће Египат и Иран моћи да попуне недостатак гаса говоре или о наивности Брисела, или о његовом игнорисању унутрашње ситуације у обе те земље“6. Конкретно, према подацима журнала, у Египту унутрашња потрошња гаса расте великом брзином док се раст експлоатације смањује. Што се тиче Ирана – његово учешће у пројекту Европске уније данас изгледа као геополитички виц.
До каквих је закључака дошла Европска унија у односу на садашњу „енергетску јесен“ – са гасоводом „Набуко“ кога у стварности нема и за који и тако нема реалних извора за пуњење, и са финансијском кризом у сопственим редовима? Међутим, геополитичку улогу енергетике за Запад нико не негира. Па још је класик америчке дипломатије Џорџ Кенан говорио да, захваљујући контроли испорука енергената, САД добијају могућност да контролишу спољну и индустријску политику било које земље, све до права да изјаве „вето“7.
Управо тако се у годинама после рата десило, конкретно, са Јапаном. А данас главног геополитичког опонента САД и Европске уније, осим Ирана, очигледно представља – Русија. Експерти Националног обавештајног савета САД, који има везе са америчком обавештајном службом, у свом плану -прогнози, написаном за период до 2025.године, ту мисао су формулисали на следећи начин: „Захваљујући високом нивоу цена многи експортери, нпр. Русија и Иран, могу да добију финансијске ресурсе којима ће повећати своју снагу“8. Управо зато документ Стејтдепартмента, који је објављен још у априлу 2007.године под називом „Стратешки план 2007. – 2012. финансијске године“ као приоритетни задатак предвиђа супротстављање „негативном понашању“ Русије. За један од главних разлога за овакав однос је проглашен и растући утицај Русије на светском енергетском тржишту9.
Баш у томе се крије трећи фактор који тера Европску унију, која ради у тесној спрези са САД, да буде узнемирена. Тај трећи фактор је активна руска политика на пољу енергетике. И мада Москва представља кључног испоручиоца енергетских сировина за добру половину земаља-чланица ЕУ – у Бриселу настављају и даље да покушавају да колико год је могуће истисну руски ОАО „Газпром“ са европских тржишта. При том долази не само до некоректних пропагандних изјава, већ и до конкретних институционалних процедура, какву представља садашња истрага рада руског гасног гиганта због кршења антимонополског законодавства.
„Уље у ватру“ доливају и тенденциозне публикације америчких масмедија. Тако новине The Washington Post не сумњају да „Кремљ користи Гаспром као своју најбољу батину, када треба заплашити непокорне земље које зависе од испорука „Гаспромовог“ гаса“. Споља гледано – солидно издање иде још даље и упркос оценама експерата негира било какву економску самосталност руских енергетских пројеката, конкретно – гасовода „Северни ток“ и „Јужни ток“. Њихова изградња „не може да се образложи ни потражњом, ни понудом“, – тврди The Washington Post , не замарајући себе образлагањем овако чудне тезе, која је у супротности са позицијама тако утицајних европских играча на енергетском пољу, какви су Немачка, Француска и Италија10.
Све у свему – у њиховим пропагандним паролама нема баш ничега новог. Нису далеко отишли од јадног извештаја Руберта Ларсона, експерта Агенције за истраживања одбране, који се чуо 2007.године у Вилнусу на конференцији „Nord Stream:последице за регион Балтијског мора“. Шведски експерт је изјавио ни више – ни мање, већ да ће се морске платформе гасовода „Северни ток“ користити „не само за компресорске капацитете, већ и у обавештајне сврхе“11. Што се тиче покушаја Европске комисије да у пословању „Газпрома“ види кршење принципа Европске уније – они ће се европским потрошачима вратити у облику нове нестабилности на тржишту гаса и дизању тарифа за гас. Круг се затвара. Европска унија, прикљештена финансијском кризом, добиће преко главе нове трошкове.
Ауторитетни француски историчар Морис Ваис је једном констатовао: „Уместо да постане противтежа долару, европска новчана јединица олакшава американизацију економије континента“12. Садашња неспособност руководства Европске уније да среди финансијску кризу у сопственим редовима само потврђује наведену констатацију. А потпуно исту погубну за европске интересе улогу, игра и манијакална тежња низа бриселских чиновника да одигра антируску енергетску партију.
1REUTERS 1205 170912 GMT
2 Handelsblatt, 17.09.2012
3 http://today.az/news/business/45624.html
4 Бжезинский З. Великая шахматная доска. М., 2009. С.67. (Бжежински З. Велика шаховска табла, Москва , 2009, стр.67)
5 ИНТЕРФАКС-АЗЕРБАЙДЖАН 1343 150912 MSK 15.09.2012 13:44
6 Petroleum Economist, 2006, Nov.
7 Цит.по: Хомский Н. Гегемония или борьба за выживание: Стремление США к мировому господству. М., 2007. С.242.(Цитирано по: Хомски Н.: Хегемонија или борба за преживљавање: Тежње САД да буду владар света, Москва 2007., стр. 242)
8 Мир после кризиса. Глобальные тенденции – 2025: меняющийся мир. М., 2009. С.98. (Свет после кризе. Глобалне тенденције . 2005: свет који се мења, М. 2009. Стр. 98)
НЕВЕН МИЛАКОВИЋ: ЗАВЕШТАЊЕ
01.10.2012. ФБР
НЕВЕН МИЛАКОВИЋ
Завештање
Опрости, цењени свете уметнички,
нећу, нит` се желим с тобом ородити,
важнији је мени прости тежак Лички,
но сви твоји вајни барди гласовити.
не можеш ми сузу медаљом платити,
па она је моје једино имање,
с њом ћу грешну душу своју искупити.
Опрости цењени уметнички свете,
до тебе ми стало к`о до лањског снега,
препун си сујете и гордости клете,
одричем се тебе, доста ми је свега!
знам ја ком` ћу песме своје оставити,
Српска ће их душа сузама штитити.
Црногорци избацили из школа Светог Саву!?
Шта ће деци Десанка Максимовић, Јован Јовановић Змај, Љубивоје Ршумовић, Душко Радовић, Јован Дучић, Добрица Ерић, Данило Киш и остали српски писци?! Културна чистка коју Министарство просвете Црне Горе већ много година немилосрдно врши у својим уџбеницима за језик и књижевност поново је постала актуелна након недавног објављивања књиге „Ноћ дугих маказа“ Веселина Матовића.
01. 10. 2012. телеграф.рс
Тиме режим поручује да у Црној Гори нема српских писаца ни српског језика, а ни СПЦ. То значи да нема ни српског народа: Бивши професор српског језика у Никшићу Веселин Матовић
фото: Глас Српске
Некадашњи професор српског језика и књижевности Универзитета у Никшићу у свом делу скреће пажњу јавности на проблем дуготрајног процеса овог срамног културног геноцида.
– У свим уџбеницима од првог основне до четвртог гимназије нема ниједног српског писца из Црне Горе. Књижевници из Војводине за њих нису Срби, а оне који се тако декларишу у великој мери протерали су из уџбеника. То потискивање српског идентитета, језика, религије и културног наслеђа је немилосрдно и неморално – каже овај аутор који је добио отказ 2004. године, јер је одбио да предаје дотадашњи предмет који је преименован у црногорски – српски, босански и хрватски језик и књижевност.
Ова дела им нису потребна
• „Плава гробница“ – Милутин Бојић
• „Крвава бајка“ – Десанка Максимовић
• „Јама“ – Иван Горан Ковачић
• „Почетак буне против дахија“ – народна песма
• „Мати“ – Јован Јовановић Змај
• „Ветар сејач“ – Мира Алечковић
• „Цртанка“ – Стеван Раичковић
• „Дечак и пас“ – Данило Киш
Матовић додаје да избацивањем Светог Саве и Јована Јовановића Змаја из наставног програма режим поручује да у Црној Гори нема српских писаца ни српског језика, а ни Српске православне цркве. То значи да нема ни српског народа, а неки би очигледно волели да га никад није ни било.
Љубивоје Ршумовић, чије су песме такође избачене, каже да је свој став о српском језику у Црној Гори исказао још 2005. године.
– Тада сам у Никшићу као председник Културно-просветне заједнице уручио Вукову награду Активу професора и наставника из тог града који су се супротставили преименовању имена језика – каже Ршумовић.
Њих су избрисали или смањили:
• Свети Сава (избачен)
• Доситеј Обрадовић (избачен из основне)
• Јован Јовановић Змај (избачен)
• Ђура Јакшић (редукован у средњој)
• Јован Дучић (избачен из основне, редукован у средњој)
• Алекса Шантић (редукован у средњој)
• Милош Црњански (редукован у средњој)
• Добрица Ћопић (избачен из основне)
• Бранко Радичевић (избачен из основне, редукован у средњој)
• Милан Ракић (избачен из основне, редукован у средњој)
• Владислав Петковић Дис (редукован у средњој)
• Љубивоје Ршумовић (редукован у основној)
• Душан Душко Радовић (редукован у основној, избачен у средњој)
• Војислав Илић (избачен из основне)
• Сима Пандуровић (избачен)
• Милорад Павић (избачен)
• Брана Црнчевић (избачен)
• Матија Бећковић (избачен)
• Миодраг Павловић (избачен)
• Добрица Ерић (избачен)
Ове писце фаворизују:
• Андреј Николаидис
• Сретен Асановић
• Јеврем Брковић
• Младен Ломпар
• Сретен Перовић
• Мирко Ковач
• Хусеин Башић
• Балша Брковић
• Огњен Спахић
• Авдо Међедовић
• Есад Мекули
• Муса Ћазим Ћатић
Двери најављују кривичну пријаву против организатора геј-параде
ПОКРЕТ СЕ ОТВОРЕНИМ ПИСМОМ ОБРАТИО СВИМ ВЕРНИЦИМА СРБИЈЕ
01.10.2012. факти.орг
- Тоталитарна идеологија хомосексуализма напада све неистомишљенике, а највећа сметња су им управо верници који јасно познају разлику између добра и зла, између доброг и лошег, између морала и неморала
- „Ако пустиш муву да ти стане на браду, она ће пробати да ти улети и у уста.“ Овако је један муслимански верник сликовито објаснио богоборне планове ЛГБТ-активиста који у Београду одржавају тзв. „Недељу поноса“, 7-дневну промоцију хомосексуализма која се завршава геј-парадом
- Уколико данас сви ми који себе сматрамо верницима не устанемо против ове срамне изложбе фотографија и геј-параде, следеће године ће мува тоталитарне богоборне идеологије хомосексуализма пробати да нам улети и у уста и у душу свих нас, било да смо јудаисти, муслимани или хришћани
ПОКРЕТ Двери најављује подношење кривичне пријаве против организатора геј параде.
Аргументе ће, како је најављено, изложити 2. октобра. На конференцији за медије под називом: Ко и зашто провоцира вернике у Србији?
Претходно је покрет упутио:
ПИСМО СВИМ ВЕРНИЦИМА СРБИЈЕ – АТАК НА ВЕРСКА ОСЕЋАЊА,
А НЕ УМЕТНИЧКО ИЗРАЖАВАЊЕ!
Обраћамо се вама, свим верницима традиционалних верских заједница поводом скандалозне изложбе фотографија коју пропагатори идеологије хомосексуализма и организатори геј-параде желе да спроведу 3.октобра у Београду.
У оквиру тзв. „Недеље поноса“, 3. октобра одржава се богохулна изложба фотографија шведске уметнице Елизабете Олсон Валин под називом „Ecce Homo“. У питању је 12 фотографија, цитирамо саме организаторе „које показују Исуса са транссексуалцима, ХИВ позитивним особама и геј мушкарцима… На 12 фотографија уметница преиспитује однос хришћанства према хомосексуалности кроз централни лик – Исуса.“
Међутим, када се изложба погледа, открије се да је Господ Исус Христос представљен као хомосексуалац или трансвестит у женским ципелама, а Богородица као лезбејка (линк ка сликама изложбе).
Сматрамо да ЛГБТ-активисти овим, последњим у низу агресивних и дрских гестова, вређају најдубља религиозна осећања грађана наше државе. Видевши ове фотографије, јасно се може видети анти-верски дух ових лажних поборника за људска права.
Под видом слободе уметничког изражавања они спроводе безочно вређање верских осећања, не само православних хришћана као доминантне верске популације у Србији, него и свих традиционалних религија и верских заједница.
Људско лицемерје које бије битку против Бога не бира средства. То средство се данас зове „борба за људска права“ и „право на уметничко изражавање“. Став Двери је да „уметничка слобода“ престаје када се вређају национална, религиозна и верска осећања других људи. Одлучно се залажемо против сваког насиља на верској и националној основи. Сматрамо да је Србија држава у којој сви заслужују да достојанствено и слободно живе без обзира на верску и националну припадност.
Сматрамо да се ова изложба, која суштински представља насртај на религиозна учења, традиционалне вредности и свесно изазива дестабилизацију Србије, мора забранити.
Када је недавно у Америци снимљен антиисламски филм „Невиност муслимана“, читав муслимански свет ван Америке се подигао да одбрани своја верска осећања. Председник САД Барак Обама и државни секретар Хилари Клинтон упрли су се из петних жила да осуде тај филм и да се од њега ограде, а истовремено наставили да подржавају богоборне, скаредне и богохулне геј-параде широм света на којима се, попут ове у Београду 3. октобра, дрско вређају верска осећања и изругује верницима.
Молимо вас, вернике свих традиционалних религија и верских заједница, да на све законом дозвољене начине помогнете да се о овом скандалозном чину чује у широј јавности, као и да заједничким снагама утичемо на државне органе да престане изругивање верским осећањима грађана. Позивамо вас да подигнете свој глас и искажете свој протест против овог анти-верског дела.
Свако има слободу да верује или не верује у Бога, али нема права да се изругује верским осећањима оних од којих се разликује у својим ставовима и уверењима.
Тако кажу, не само Двери, него и Кривични законик Србије, земље у којој организатори ове богохулне изложбе живе и чији су грађани.
Тоталитарна идеологија хомосексуализма напада све неистомишљенике, а највећа сметња су им управо верници који јасно познају разлику између добра и зла, између доброг и лошег, између морала и неморала.
„Ако пустиш муву да ти стане на браду, она ће пробати да ти улети и у уста.“ Овако је један муслимански верник сликовито објаснио богоборне планове ЛГБТ-активиста који у Београду одржавају тзв. „Недељу поноса“, 7-дневну промоцију хомосексуализма која се завршава геј-парадом.
Уколико данас сви ми који себе сматрамо верницима не устанемо против ове срамне изложбе фотографија и геј-параде, следеће године ће мува тоталитарне богоборне идеологије хомосексуализма пробати да нам улети и у уста и у душу свих нас, било да смо јудаисти, муслимани или хришћани.
НИКОЛИЋ: Срби и Албанци треба да се договоре, а не Тачи и ја
ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ У ИНТЕРВЈУУ АМЕРИЧКОМ „Wall Street Journal“-у
01.10.2012. факти.орг
- Потпуно сам отворен за изградњу нове будућности Балкана, рекао је америчком листу Томислав Николић, додајући да поздравља могуће посредовање високе представнице ЕУ у дијалогу Београда и Приштине
- Утицајни амерички лист је Николића подсетио на Тачијеве речи да ће Косово „ићи даље ка ЕУ и НАТО са или без решења постигнутог са Србима“, па им додао Николићеву реакцију: „Никада нећемо признати независност Косова”.
- Уз опаску: да је Николић то изговорио гласом више резигнираним него ватреним. Па оценио: да је на тај начин „одшкринуо врата”
- WSJ је објавио и ове речи председника Србије: „Мене нико не оптужује за ратне злочине. Зато не могу да се рукујем с Тачијем све док је он осумњичен за ратне злочине“
ПРЕДСЕДНИК Србије Томислав Николић поручио је да је отворен по питању изградње нове будућности Балкана, али да о томе треба да се договоре Срби и Албанци а не он и Хашим Тачи.
„Потпуно сам отворен за изградњу нове будућности Балкана. Договор о томе ће ипак морати да постигну Срби и Албанци а не Николић и Тачи”, рекао је председник Србије у првом интервјуу за амерички „Вол стрит џрнал”, додајући да поздравља могуће посредовање високе представнице ЕУ у дијалогу Београда и Приштине.
Николић је рекао и да не може да се рукује с косовским премијером Хашимом Тачијем, јер, како је навео, „мене нико не оптужује за ратне злочине. Зато не могу да се рукујем с Тачијем све док је он осумњичен за ратне злочине”.
Лист подсећа да оптужбе Дика Мартија о умешаности косовског премијера у трговину људским органима Тачи сматра „научном фантастиком” и при томе истиче да ће Косово ићи даље ка ЕУ и НАТО „са или без решења постигнутог са Србима”.
Николић на то одговара: „Никада нећемо признати независност Косова”.
Лист, међутим, констатује да Николић то изговара гласом више резигнираним него ватреним и тумачи да је на тај начин „одшкринуо врата”.
Николић у интервјуу њујоршком листу каже и да је свестан да Србија не може да уђе у ЕУ без договора са Приштином и истиче да за Србију нема другог избора осим чланства у ЕУ, што његова влада жели.
„Имајући у виду балканске стандарде, то је напредак”, закључује „Вол стрит џрнал”.
Лист у раније објављеном коментару наводи да би разговори Београда и Приштине на високом нивоу и под покровитељством Брисела могли сваког тренутка да буду настављени и да су српски лидери по том питању послали позитивне сигнале.
„Датум још није одређен, али смо практично ту и разговора ће бити”, казао је саговорник „Вол стрит џрнала”.
Амерички лист оцењује да су од последњих састанака представника Београда и Приштине тензије порасле.
„Србија је гласала за Николића који нагиње ка национализму и Ивицу Дачића некада портпарола Слободана Милошевића. Постоји скептицизам према њиховој привржености за оно што Брисел зове ‘процес нормализације односа између Београда и Приштине’“, наводи се у тексту.
Дневник, ипак, додаје да су Николић и Дачић послали позитивне сигнале, цитирајући речи председника Србије током обраћања Генералној скупштини УН да Београд жели трајан мир са Косовом и наставак разговора, уз поновљено да „Србија неће признати независност”.
„Србији обнављање разговора може донети награду на путу ка ЕУ”, наводи лист и подсећа да је Унија преговоре о прикључењу Србије условила нормализацијом односа с Приштином.
Слична је ситуација и са Приштином, оцењује „Вол стрит џрнал”, наводећи да би Приштина 10. октобра требало да добије студију о изводљивости.
„То је први корак ка често дугом процесу за чланство у ЕУ. Застој у односима са Београдом ће учинити тај процес још дужим”, закључује се у тексту америчког листа.
(Политика)
Преминуо Вељко Раденовић, коме је посвећена песма "Ђенерале"! ВЕЧНА ТИ СЛАВА, СРБИНЕ!
Срамно: Генерал Вељко Раденовић, херој одбране КиМ, сахрањен без државних почасти
Није испраћен уз највише државне почасти, али је зато остао у народној песми „Ђенерале, ђенерале“.
Генерал Вељко Раденовић преминуо је јуче у Крушевцу у 57. години живота.
Био вођа ПЈП-а (Посебне Јединице Полиције) у Призрену све до повлачења српских снага 1999 године. Прославио се ослобађањем Ораховца 1998 године,када су шиптарски терористи неколико дана држали Ораховчане као таоце.
Колико је овај човек био храбар највише илуструје чињеница да као дијабетичар није смео да се излаже стресним ситуацијама, али се на то није обазирао. Овај човек је знао да у један џеп стави инсулин а у други чоколаду и каже својим момцима: ,,За мном браћо!“
СРЦЕ ХЕРОЈА ЗАУВЕК ЖИВИ – ВЕЧНА ТИ СЛАВА СРБИНЕ!
+++
Ђенерале, ђенерале
Ти велико име носиш
од јунака Хајдук Вељка
Он је тук’о чете турске,
а ти банде арнаутске
Он је тук’о чете турске,
а ти банде арнаутске
Ђенерале, ђенерале
нек’ је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава
На команду за мном браћо
Твоји момци дика српска
Разбијају упоришта
враћају нас на огњишта
Разбијају упоришта
враћају нас на огњишта
Ђенерале, ђенерале
нек’ је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава
Одавно су Арнаути
злом враћали нашем добру
С’ тобом нам се Сунце буди
на Космету родној груди
С’ тобом нам се Сунце буди
на Космету родној груди
Ђенерале, ђенерале
нек’ је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава!
___________________
Извор: Српски Народни Покрет 1389 – Srpski Narodni Pokret 1389
Маја Тешић: ЛАЖИ И ВИДЕО-ТРАКЕ
ЛАЖИ И ВИДЕО-ТРАКЕ
01.10.2012.
ФБР, Маја Тешић
Више не смем да укључим телевизор, ни радио. Сама себи бирам музику. И теме. Не смем да кажем шта мислим, срамота ме је да кажем да више и не мислим. Као робот.
Тема је наметнута. О њој се прича недељама. Свуда гостују противници и потенцијални актери Параде. Срђан је направио филм Парада, уме човек да осети тренутак. Када ту реч чујемо помислимо на њих. Присећам се, да, остали су неки трагови у сећању. Испред Савезне скупштине – парада Југословенске Народне Армије. Лепи и насмејани. Армија стражу чува. Захваљујући њима мирно спавамо.
9. маја сваке године на Црвеном тргу одржава се парада руске војске. Највише волим Суворовце. Када на почетку параде приме честитање за Дан победе и сви учесници викну УРА, утисак је да се кожа одваја од тела. Сила. Имам старе видео-траке, параде Совјетске Армије. Не разликују се нешто нарочито од садашњих парада.
Намећу ми неку „параду“ смешних људи, који као да се труде да изгледају наказно. Намећу ми да мислим о њима. Имам закон. Не. Имамо Закон. Ти људи су Законом заштићени. У том Закону пише и да је у мојој земљи забрањен апартхејд. Доказ да је преписан, јер када ће то у Србији белачка мањина тлачити црначку већину… Насмејала бих се да могу. Оно у шта сам сигурна јесте: они не „парадирају“ да би скренули пажњу на себе. Не боре се шетњом за своја права. Права већ имају. Јер нема закончића који би штитио права обичног човека. Желим да имам законско право. Право на гађење. Право на муку и на отпор. Не према њима, него према онима који су их организовали.
Треба да преживимо после суше, дванаест година пљачке и иживљавања над овом земљом, а мисли нам усмеравају ка шачици „другачијих“ који мисле да су важни. Не схватају да су инструмент за окретање точка свести свих нас. Један од њих је случајно рекао да њихова парада треба да се „одради“. Значи, инструкција? Ако мени данас постане нормално да се они шетају и држе за руке, мом унуку ће бити нормално да се венчавају. Ако мени постане нормално да када чујем реч Парада помислим на њих, мој унук више никада и неће помислити на оно силно Ура, са праве параде.
Неко опет прави јаз. Опет се спремају наши и њихови. Процена ситуације. Ситуација је катастрофална. Треба да радимо, треба да се смејемо, треба децу да рађамо и гајимо, а да при томе и преживимо, а ми се бавимо парадом. Наказама. Не због тога шта раде и како живе. Наказама физичким. На њихов ментални склоп не смем ни да помислим. Они се труде, ваљда да би били другачији, да нам буду одвратни. Или ми се то само чини. Помиње се некаква изложба фотографија. Ето теме. Када ће се завршити радови на Народном музеју? Да гледамо слике… Али то, изгледа није тема.
Није тема ни датум. Кукали су што после петог није дошао шести. Никада нико није смео да каже шта су тачно планирали за тај шести. Зато сада шестог октобра праве своју параду, отпор, побуну против ње, ужас у најави. Одавно не верујем у случајности.
Кршим ли Закон зато што ово пишем? Кршим ли закон зато што желим да ми се кћерке удају а син ожени? Зато што сам мама, не женски родитељ? Зато што желим да могу да гледам телевизију и слушам радио, а да они не буду тема?
Кршим ли закон што сам сигурна да су и они инструмент у рукама неке изопачене организације која би радо наопако окренула све у шта сам веровала целог живота? Неких наказа белосветских које славе све што је лажно.
Срећом, имам видео-траке. Прву реч у наслову изоставила сам намерно. Зато што асоцира на нормално.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 