ПАРАДЕРИ ЛАЖНОГ ПОНОСА

Пише: Драгољуб Збиљић

(Природне љубави и девијације или ишчашења)

          Кад је Бог стварао свет, створио је природу па људе. Створио је првог човека Адама. (По науци која данас влада, Адам је створен од мајмуна и мајмунице, Ева такође. Човеку није дата за то провера, па једни верују у једно, једни у друго.) А онда је Бог Адаму обезбедио једну жену – Еву. Ту је хришћански Бог био праведан према женском роду. Није жену потценио, није је је предвидео за ниже биће, али јесте је створио као биће различито од мушкарца. То су два људска пола, као што су два Земљина пола Север – Југ, два биолошка пола Човек – Жена, мушко ­– женско.

          Бог је предвидео, ради рађања и множења, постојање љубави и на основу ње полну љубав између мушкараца и жена. Зато је предвидео да се деца могу рађати и људски свет увећавати само љубављу између Човека и Жене, а не између Човека и Човека и(ли) Жене и Жене.

          Данашњи „парадери лажног поноса“, неприродно и антихришћански добили су, углавном на Запду, опште право на избор кога ће и како волети,  јер се ишло по томе да се свакој љубави тешко може командовати, али у њиховом случају то није ни Божја ни природна воља. Бог девијацију (застрањивање, ишчашење) није предвидео, али је није ни забранио. То може да буде изузетак, казна или датост ћудљиве природе. Истополна љубав није Божји циљ и, свакако,није природно, уобичајена појава или стање.

          Људи и жене су, по Богу, међусобно рођени браћа и сестре, ближа родбинска веза или општа хришћанска браћа и сестре по Богу и вери. Хришћанска даља браћа и сестре предвиђени су за ступање у међусобну љубав и породични живот ради реченог множења и очувања људског рода.

          У хришћанству Бог није предвидео да човек има више жена или да жена има више мужева. Мултипликовање (мноштво) у брачном и љубавном животу је такође нека врста девијације, ишчашења из природне уобичајености. У једним временима је тога било често, у другим ретко или чак и никако. Данас је и та девијација честа.

          Људски род је у греховима разних врста. Зато је само људски род, а није нико појединачно Бог. Само је Бог непогрешив и безгрешан. Само Бог зна шта чини и зашто чини. Људи то не знају, или бар не знају увек.

          Парадирање лажним поносом, дакле, уперено је у потпуности против хришћанства. Затро би ваљало да се сав хришћански свет брани од парадирања тим лажним поносом, јер је то то врста девијација, безверја, антихришћанства. Као што муслимански свет штити себе од онога што не одговара њиховом верском погледу на свет, тако и хришћани имају право да се заједнички штите од ове девијације, тј. од уличног парадирања лажним поносом, и то пред хришћанском децом.

Исус међу гејевима на “Београд прајду“

Пише: Игор Јарамаз

„Страх је примарна емоција која настаје услед опажања или очекивања стварне или замишљене опасности или озбиљније претње.“

То је научна дефиниција емоције за коју психолози кажу да је једна од најефикаснијих (најнехуманијих) начина управљања људима, ништа ново (бившим) заточеницима тоталитарних система. Несумњиво је страх, уз (црногорски) национализам, најјачи политички мобилизатор у заједници која се најбоље описује као пост-тоталитарна етнократија.

Пошто је улога црногорског шовинизма и србофобије као политичког лепка сукобљених несрпских национализама на Балкану већ објашњена, нас занима чега се то плаше они који владају сејући страх у кости поданицима свог феуда. Чега се плаше наредбодавци убистава, сакупљачи рекета, купци људских душа, простије речено очеви (савремене) црногорске државности? Одговор је магловит свакоме ко покуша да нађе нит сувислости у мору локалног бесмисла. Дискурс црногорске праполитичке сцене нема правила, учесталост, редослед и контекст речи немају значаја колико говорник, саговорник и временско доба изјаве.

Црногорске нацисте, националисте и криминалце све ђутуре плаши Србија, као вишевековна матична тачка друштвених иновација на тлу Црне Горе, Брда, Херцеговине и Боке. Страх од утапања у ту већу средину се често могао чути из уста идеолога сепаратизма. Навођен је страх од губитка национално-етничког идентитета. Колико је та социјетална претња основана говори чињеница о томе да Србија има суфицит са свим суседима, изузев можда једног (Румуније), по питању реципроцитета у правима националних мањина. Народски речено, далеко је лакше шовинистички Црногорац у Београду, него најобичнији и најскромнији Србин у Подгорици. О Цетињу да ни не сањамо.

Шта може угрозити савршени поредак у средини с неразвијеном политичком свешћу због и даље јаке племенске свести, изнуђене лојалности и фобије од критике? Средину која није имала ниједну изворну изборну смену власти, а не више узастопних (као услов појма демократије)? Средину чије законодавно тело нема основне карактеристике парламентаризма, која се плаши конкуренције, проветравања и побољшања? Где је свим порецима у низу, социјалистичко-републиканском на снази од 1944, квислиншком 1941-1944. и монархистичко-ауторитарном 1850-1916. заједнички један мит – мит о црногорској изузетности и потреби за разграничењем у заједништву с истоветним али другачијим.

Прекид врзиног кола неправде и неслободе је изведен 28.11.1918. у згради бившег дуванског монопола у Подгорици. Негација учинака, учесника и институција тог дана окупљених је непрестајна опсесија сваке од црногорских политичких опција: била она ауторитарно-левичарска (ДПС) или националистичко-центристичка (ЛСЦГ), било да су јој циљна мета црногорски шовинисти (СДП), семи-урбанизовани бирачи (ПзП) или пак напола расрбљени (СНП). Ако занемаримо избор делегата за Подгоричку скупштину, изборни циклуси од 1920, 1923, 1925. и 1927. су једини за које можемо рећи да су, у респективном временском контексту, представљали слободно и поштено мерење воље народа какво није било замисливо само деценију раније, од Шавника до Улциња и од Грахова до Шекулара.

Грађани једне државе су иза Великог рата гласали за свргавање народне династије и још битније за укидање целокупног државног апарата ради утапања у већу, ширу, просперитетнију и слободнију средину. То је био потез поприлично високог степена либералне свести за једну политички неискусну средину, ако потезу сваког појединца дамо атрибут рационалног, како то често претерано чине либерали. Гласали су да се њихови чиновници такмиче с колегама из Србије, Босне и Херцеговине, Баната, Бачке и Срема како би посао обављао најбољи кандидат. Гласали су за неометану слободу кретања, законску хармонизацију и слободну трговину са својим бившим суседством. Гласали су за измештање начелника, полицајаца и судија како би се избегао конфликт интереса у инцестуозној средини. Определили су се за парламентарну демократију, владавину права и знање на штету непросвећеног апсолутизма.

Нису случајно 1941. ескадриле смрти Чика Јанка и Ђида започеле свој ратни стаж пуњењем јама том недовољно укорењеном првом генерацијом истински слободних људи. Није џабе извршена замена урбане цетињске популације рурално-катунским лумпен-пролетаријатом на концу рата. Нису бадава Андрија Радовић, браћа Ђоновићи, Марко Даковић, Марко Радуловић, Тодор Божовић изостали из сваког црногорског образовног програма. Од калупа грађанина поданик не бива. Тако је болоњски инжењер, реформатор пореског система, министар финансија и премијер Црне Горе Радовић искључиво означен као издајник. Јован Ђоновић, први политиколог и републиканац јужно од Јагодине, је у ствари агент Карађорђевића. Даковић и Божовић, најбистрији правни умови од Грахова до Подгорице су пак туђе марионете у социјал-конструктивистичком моделу homo montenegrinus.

Супстрат за слугерантско биће које ћути и трпи се гради преко узора као што су Секуле Дрљевић, који је од Краља Николе до Анте Павелића имао да знамо, седам различита господара [1] и који је у склопу своје политичке персоне вртоглаво окретао ћурак правећи преокрете у збиру од 360 степени. [2] Ту је и Савић Марковић Штедимлија, црвени Хрват из Пипера и уредник „Гласа православља“ Хрватске православне цркве, органа државе чија је званична политика према тој вероисповести била „закољи, протерај и прекрсти“. Не заборавимо ни Јована Пламенца, Николиног олигарха који је продао своје услуге Ћановој спољној политици да би затим тражио погодбу с краљем Александром око пензије и положаја. 1941. се безуспешно нудио Риму, Берлину и Загребу који су већ нашли исти квалитет по нижој цени. Радомир Вешовић, чијим заступањем се Дрљевић и прославио, се 1917. погодио с Аустријанцима да му исплате плату за годину дана комитовања по шумама и горама, заузврат је  служио аустријском деморалисању других устаника. Но то су само примерни поданици.

Предмет идолатрије таквих поданика су Мило Ђукановић, Веселин Ђурановић, Вељко Милатовић, Јосип Броз, Никола, Данило и Мирко Петровић. Масовна убиства, систематска силовања, пљачкашко-рушилачки походи, сужавање постојећих грађанских слобода и разарање политичких институција. За улазак у црногорски Пантеон (деификацијом кроз образовни систем и културни образац) је услов три од пет, са четири се добија црногорски храм (у облику институције или трга) док се цео један град, храм над храмовима црногорске новорелигије, именује по ретком инокосном органу који у себи успе да обједини свих пет врлина!

Ако су они који не уче лекције из историје осуђени да је понављају, сасвим је логичан политички став и једини лек овоме лудилу решење из 1918: утапање у већу, слободнију и просперитетнију средину – било Србију или Хрватску. Избор постоји. Мада први избор има предност да је у стању да може у случају свих 620.000 гарантовати грађанска права у свим својим специфичностима. Србија може да гарантује Црногорцу, Србину, Бошњаку, Албанцу, Муслиману, Хрвату и Рому право на идентитет – нацију, матерњи језик, вероисповест и културу. Једина у региону има политичку вољу, капацитет и механизме да преузме обавезе које у себи носи Устав Црне Горе из 2007. чија ће доследна примена довести до престанка функционисања Црне Горе.

Ако се вратимо на сазнање с почетка текста сетићемо се да је страх јака мотивација. Можемо замислити зашто је ЦЕДЕМ (-Дамар) у својим анкетама смањивао учесталост подршке унитарној држави. Након Београдског споразума (2002.), пошто је како показују резултати друге две истраживачке куће, та опција досегла критичну масу, ЦЕДЕМ је прекинуо испитивање по том питању дајући Државну заједницу СЦГ као једину опцију анкетираним. Петина популације или два од три Србина који се залажу за утапање у Србију је већ покрет у зачетку. Само масовнији и мање захвалан контроли, за разлику од ЛС, СДП или неке треће резервне гуме црногорског ДБ. То је већ опасност!

Подршка јавности укидању СРЈ/СЦГ и стварању унитарне државе [3]

Решење је једноставно и све време је пред нама. Када се буде говорило о одговорности бирача, о потреби државе да буде слуга а не џелат својих грађана, када бирач буде схватио узрочно-последичну везу својих дела, када сазре свест о слободи и демократији, када се искренији Црногорци буду запитали да ли своју срећу могу градити искључиво на несрећи других, тада ће овај текст од јеретичке мисли постати мејнстрим. До тада ће неретки читалац, очаран димом национализма, доживљавати ове закључке као бласфемију.
____________________________

[1] Никола I, Стојан Протић, Бенито Мусолини, Светозар Прибичевић, Иван Мачек, Адолф Хитлер и Анте Павелић.
[2] Најпре као Николин министар и Праваш, затим као његов наводни противник и кртица код Клубаша, затим као штићеник Стојана Протића у Народној радикалној странци у Земуну, од 1919. као федералиста односно агент Рима, 1927. као противник режима и коалициони партнер Светозара Прибичевића, затим као Мачеков лакеј, од 1941. као агент Рима још једаред, од 1943. као слуга Берлина и НДХ, да би пред крај свог живота још једном склопио и прекршио своју реч дату Павлу Ђуришићу као лојални слуга Анте Павелића.
[3] Истраживања ЦЕДЕМ (-Дамар) из Подгорице, National Democratic Institute Montenegro из Подгорице/Вашингтона и Центра за политичка истраживања јавног мњења – Института за друштвене науке из Београда.

Љубо Божовић, независни одборник у Скупштини општине Котор

Увјерен да ће предстојећи државни и локални избори потврдити виталност српске идеје, донио сам одлуку да приступим Српској листи и помогнем њеним активностима које имају за циљ формирање блока српских националних странака. Већ неко вријеме, незадовољан поступцима лидера Нове српске демократије, прије свега гашењем Српске народне странке и сарадњом са црногорским националним партијама, дјеловао сам као независни одборник у которском парламенту. Током читавог тог периода поштовао сам чињеницу да је српски народ изнад своје политичке елите, да је убједљиво бољи од ње, и да су обични људи, поштени Срби, сачували вјеру у политичке идеале српског интегрализма и слоге. Котор није мимо других средина у којима Срби живе и желе бити равноправни са осталим грађанима Црне Горе.

Одлука да приступим Српској листи проистекла је из разлога што је та политичка снага коначно обновљена и што је своје капацитете уложила у стварање српског блока који је најоптималнији начин за отпор режиму и дијелу опозиције који вара српски народ. 2008. године био сам носилац заједничке листе Српске народне странке, Демократске српске странке, Странке српских радикала, Народне социјалистичке странке, Демократске странке јединства и Демократског центра Боке. Одборник сам у два мандата Скупштине општине Котор и потпуно разумијем да је град у коме живим, колико и цијела Црна Гора, ускраћен за опозицију која би дјеловала на искрен начин и у интересу народа.

Увјерен сам да ћу личним ангажманом допринијети да се српске странке у Котору окупе под националним барјаком на локалним изборима и да ће процентуално учешће српских одборника бити равно пописним подацима о броју Срба у Котору. Позивам присталице бивше Српске народне странке у Котору да нам се придруже у процесу јачања Српске листе и добром резултату Српске слоге.

Котор, 18. август 2012.

Српска слога

Прес конференција

Портпарол Српске листе и члан Медијског пула Српске слоге Милош Брајковић

Подгорица, 24. септембар 2012

Новинар сам који никада није погазио професионални кодекс и етички став. Наравно, као и сваки слободни грађанин имам право на политичку припадност. Међутим, као новинару Српске радио телевизије тај став и могућност да негдје политички припадам, оспорени су ми од стране Момчила Вуксановића, предсједника Српског националног савјета, тако што ми је прво одузето право на уређивање и вођење централне информативне емисије Српске телевизије. Када сам затражио објашњење, умјесто коректног разговора и образложења, услиједио је отказ због моје политичке припадности Српској листи и подршке предизборној коалицији Српска слога.

Самовоља господина Вуксановића у медијима које је Српски национални савјет основао захваљујући законским донацијама од стране државе, разлог је за интервенцију државних органа, уколико ти органи постоје. Новинари који су спријечени да се баве својом професијом, Српска листа и Српска слога сагласни су у ставу да би државни органи требало да постоје и тражимо да реагују. Надлежни морају, прије свега, да провјере финансијско пословање господина Вуксановића у оквиру Савјета како би се отклонила свака сумња око тога шта се дешава у овој институцији, али и да запослени у српским медијима добију прилику да се јавно ограде од неких неуобичајених појава које се дешавају самовољом тренутног предсједника Савјета. Прије свега, ми који радимо или који смо радили у српским медијима, намјеравамо да останемо чисти у очима јавности након професионалне новинарске сарадње са господином Вуксановићем. Спремни смо да одговоримо на свако питање.

Образложити да неко добија отказ зато што је ,,политички непожељан“, односно зато што је наводно, цитирам ,,опасан по политички и финансијски систем“, доказ је у каквом друштву живимо и како је режим заробио сваку државну институцију. Подсјећам, Српски национални савјет је државна инситуција, сагласно Уставу и закону.

У овом прогону нисам сам. Од почетка ове године, пословни ангажман у српским медијима изгубило је више особа самовољом једног човјека. Ово је прилика да се констатује да Савјет апсолутно не обавља своју функцију, него је заробљен од стране Момчила Вуксановића.

Прогон на политичкој основи коме сам изложен посебно ме боли из разлога што више ни Мило Ђукановић и његова Демократска партија социјалиста немају петљу да политички неподобне грађане отпуштају са радних мјеста, поготово не уочи избора. Нажалост, етнички предузетник Момчило Вуксановић отпушта новинаре Србе због неопростивог гријеха – права на мишљење, не дозвољавајући да Српски национални савјет буде у служби српског народа, већ појединаца или чак само њега, појединца који ће се измјерити на овим изборима на листи Ранка Кадића. Видјећемо, послије свега, да ли господин Вуксановић може да рачуна на 11.000 српских потписа, односно гласова, којима је основан Српски савјет. Уколико предсједник кровне српске националне институције у црногорској држави не добије толико гласова са коалиционим партнерима јасно је да је Савјет у овом саставу, са њим на челу, делегитимисан.

Очекујем да се сви новинари који трпе прогон у црногорској држави огласе и да се јавно, као слободни људи, придруже протесту поводом политичке шикане и личног прогона. Очекујем подршку од колега новинара, али такође апелујем на поједине медије да испоштују чињеницу да Српске новине и Српска радио телевизија нису власништво Момчила Вуксановића, него свих Срба у црногорској држави. Ми улажемо пореска средства у ову државу која нам се минимално враћају и кроз функционисање Савјета који је наша национална институција и који, у складу са Уставом и законом, мора да постоји, надам се без услуга Момчила Вуксановића.

Такође, најављујем покретање тужбе против Момчила Вуксановића и у име отпуштених радника захваљујем групи угледних адвоката која нам се ставила на располагање. Обећавам да ће истина убрзо изаћи на видјело.

У националном парку Јосемити (држава Калифорнија, САД) неочекивано је дошло до експлозије непознатог хантавируса – болести која поседује високу брзину ширења. Од неизлечиве плућне инфекције већ је умрло троје туриста, а још осморо људи је у болници, са сумњом да су и они оболели од исте болести. Сви умрли су спавали у шаторима на територији парка. По информацији америчких новина USA Today постоји могућност од заразе овим вирусом за још 22000 туриста који су овог лета посетили Јосемити. Од њих су 2500 људи – странци из 40 земаља, који су се већ вратили у своје земље… Да би дошло до заразе довољно је да се само удахне честица прашине или да се рукује са човеком који је инфициран. Претпоставља се да преносиоци болести могу да буду глодари – мишеви и хрчци.

27.09.2012. Фонд стратешке културе, пише: Игор Игнатченко

Према подацима америчких власти, леталност овог вируса достиже 36%. На пример, леталност «шпањолке» (тј. «шпанске грознице») која је покосила велики бој људи почетком 20. века је била 2 – 3%, а смртност куге која се не лечи је између 30 и 60%. Нови вирус – убица је због дугачког инкубационог периода скоро немогуће дијагностификовати. Симпроми болести су врло слични обичном грипу, а вакцине и начине лечења савремена медицина за сада не познаје.

Зато заиста чуди реакција администрације тог националног парка. После првих смртних случајева до којих је дошло 1.септембра о.г. парк није затворен, чак његова управа није сматрала за сходно ни да посетиоце упозори на опасност. Парк је и даље отворен, и у њему су и сада хиљаде туриста. Основно питање читаве ове приче је у томе одакле у парку глодари, инфицирани вирусом који је до тада био непознат, од кога практично нема спаса? По статистици – најмање једна трећина свих оболелих од наведеног вируса ће умрети. Да ли то може да има било какве везе са неким од облика бактериолошког оружја, које америчка војска смишља у дубинама својих тајних лабораторија? И, још, зашто се тај вирус појавио баш сада, уочи председничких избора у САД?

Вируси, по правилу, не долазе из космоса и не стварају се сами од себе. При том историја показује до многи вируси носе потпуно земаљско порекло и представљају рукотворину. И без жеље – присећамо се познатог холивудског филма «Епидемија» са Дастином Хофманом у главној улози. Радња је једноставна: експерименти америчке војске како би био створен неизлечиви смртоносни вирус довели су баш у САД до епидемије болести коју је он изазвао. Армија је хтела да сакрије доказе своје кривице и спремала се да бомбардује град у коме је дошло до епидемије, заједно са свим његовим становницима, али није успела. Преносилац болести у филму је био мајмун који је у САД доспео из Африке, у којој је америчка армија вршила своје страшне експерименте на локалном становништву. Међутим, то је радња играног филма, а шта се дешава у стварном животу?

У САД је испитивање првог бактериолошког оружја на локалном становништву извршено још 1763.године. Тада је командант тврђаве Форт Бит, пуковник Буке, као гест «добре воље», поглавицама индијанских племена поклонио ћебад и шаторе, узете из болница у којима су лечени људи од богиња. После тог «поклона» у држави Охајо је дошло до епидемије чије су жртве били Индијанци, који нису ништа сумњали. Први озбиљни експерименти са бактериолошким оружјем су започети у САД 1943.године на полигону Дахуеј, у пустињи државе Јута. После уништења Квантунске армије 1945.године амерички војници су из САД довели, уместо да му суде за злочине против човечности, а «ради ширења експеримента», Широ Ишија, јапанског генерал-мајора медицинске службе и начелника по злу познатог «јединице 731». Заједно са њим, као и другим војним злочинцима, у САД су доспели и материјали «јединице 731», захваљујући чему су у «фабрици смрти» близу Харбина вршена истраживања и испитивања бактериолошког оружја на живим људима, пре свега на совјетским заробљеницима. Војна база Форт Детрик, која се налази у близини града Фредерик (држава Мериленд, САД) је постала главни центар Пентагона где су усавршавани и проналажени најразличитији изазивачи епидемијских болести и вирусних инфекција. На самом извору свега тога су Иши Широ и материјали «јединице 731», које је он пренео у Америку.

У мају 1952.године између америчке армије и ЦИА је закључен тајни уговор по коме се Пентагон обавезао да преда агенцији ЦИА сво стечено искуство у вези са производњом бактериолошког оружја, а ЦИА је, са своје стране, преузела обавезу да помогне у његовом усавршавању и испитивању. Захваљујући објављеним документима армије САД постало је познато да су у фебруару 1956.године у Њујорку америчке тајне службе, заједно са Одељењем за специјалне операције (Special Operations Division, SOD) армије САД, које су биле смештене у Форт Детрику, извршиле тајну операцију која је добила назив «Велики град». Њен циљ је био да се практично испитају средства за бактериолошко ратовање у условима савременог великог града. Испитивање бактериолошког оружја је обављено на обичним Американцима, који нису ништа сумњали.

1955.године сарадници агенције ЦИА су у држави Флорида извршили тајни бактериолошки експеримент. Помоћу преносног уређаја који је био маскиран у ташнама и коферима они су разнели изазиваче великог кашља, после чега је на Флориди дошло до епидемије те болести. 1964. и 1965.године бацили отровне материје Bacillus subtilis су разнети по Чикагу, Сан-Франциску, па чак и у америчком главном граду. При томе су у Вашингтону бирали места где је било највише људи, а то су међуградска аутобуска станица и државни аеродром. Задатак је био да се направи модел ширења инфекција по територији САД. Доцније су на америчким становницима, који нису ништа сумњали, извршена поновна испитивања са вирусом богиња, за шта се сазнало захваљујући истрази специјалне комисије Сената САД, извршене 1975. год. Седамдесетих година, осим Форт-Детрика, истраживањима бактериолошког оружја се бавила и биолошка лабораторија Војно-поморских снага САД у Окленду, хемијска корпорација «Бриз» у лабораторијама које су се налазиле у Пенсилванији, у подножју планина Алегани, као и лабораторија Пентагона код Балтимора.

Многе експерименте са живим људима стручњаци из Форт-Детрика су од краја 50-их година вршили у Јужноафричкој Републици, у Луис-Тричарду (тамо су 1980 – 1982.године избијале епидемије изузетно опасних болести као што су колера, трбушни тифус, полиомиелитис, куга), као и на северу Намибије, у концентрационом логору «са специјалним режимом» у области Ошакати, где су војна лица Јужноафричке Републике испитивала вирусе на ратним заробљеницима. Познато је да су у току рата у Кореји 1950. – 1953. амерички војници користили бактериолошко оружје против војске Северне Кореје и кинеских добровољаца. Због коришћења тог оружја Армија САД је и сама претрпела губитке: за године рата 3 хиљаде америчких војника је погинуло само од хантавируса, који сада изазива ужас код туриста у Јосемитију (у овом тренутку је пребројано до 20 варијетета хантавируса).

Главни идеолог војно-биолошких програма САД је био министар одбране Роберт Макнамара, који је доцније постао директор Светске банке. Он се врло активно борио против «пренасељености» Земљине кугле. Професор економије на Калифорнијском универзитету Ентони Сатон је у књизи «Ко управља Америком?» написао да је «СИДА вештачка болест коју је створила армија САД, као део програма за биолошко ратовање, који је финансирао Конгрес, а пустили фанатици елите ради уништења једног дела становништва на свету», и да је управо Макнамара био тај који је одобрио стварање вештачког вируса сиде.

У октобру 1970.године Макнамара је изјавио: «Постоје два могућа начина помоћу којих се може спречити пораст броја становништва на свету до 10 милијарди људи. Или савремени ниво наталитета треба што пре да се смањи, или савремени ниво морталитета треба да се повећа. Другог пута нема…» У том смислу није чудно што су први случајеви сиде забележени у Африци и на Хаитију – код «сувишног» и «бесперспективног» становништва планете.

У јулу 1969.године директор управе перспективних истраживачких програма у армији САД, доктор Мак-Артур је у свом иступању пред Конгресом у Комитету за асигнације Беле куће изјавио: «У току 5 – 10 следећих година је могуће направити синтетски биолошки вирус који не постоји у природи и против кога је немогуће да се стекне природни имунитет». Крајем 80-х година Конгрес је публиковао материјал тих говора са шокантним признањима доктора Мак-Артура о синтетским биолошким вирусима, на којима се ради у тајним лабораторијама.

Међу «глобалном елитом» је и данас популарна идеја о смањењу броја становништва који је вишак помоћу вируса. Њени представници периодично дају отворене изјаве о томе, да на Земљи треба да остане око 500 милиона људи. Шта учинити са преосталих 6,5 милијарди – они не кажу. Али то је и тако јасно: смањење броја становника преко сталних ратних сукоба по читавом свету, помоћу глади и епидемија. Очигледно је да се и данас ради на проналажењу нових вируса. Тако се сазнало да две групе истраживача – европска под руководством Рона Фушјеа (Ron Fouchier) из Ротердама и америчка, на чијем је челу професор Јошихиро Каваока (Yoshihiro Kawaoka) са универзиета Висконсин-Медисон, вештачки су направили варијетете вируса Н5N1(птичји грип) који је у стању да се са једног на другог човека преноси ваздушно-капљичастим путем (експерименти су вршени на творовима). Научници су предали своје радове најпознатијим научним журналима: Каваока – журналу Nature, а Фушје – у Science. Међутим, крајем децембра прошле године Национални научни савет за биобезбедност САД (National Science Advisory Board for Biosecurity, NSABB), је главним уредницима оба журнала и ауторима чланака послао писма у којима је захтевао да се ти радови не објављују. Руководилац NSABB Пол Кејм је заинтересованим медијима објавио зашто је забрањено публиковање тих радова: «Потенцијал вируса Н5N1 је толико велики да ја не могу ни да претпоставим шта је све он у стању да учини» –цитирала је Кејма британска агенција Reuters.

Кејм је подвукао да је на овој етапи – новостворени вирус главна претња за опстанак читавог човечанства! Нови вирус, како информише Кејм, «убија половину инфицираних људи, а смртност је много већа него код «шпањолке» из 1918. – 1919.г.» (тада је умрло 40 милиона људи). Своју одлуку Национални научни савет за биобезбедност је објаснио тако да та два вештачки створена у лабораторијама варијетета могу да доспеју у руке биотерориста. Припрема за могући биолошки рат претпоставља , то се зна, не само постојање смртоносног вируса, већ и постојање вакцина против њега. Али, о вакцини руководилац NSABB Пол Кејм није изговорио ни речи, очигледно зато што она није намењена «обичним смртницима».

…У фебруару 2009.године штаб транснационалне фармацеутске корпорације Baxterкоја се налази у Аустрији, отпремила је у 16 лабораторија четири европске земље 62 килограма супстанце за производњу вакцине против «сезонског грипа». Техничар једне од лабораторија  која је смештена у Чешкој је открио да је та супстанца заражена са два жива вируса грипа. Један вирус је био обични, сезонски, следећих карактеристика: врло ниска смртност (испод 1%), али врло висок степен ширења (заразе). Други вирус грипа је имао врло низак степен ширења (заразе), али је смртност од њега била висока (око 60%). Очигледно је да се при комбиновању та два вируса појављивала висока вероватност стварања новог вируса који поседује  обе битне карактеристике – висок степен и ширења (заразе) и смртности.  Да тај сарадник случајно није открио чињеницу о ширењу заразе супстанце (или је сакрио информацију) дошло би до реалне претње изузетно опасне пандемије, јер 62 килограма супстанце значи неколико хиљада доза  вакцине.

Аустријска новинарка Џејн Бургермајстер (Jane Burgermeister), која је објавила своју истрагу у вези са наведеним, послала је Светској здравственој организацији (СЗО) јавну тужбу, као и Уједињеним Нацијама и владама низа земаља, у којој  је оптужила компанију Baxter  за «биотероризам и покушај масовног убијања». Чињеницу да је супстанца била заражена званично је потврдила и сама компанија Baxter. Међутим, та ствар се још увек истражује у  СЗО. Међутим, без обзира што истрага није завршена, управо је тој компанији поверено да направи нову вакцину против грипа А.

Други пример. Еколошку ситуацију која је створена у Мексичком заливу  многи класификују у «државни биотероризам». 2010. године бивши топ-менаџер нафтне индустрије, са радним стажому њој  25 година, који је сада заштитник права Јен Крејн(IanCrane) у току емисије «Размена мишљења» на  радио-станици «Глас Америке» је изјавио да оно што се дешава у Мексичком заливу представља операцију ради уништења становништва. У току програма активисти – заштитници обалског  становништва су изјављивали да је преко 100 хиљада људи у том делу света већ болесно од «заливске куге», стотине милиона ће се наћи у кругу у коме она делује, а British Petroleum је платио огромне износе да би се активисти омогућили да да проговоре читавој нацији. Амерички пензионисани пуковник  Мајкл Едвардје у фебруару 2011.године написао чланак «Плава куга Мексичког залива представља озакоњени биотероризам», у коме је нагласио да су се  амерички становници са југа САД-а подвргли «генетско-инжењерском биолошком терору». M.Едвард сматра да ће «биолошки рат, који је намерно изазван, ускоро постати светски, јер се хоризонтално преносиви синтетски гени  и по води, и по ваздуху шире без звука. Та врста рата се већ почела појављивати код риба, птица, сисара и људи». Плаву кугу из Мексичког залива је прогласио за  «озакоњени биолошки тероризам».

По информацији М.Едварда сада су у Мексичком заливу присутне четири генетски модификоване бактерије које су створене вештачки. Осипи, поткожни чиреви, обични чиреви, рак, пнеумоније, унутрашња крварења уз многе друге симптоме, које су Американци који живе у области Мексичког залива недавно почели да доживљавају, директно су повезани са тим бактеријама чија је ДНК  вештачки модификована.

М.Едвард је убеђен да управо те бактерије које су предвиђене, како се сматрало – за «гутање» нафтних мрља, сада провоцирају новадо сада непозната обољења, против којих су постојећи анатибиотици практично беспомоћни. Зашто се сви симптоми који су откривени код риба и птица испољавају код становника обале Мексичког залива и код радника који раде на чишћењу  нафтних мрља? М.Едвард  то објашњава «хоризонталним преношењем гена» – генетским мутацијама. Односно – сви облици живота – од планктона до китова и људи – овде су се сусрели са истим проблемима.

Још један случај. Прошле године у близини града Атланте, држава Џорџија, један Американац је открио складиште, у коме је Федерална агенција за ванредне ситуације САД (ФЕМА), које је под управом Министарства за унутрашњу безбедност САД,ускладиштила  пластичне мртвачке сандуке различитих димензија. Укупно између 500 хиљада и 1 милион њих, при чему је у највећи сандук могло да се смести највише 5 људи. На  располагању ФЕМА постоји много затвореничких логора, који су разбацани по САД. До њих воде пруге и аутомобилски путеви, постоје аеродроми и полигони за слетање и узлетање хеликоптера. Логори већ постоје у Тексасу, Вирџинији, Мериленду, Аризони, близу Фербенкса (држава Аљаска), у калифорнијској пустињи Мохаве. До сада нико од америчких званичних лица није разумљиво објаснио шта ће земљи толико пластичних сандука и затвореничких логора. Званична изјава је да је циљ пројекта припрема за свеобухватни рат са наркотрговином, али нико у то не верује, јер борба са наркотрговином  не спада у функције ФЕМА.

Има све више изјава да у армији САД, кршењем Устава, долази до препрофилисања војних лица на послове унутар земље. Из дневника војника који су смештени на Интернету, јасно је  да су они у Ираку обучавани вршењу «унутрашњих чишћења»  у сопственој земљи уз конфискацију оружја. Наводи се, конкретно, да војници у армији пролазе тестове на проверу споје психолошке спремности уколико буде потребно да се пуца  у своје суграђане, укључујући пријатеље и чланове породице.

Писац Ренд Клифорд који живи у Вашингтону је објавио чланак-упозорење «Америко! Имаш чега да се плашиш!» («America! Be TrulyAfraid»), у коме је испричао о сакривеним поступцима владе САД и о репресијама које очекују амерички народ. Када дође до објаве ратног стања у овом  тренутку празни логори, који су ипак комплетирани обезбеђењем, биће спремни да «прихвате» америчке грађане који се не слажу са владом. «Слично нацистичким концентрационим логорима, – пише Р.Клифорд, – логори Федералне агенције за ванредне ситуације ће такође бити подељени на «црвене и плаве линије»: «црвени списак» представља непријатеље Новог светског поретка. Две недеље пре него што се уведе војна управа они ће бити отпремљени у логоре како би одмах били  уништени. То су реални и потенцијални лидери или активисти. «Плави списак» су такође непријатељи Новог светског поретка, али нису вође. Пошто се уведе војна управа ти људи морају да буду по логорима,  ради њиховог «препрограмирања». Они који преживе ће се углавном користити као робови».

Р.Клифорд  упозорава  да ће доћи до «растапања Сједињених Држава као суверене државе у корпоративно-фашистичком Новом светском поретку». Амерички писац  такође наводи да су «пастори и представници других религијских конфесија обрађивани од стране агената тајне полиције како би учили своје вернике «послушности  влади» у условима ратног стања, по питањима својине и одузимања ватреног оружја, при вршењима програма масовне вакцинације и насилног пресељења». Значајно је да сеобласт где се складиштепластични сандуци код Атланте и Центар за контролу  болести  (Center for DiseaseControl, CDC)налазе на истом месту.

Због тога, што стандард становника рапидно опада, власти САД се припремају на могуће антивладинепровокације незадовољних Американаца, наоружаних ватреним оружјем, а који не схватају  зашто њихова влада троши билионе долара да би спасила банкаре, уместо да помогне највећем делу радно способног становништва. Највероватнији излаз из те ситуације за елиту на власти САД постаће увођење ванредне ситуације или ратног стања, које ће одрешити руке структурама као што је ФЕМА, а које већ много година увежбавајусвоје деловање  у ванредним ситуацијама. Тада  ће  почети да ради  и програм реаговања на ванредне ситуације ReadinessExercise 1984 (REX-84), који укључује и само увођење ванредног стања, као и селидбе становништва, хапшења и затварање оних категорија становништва које су «склоне бунама». Да би се реализовао сценарио  може да се користи биолошки напад од стране неких «терориста», такозвана операција под лажном заставом (falseflagoperation). Сматра се да је ураган Катрина из августа 2005.године омогућио Федералној агенцији за ванредне ситуације САД да испроба брзо премештање великог броја људи у логоре, а такође милитаризовање посебно одузетог од стране војске региона, што је био посао најамника приватних војних компанија (ПВК). Конкретно, ту је посао одрадила ПВК BlackWater, која се «прославила» у окупираном Ираку. Једино што је остало нејасно када ће се одлучити тренутак наступања тренутка икс, и који ће повод бити изабран да би се у САД-у увело ванредно стање…

Враћајући се на разбуктавање хантавируса у Јосемити-парку може да се претпостави да ће пред изборе ту тему да разради екипа републиканца Мита Ромнија која ће окривити администрацију Барака Обаме да не поклања довољно пажње претњама националној безбедности, између осталог и оним које су бактериолошког карактера. Мит Ромни ће, наравно, да изјави да је Америци потребна «чврста рука» како би криза могла да се превазиђе, а такође како би се превазишле постојеће претње, а прећутаће да ће управо «чврста рука»  отворити пут ка увођењу све ближе диктатуре Америци…

***********

извор:
http://srb.fondsk.ru/news/2012/09/24/bioterorizam-i-novi-svetski-poredak-drugi-deo.html

Изјава Премијера и Министра унутрашњих послова Републике Србије Ивице Дачића о подели Косова као једино могућем реалном решењу косовског проблема, може да узајамне односе у троуглу Београд, Приштина, Брисел покрене у новом правцу.¹

27.09.2012. Фонд стратешке културе, пише: Петар Искендеров

Као што је познато, ту идеју је лидер социјалиста први пут обзнанио још 2011. године, на дужности потпредседника владе у кабинету Мирка Цветковића. Од стране ЕУ није било спољних реакција, а тадашње власти Србије су дату иницијативу оквалификовале као лично мишљење самог Дачића. Међутим, данас се ситуација у кризом захваћеној ЕУ развија на тај начин, да предлог о “преформатирању” Косова може да добије подршку реда европских држава.

Идеја о подели Косова спада у домен “Реалполитике”, која своје историјске корене вуче још у XIX век и Берлински конгрес из 1878. године. Управо тада су велике државе биле први пут у позадини војно-политичких догађаја који су се одиграли у региону – устанака и ратова. Као резултат тога унесене су суштинске корекције у претходни принцип очувања статус-кво и уведен је у дејство систем “уздржаности и равнотеже”, који је између осталог садржао у себи и територијалне компензације и административно-политичку поделу територије, која је раније сматрана јединственом целином (у првом реду Бугарске). Као резултат тога, у Балканској регији је све до 1912. године, очувана одређена стабилност, а становници Балкана су имали миран предах који су искористили како би се учврстили како у економском, тако и у војно-државном смислу.

Ханс Моргентау, један од водећих спољнополитичких аналитичара у САД, оснивач школе прагматизма и политичког реализма, једном приликом је приметио да процес национално-државног опредељења може да има бесконачан карактер, пошто “угњетачи” и угњетавани” периодично мењају своја места. Отуда потичу и стварни и имагинарни појмови о “историјском реваншизму” и “успостављању историјске праведности” – који постоје код свих народа увучених у међуетничке сукобе. Због тога је једина могућност да се заустави рушилачки процес бар у догледној будућности и тако се стабилизује ситуација, спољно мешање и стварање тог самог система “уздржаности и равнотеже” на коме је саграђена “Реалполитика”. “Процес националног ослобођења мора да се у неком моменту заустави и тај моменат се одређује не логиком национализма, већ конфигурацијом интереса и сила између владара и његових поданика, а такође и међу супарничким нацијама” – указао је Моргентау.²

Ако размотримо данашњи међународно-правни ћорсокак око Косова управо у горе указаном контексту “Реалполитике”, тада треба признати да код ЕУ и других светских играча постоји неколико модела којима се обезбеђује то исто “дугорочно решења” косовског проблема, за које ратује српски премијер.

Овде се може говорити о минимум два сценарија. Први претпоставља поделу Косова де факто, са успостављањем у северним рејонима пуноправне српске администрације и ликвидацију контролно-пропусних пунктова на административној граници са остатком Србије. При том и данашње власти у Приштини и српски органи самоуправе, строго делују у складу са одлукама СБ УН и у оквирима програма убрзања интеграција Србије и Косова у ЕУ. Ова интеграција треба да се одиграва истовремено. Тада финансијске и правно-економске норме треба да буду раширене по целој територији Србије и покрајине Косово и Метохија, укључујући и северни рејон. То ће омогућити да све стране које су увучене у конфликт приступају нормализацији узајамних односа али сад већ у оквиру ЕУ, уз руководећу улогу УН у регулисању косовског проблема. Реализација сличног модела у пракси, може се показати ефикаснија чак и од пријема Републике Кипар у ЕУ 2004. године, која не контролише северне рејоне острва.

Друга варијанта поделе Косова – више не de facto, него de jure – подразумева реализацију свеобухватнијег модела регулисања који у себе укључује и национално-државно преформатирање не само Косова него и других региона Балканског полуострва у којима живе Срби и Албанци, укључујући уз одређене услове и Босну и Херцеговину. Сличан сценарио може добити спољну подршку како руководства Републике Српске, тако и албанских лидера. Један од лидера Албанаца у Прешеву и председник Демократске партије Албанаца у Србији Рагми Мустафа, већ раније се изјашњавао у корист “размене територија” између Београда и Приштине. Он сматра да се три јужносрпске општине у којима живи већинско албанско становништво, “требају присајединити Косову”, док се истовремено “север Косова мора присајединити Србији”.³

Ипак, реализација овог споразума подразумева изградњу нових међународно-правних норми на Балкану, на нивоу ОУН, као и на основу одржавања међународног форума по обрасцу Берлинском конгресу из 1878. године. Овде се између осталог ради и о одустајању међународних институција од реализације политике, која предвиђа решења политичких и социјално-економских проблема сваке од балканских држава појединачно, неповезаних једних са другима. Професор грађанског права на Универзитету у Приштини Енвер Хасани, једном приликом је сличну политику назвао “фокусираном на државе” а не на територије.⁴

Једнострано проглашена независност Косова из 2008. године, унела је у ову концепцију одредбе о “уникалности косовског случаја”, што у пракси није ништа друго него “двојни стандарди”. А још средином 1990-те године, председник турске агенције за Међународну сарадњу у Анкари Умут Арик, исправно је упозоравао да се не може говорити о стварању безбедносног система на Балкану све до тренутка када се “решења која се тичу националних држава могу прихватати и разматрати само у једностраном поретку”.⁵

Узимајући у обзир кризу у ЕУ, ћорсокак око ситуације са косовским Србима и јачање албанског национализма, међународни посредници балканског регулисања могу бити принуђени да пређу на политику “фокусирану на територије”, која регион не посматра као свеукупност држава у њему, него као систем територија који се налази у динамичком кретању и који је због тога способан за преформатирање.

Сличан развој догађаја између осталих прогнозира и Национални обавештајни савет САД који Балкан сматра важним саставним делом “дуге нестабилности” који обједињују земље “најизложеније конфликтима”.⁶ Задатак Србије је да оперативно прорачуна опције попут поновног преформатирања Балкана и да између њих одабере оне које у највећем степену одговарају њеним национално-државним интересима.

1 DPA 212023 GMT Sep 12 22.09.2012 00:25