Пробудимо Истинског Исцелитеља!
Пробудимо Успаванка!
На ову плаву прекрасну планету
Дошли смо да се пробудимо
.
Наше ткиво и све наше биће
Чине Вечност и Безкрај
Нема другог садржаја у нама
То је стварна испуњујућа истина!
.
Сви смо спашени и вечни!
И пошли смо на далеки пут
Од Циља ка Старту и – Циљу
Тако далек Пут а тако близу!
.
Ох ох како си леп Господе!
И како си танко распростро Лепоту
На белутак и биљутак и зверутак
И духове и људове и богове!
.
О свелепи свемудри Господе!
Како си ме моћно растего у Потки
Као мрежу у вредном пауку
Растегао од Циља до Циља!
И предао ми светлосну катану
Да отсецам џунгле и пустиње
Да отсецам пустиње и џунгле!

Фото: Фототека Србског Журнала

Ако те поново сретнем,
обећавам да нећу
застати док ти
корачаш.
Бићу твој ветар у леђа,
твоје очи на потиљку,
твоја крила од магле.
.
Ако ме поново сретнеш,
немој причати о књигама
неких љубавника, о коњу
са сломљеном ногом, не!
Немој причати о љубави.
Сва љубав станује на
твом образу, Лоло.

Фото: Лице са знаком; Википедија

Не вјеруј у моје стихове и риме
Кад ти кажу, драга, да те силно волим,
У тренутку сваком да се за те молим
И да ти у стабла урезујем име —
.
Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
И прелије срмом врх модријех крша,
Тамо гдје у грму прољеће лепрша
И гдје слатко спава наш јоргован плави,
.
Дођи, чекаћу те! У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми т’јело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,
.
Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише!

Фото: У загрљају; Википедија

Теби
Који собом чиниш свет
Као мисао, покрет,
Као емоцију, као реч

Сети се

Теби
Иза завеса што кријеш се
А осећаш све,
Једном, јединственом,
Зазиданом у гомиле

Осети се

Што мислиш да пливаш али струје те носе
Што хваташ се за гране које увек се ломе
Коме предајеш свет док спушташ поглед
Коме предајеш свет и закључаваш се

Према Природи која јеси
У захвалност свему што постоји
Хармонија је дужност
Свет за тебе може бити бољи

Што кажеш да видео и прошао си све
Искуство око тебе дигло је зидове
И где си сад? Свету треба твој осмех,
Знање вене без љубави као цвет без воде

Према Природи која јеси
У захвалност свему што постоји
Хармонија је дужност
Свет за тебе чезне бити бољи

Теби
Што на путу срећем те
Као поглед искрен
Као руке пружене

Осећам те

Теби
Што на путу срећеш ме
Никада ме ниси видео пре
Али ме добро познајеш

Јер сећаш се

Да једно је све,
Да твоја радост моја је,
Драго ми је
Да видиш оно што гледаш
И у грудима носиш сунце
За један свет

А једно је све,
И твоја бол моја је,
Жао ми је
Што не видиш оно што гледаш
И у грудима носиш тег
За цео свет

Јер једно је све,
Па моја љубав твоја је,
Драго ми је
Кад чујем оно што слушам
И у грудима носим сунце
Да огрејем те

Једно је све,
Сад твоја љубав моја је,
Драго ми је,
Нека Земљом хаљине плете
Наших корака плес

Сети се
Да собом чиниш све
Да сачуваш свет
и сачуваш ме.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ја чак ни не знам пут Југа,
али знам сигурно да сам Божији слуга.
Знам тачно где почиње светлост, где престаје дуга
и где се рађа она друга туга.
Ја не знам пут до Запада, али умем
да се одбраним од демонских напада.
Не мачем! Ни бритвом, него Исусовом молитвом!
Ја не знам пут ка Северу, али знам почетак свом немиру.
Необјашњиво је, али тако ствари стоје.
За свет око себе сам незналица, али познајем
добро одраз Анђеоског лица.
Знам где се налазе гнезда Рајских птица.
Познајем путању до суза чистилица.
Знам непогрешно где је мога бола клица
и где зуји та, немирна у мени, пчелица.
Ја, заиста не умем да покажем где је Исток,
али сигурно знам својих мисли ток –
осетим тачно где је мој Бог!
Он у мени све грли и плени
и живот и тајну и искрице чистоте сјајну.
Ни сама не знам од када све знам,
али нека Милост Божија тече ми кроз вене и ноћ и дан.
Тада ћу разумети и знати пут до свих страна света,
а сада бих да наставим где сам стала, ако вам не смета…
Ја, уистину не знам мој пут пре краја,
али силно осећам да у мени вечност одзвања,
да пулсира у мени Небеска Тајна,
и препознам сву болну дубину
када се низ лице моје сузе Мајке Божије слију.
Ја не знам где корачати треба,
али знам где је та граница између Земље и Неба.
Иако на свету немам искреног пријатеља ни друга,
мене из дубине потреса њихова заблуда и туга.
То је ваљда смер Југа?
Иако се браним часно од њихових напада,
не мрзим њих него зло у њима.
То је ваљда смер у правцу Запада?
Све, и да је тако горко као чемер
разумем ту страну људску.
То је ваљда пут за Север?
Моје битке воде се стално, али она са самом собом
одвија се непрестано.
Она је најтежа и жестока!!!
Јер кад човек сам себи реже грех на комаде,
то је онда пут Истока.
Ја заиста не знам правац ка Северу, Западу, Истоку или Југу,
али умем да препознам у човеку тугу
и смисао нашег постојања није да се све зна
него да се спозна она највећа Тајна.
Почетак свесности, то је крај за собом трагања!!!
Тада ми у Вечности постајемо Тајна.

Фото: Фототека Србског Журнала

Можда сам ти мрља у дневнику
Започето слово
Ништа ново
Само, знаш ја сам романтик
Срљам из једне пропале љубави
У другу
Знајући шта ме чека
Увек су ме привлачиле живе ватре,
место цвећа
Зато ми је и душа оваква
Пропала од пожара
Мастило и брдо папира
Покушавају да ме убеде да сам повређен
И да ниси ти никаква вила
Већ погрешно пролеће
Чезнем, пишем
Некад једва дишем
Такав је живот песника

Фото; Мастило за налив перо; Википедија

Дајте ми очи пуне месечине,
и срце пуно сунца.
Руке сужањске жито милујте,
док душа хрли у модра пространства.
.
Избришите ми све безвезне сате
да ми живот цео у младост стане!
И нека ме љубав нитима за небо веже,
да будем небеска љубавница.
.
Од сунчаних зрака исплешћу крила
и летети са облацима око света.
Отворићу ковчег у којем
заробљени снови спавају.
.
Од дуге направићу степенице до неба
да се сви раздвојени сретну.
Сребрним концима месечине
повезаћу светове, да у једну
колевку стану.
.
Од звезда направићу ибрик
из којег се пије срећа.
А ветар ће однети бол, патњу и тугу.
Нека отплове на дно океана,
нека се одморе.
.
Сакријте сву подлост, прљавштину, зло.
Утишајте свађе, раздоре и бол.
Заробите несреће, пошасти и ратове.
Глад, болести и заразе.
Невере, преваре, завере.
.
Дајте ми крила да загрлим свет.
Нека се помешају све боје
и све нека блиста.
Волети је тако лепо!
Још лепша је душа чиста!
.
Буди ме дан!
Беше ли ово јава ил’ сан?
Патња, лажи, зло међу нама обитава.
Издаје, преваре, осуде и страхови
наши су слепи путници.
.
Крик раздире груди, јаук од бола!
Много боли истина стравна!
Ланци похлепе мрве и ломе,
али наду не могу да сломе.
Што беше сан, биће јава!
.
Дајте ми очи пуне месечине
и срце пуно сунца!
Руке сужањске жито милујте,
док душа хрли у модра пространства.

Фото:Фототека Србског Журнала

Никад се нисам на те бацио каменом,
Нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.
.
Из свију ствари ти си у мене гледао,
Твој громки глас сам чуо у морском ћутању…
С болом пред ноге твоје свагда се предао,
Само за твојим жишком следио путању.
.
А од тебе се никад нисам одвајао,
Стога и не бех самац у дну свих осама…
Због тебе сам се клео и за те кајао,
Кад падне горко вече по горским косама.
.
У машти сам ти беле свуд цркве зидао;
И за молитве сам твоје у звона звонио;
За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио.
.
А ти што сазда сунца и плод оранице,
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.

Фото: Плодне оранице; Википедија

Градове су реке поплавиле.
Таласима моћно лелујају.
Милости бож’је носе вале
да прљавости собом оперу.
.
Ова је сила народу мила
јер она од свих зала слободи.
Засијаће поново светла оцила
да се буде среће препороди.
.
Као што Потоп грехе је однео
и ове реке грешности перу.
Како је живот за Нојем почео
и овде ће нове стабљике да зру.
.
Токове ових безводних река
народ воли и добро негује.
Радгосно их код мостова чека
да снагу ову у себе улије.
.
Тужна ће лица синути радошћу
миропомазана Духом светости.
Процветаће божијом милошћу
рајски врт чисте људевности.

Фото: Безводна река; Википедија

Колико је векова иза нас,
толико је и снаге у нама!

Колико је векова иза нас,
толико је и снаге у нама!
Ми знамо да су наши Богови
старији од свих народа,
од свих знаних светова.
Ми верујемо у своје Свето Предање,
и ми знамо да се све по Предању
нашему и догодило.
Ми знамо да су Преци наши Богови
и стога прослављамо Претке своје
и клањамо се Боговима својим.
Језик је наш старији од свих језика,
и Име је наше старије
од свих имена иних.
Није било времена у којем нас није било,
нити ће бити времена
у којему нас неће бити!
Све ми ово знамо,
и знамо да и ви ово знате,
па нас зато и мрзите!
Али, већ истиче време мржње ваше,
и долази време
Љубави наше!
Ваш се животни ток
заувек затвара, а наш се Пут,
гле, изнова отвара!

Фото: Векови иза нас; Википедија