О дођи, не умем рећи шта ме мами
Око стидљиво – груди кô врата раја
Дланови меки знојни кад смо сами
Или тај осмех што тишине збраја
.
О дођи, не умем рећи шта ме вуче
Близина два тела или блискост душа
Немири у свакој нирвани од јуче
Или ђаво који све редом нас куша
.
О дођи, не умем рећи шта ме кида
Сунце на заласку – од страсти стрњишта
Речи у ћутању речене без стида
Или сан што бежи са среће згаришта
.
О дођи, не умем рећи шта ме боли
Зора у погледу – ноћ међу зубима
Ветар у костима – прсти ми охоли
Или тупа воља могућим чудима
.
О дођи, не умем рећи шта те зове
Умирање или твоје женске ћуди
Дођи, дођи – плаши ме хук сове
И кад све се смири поред мене буди

Фото: Фототека Србског Журнала

(Кула белих ветрова подно Небеске)

Великој Души Владана Пантелића

Ако можеш да препознаш
Снове предака у водама Истера;

Ако можеш да чујеш
Далеке оне што ће
После тебе доћи;

Ако можеш да видиш душу дрвета,
Што на дну вода вековима снева,
И на тебе, гле, стрпљиво чека;

Ако можеш, у трену једном,
Да будеш предан
Правасељени и Великој Мајци;

И да заволиш сва бића
И светове ине – минуле и будуће;

И да у Љубави твориш
Дела мила Великом Духу Стварања, –

Онда си Ти, уистини,
Посвећени Син Човечији.

На водама Словенског Истера,
у Крњачи, јесени позне, 2010.

Фото: Дрво дуб, храст лужњак; Википедија

….
Пустиња у мени пева.
Ветар покреће дине.
Сунце блиста и пали
у недрима свето име.
.
Пустиња у мени плаче.
Надолазе воде промене.
Бујице односе песак
у бездане дубине мене.
.
Пустиња у мени јесте
место Свете Тишине:
ја што мислим да знам
још не знам своје Име.
.
Пустиња у теби јесте
место свете тишине:
ти што мислиш да знаш
још не знаш своје Име..

Фото: Пустиња; Википедија

Када нас више активности прати
Могу ли се праве ствари одабрати?
Како се не би у наносу хтења саплели,
Ставимо на папир све што смо хтели.
.
Правећи дневне и месечне активности,
Оне за рад и ред имају предности.
Месец дана више или мање,
Не мења много целокупно стање.
.
Свако годишње планирање
Има више простора за бирање.
Када ћемо послове обављати,
Можемо планирати више варијанти.
.
Да би све могло да стане,
Претварамо месеце у дане
Оступамо од природних токова
Ради неких временских рокова.
.
Знати одабрати шта нас срећним чини,
Добро дође, као светло у помрчини.
Гомилање послова из разних области
Може лепоту живљења да упропасти.

Фото: Кантар; Википедија

Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу
Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио
Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот
Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо
.
Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор
Она – трком изронила из зоре и забацила ранац
Подочњачки плаво богато подпетнички високо
Потрчала низ камени пут послу који верно чека
.
Њен отац пресамићен од врелог жезла живота
Вири у буљаво око распуклог источног прозора
Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока
Истичући живот му је виорио као ланена завеса
.
Други комшија мрав у зони промрзлог погледа
Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање
И не обазирући се иде кроз свој живот мрава
Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка
.
Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети?
То није живот дугих и широких видика слободе
Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни
Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет

Фото: Беле руже; Википедија

Кораком тешким
газим први снијег
хорде магле
нападају јутра
.
Злодух збиље
заробио крик
кида срце
окове стеже
.
Сјене из таме
укорак ме прате
Псују
лажу
реже
и пријете
Лажу да те
више нема
Да си само траг
угаслог пламена
.
А не знају
они худи
да није тако
и да те има
.
Да си овд‌је
свакога трена
у грудима мојим
драга успомена
Да си вјетар
што милује лице
кап росе
на јутарњој трави
.
Сјајна звијезда
што трепери
мирис мора
дашак врели
.
Нису туга
они које немаш
туга су они
што ти срцу фале
.
Док тихи сјевер
празнину дише
у снове дођеш
са мирисом кише
Погледом кажеш
Немој да бринеш
Све је у реду
Више не боли
.
Путуј анђеле
Путуј
раширених крила
у царство доброте
спокоја и мира
.
Именом твојим
Поље мирише
уснуле љиљане
милују кише

Фото: Љиљани; Википедија

Три светла на реци.
Жута.
Тињају у тами.
Шта је под њима?
Слутим:
Стара шкрипава лађа,
шлеп крпљени,
ил рибар, поранио,
те веслом реку мути.
.
Три светла у диму реке.
Играју се скривалице.
Магла их помаже.
Крије.
А ја их, опет , тражим.
Нађем их, и помишљам-
можда су нечији дом

Фото: Светлоплава боја реке, Костарик; Википедија

I
Анђеле лажљиви, полако, полако,
Ја бих те опио тугом, веруј мени!
Овако – ја не смем, зуб за зуб – овако!
О, јади голом лажју заражени,
О, бедо, бедо поражених.

Анђеле лажљиви – није смртна рана
Патња, што се срце под екцемом скрива!
Али зашто душу болешћу извана
На растанку мучиш? И зашто целиваш
Бесциљно, као време, као кишна плима,
Уз осмех убијаш, за све, и пред свима!

II
О, стиду – тегобо! О, савести, хиру!
Колико је сања у растанку раном!
Када бих ја, човек, био пуким збиром
Уста, ока, плећа, образа и длана!
Ја бих знаку строфа, њином крику, бури,
И крепкости туге, и њеној лепоти
Подлего, и све их повео на јуриш,
Кидисао теби, о, моја срамото!

III
Од тебе ћу мисли да одвратим,
Не у гостима, за вином, већ на небу.
Код суседа неко некад ће да сврати,
Кад чујем звонце, сетићу се тебе.

Банућу к њима док децембар бруји.
Из врата у врата. Ходник је преграда.
„А ви откуд? Шта је, шта се тамо чује?
Какве ли сплетке колају по граду?

Да ли се туга свеједнако вара?
И да ли шапће: ‘Мишљах – да све мину’.
Још идалека, познаница стара,
Кликнуће бодро: ‘Ви сте, уистину!’.

Да ли ће трагови да поштеде мене?
Ах, кад бисте знали, како тужи годи,
Кад вас по сто пута током дана прене
И сличности лови улица у ходу!“

IV
Засметај ми, покушај! Дођи, кушај да угушиш
Овај напад очаја што куља данас ко жива у Торицелијевој пустоши.
Забрани ми, лудило – о, приђи, сегни, пустоши!
Сметај да брбљам о теби! Без стида, сами смо, смело!
О, гуши већ, о, гуши! Врело!

V
Сплети овај пљусак, ко вале, хладних лактова.
И као љиљане, атласне и власне бесциљем дланова!
Навали, ликовање! Напред, у видике! Лови – у бесомучној игри овој –
Гласе се шуме, загрцнуте ехом лова у Калидону,
Где као јелен, безуман, Атланту Актеј по пољани гони,
Где љубљаху се безданим азуром што звижди у ушима коња,
Целиваху док лавеж хајке одзвања
И миловаху уз јеку рога и треску дрвећа, копита и рике.
– О, напред! Напред – у видике!

VI
Разочарана? Хтела си у миру
Да се растанемо уз реквијем благи?
Уцвељена лика, док зенице шириш,
Уплакана, своју мерила си снагу?

С литургијом би фреске опале са свода,
Док с усана Баха музика све гиба.
Од вечерас види мржња моја свуда
Расплинутост. Штета, недостаје шиба.

У мраку, пренув се, из сна, при чистој
Памети, решила је – све ће да преоре.
Да је време. Да самоубиство ништа не користи.
Да је и то само – ко корњачин корак.

VII
Мој друже, нежни мој, о, сасвим као ноћу у лету Бергена на пол,
Паперје страшно што с ногу пингвина ко снег пада,
Кунем се, нежни мој, кунем се, није бол
Кад кажем – заборави, мој друже, спавај сада.

Кад као труп у леду до крова заривеног брода Амунџена,
У лику зиме, јарбола покривених ињем,
Лебдим у поларној светлости твојих жена,
Спи, друже, све ће проћи, умири се, не кињи.

Кад сасвим као север слеђених пољана
Крадом од будних санти и арктичкога снега,
Плашећи ко сабласт очи слепих туљана,
Ја кажем – не тари их, спавај: све је шега.

VIII
Мој што није широк, да по њему клонем.
Наслоним груди и забацим руке
За крај од туге, за земљоуз онај,
Кроз миље пута крченог до луке.

(Сад је тамо ноћ.) За свој знојни затиљак.
(Легли су у кревет.) Под твојих плећа окриље.
(И гасе светлост.) Да их пустим рано,
Доксат би их коснуо успаваном граном.

Не пахуљицама! Руком покриј хтења!
О, небеса клета, с браздом сред маглине
Крстовданских звезда, знаком закашњења
Возова што хрле у северне тмине.

IX
Клавир ће пену с уста да оближе.
Занос ће тебе да сатре ко сне.
Рећи ћеш: – Мили! – Не, викнући, не!
Уз музику, како? – Шта ће бити ближе

Но акорди што су у тами интимни,
Док, ко дневник бачен, сви у камин лете?
О, схватање чудно, само главом климни,
Климни, биће чудо! – слободна си, ето.

Не држим те. Иди. Иди, мила моја.
Одлази код других. Вертер је већ мртав,
А данас и ваздух има задах смрти:
Кад отвориш прозор, ти отвараш жиле.

Ево сам ти дошао и пришао
И додирујем те меко десницом
По коси челу уху врату рамену
Теби је мој меки додир можда
Жест жеравица или као струја
За мене то је – миловање Бога

И ја сам тобом високо понесен
Извор ватре – струје бива узбуђен
Грицкам за смирај коцку пасуља
И стискам зубима много жешће
Нађох те у среди руже ветрова
У теби тражим половину јабуке

Говорим ти ведро из пете ватре
О моје испуњено пророчанство!?
Ако си илузија идем у твој корен
И питам се идући ка твом језгру
Да ли ме све више условљаваш
Или се ми све више ра-за-зна-је-мо?

Фото: Слике илузије; Википедија

Вечерњим небом загрљени на брегу
Сањамо нас двоје, два времена.
Около звезде и речи у чудесном спрегу,
Читав космос тек изнад темена!
.
И твоје усне, простори завитлани,
Твоја крв, сидриште у свему што нас окружује.
Живот као ветар на празној пољани,
Који прашину и злато здружује.
.
Онда нам неки маг лица месечином поли;
Блесну сребро, пуче бронза!
Ни птица том жару не одоли,
Вину се и поравна с пепелом.
.
И твоја крила, плаветима ухваћене висине,
Твоја љубав што ноћу даје сјај и слад.
Живот као река низ стрмине,
Која све пустоши и оставља глад.
.
Ноћ као пут бела сањари са мана;
Звезде и речи – пијанство неиспијено.
Зором, када будемо лежали међу изгоретинама,
Ништа неће бити изгубљено!

Фото: Фототека Србског Журнала