Покрећеш у мени лавину живота
Чудесно, само јер постојиш
Видим тежњу мог срца
У чистини твог погледа.
Исијава се у хиљаду боја
Ова слатка страст
Дала бих ти себе целу
Да се наше боје споје
И останемо,
Све док златни сјај
Не прожме сваки кутак
Нашег универзума.
Видиш ли ме?
Препознајеш ли мој глас?
Или је ово једна песма нема,
Без адресе, без имена.

Фото: Фототека Србског Журнала

У мојој свести твоја слика
јача од светлости.
Кидајући струне светлости
утиснуо си свој лик
у моју свест.
Само мудраци разумеју моје речи,
за остале
време доноси пепео.
Као бескрајни неразговетни гласови
крстаре дани мојим животом,
као сени
и као воде.
Али ја остајем да сањам покрај тебе
јер твој дах је једини магнет
који сам срела на овом путу,
сада се одмарам.
На лицу носим светлост једне звезде,
у срцу твоју слику.
Само мудраци разумеју моје речи.

Фото: Фототека Србског Журнала

Жива је шума
Зар нисте знали?
Треба да чују и врлики и мали.
Дрвеће дише, расте и цвјета
Без њега нема опстанка свијета.
Дрво је кућа
И храна и кров
Дрво је хлад и топао дом
Дрво нам даје и књигу
И лист
Због њега нам је и ваздух чист.
У шуми дишеш слободно, чисто
И без ње ништа није исто.
Она ти пружа и мир и лијек
Чува те, снажи за дужи вијек.
Жива је шума
Зар нисте знали?
Добро је чувајте и велики и мали.

Фото: Шума; Википедија

У твом оку ноћас су звезде
Уместо сна ту је она
Посматра те
Са жељом да буде вољена
У срцу јој се враћа време
,, Ах, лепе успомене“

Гледа га
Коса
Под месецом блиста
Руком му преко чела прође
Под прстима осети жар
Полако страх из срца нестаје
Помисли:
,, Он је мој дар“

Сећа се да је његов додир
Био посебан лет
Знао је да воли
Она, само она била је његов свет

Знали су да се никада
Време неће вратити
Уместо сна остају загрљени
У љубави заробљени

Фото: Фототека Србског Журнала

Обредне песме, приредио Милош Милојевић

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

У далекој земљи,
иза хоризонта седмог,
пред смирај дана,
кад сунце купа реку,
на облој камен стени, сам.
.
Та река моја,
и твоја је,
а опет своја.
.
И мирише трава обалом дугом,
из даљина птица звон.
На том месту,
чекам те љубљени мој,
.
Тишина у срцу,
у сну мир,
на руци лептир.
.
Ово одмориште моје,
и твоје је,
а опет своје.

Фото: Фототека Србског Журнала

Кад ми наредиш да певам,
од поноса би да пукне срце моје;
узгледам ти лице,
а на очи навиру ми сузе.
.
Сва опорост и несклад мога живота
топи се у слатком благогласју –
а моје почитање шири крила
попут ведре птице у лету прекоморском.
.
Ја знам да те радује мој пев.
ја знам да само као певач
ступам пред лице твоје.
.
Рубом далекосежног крила
своје песме дотичем твој табан,
који иначе досећи не могу.
.
Пијан од радости певања,
З аборављам се и зовем те
пријатељем својим,
тебе, господара свога.

Фото: Индијски песник – Тагоре; Википедија

Прве малине, прскаве, нежне,
као пахуље прве снежне
.
помислиш ако додирнеш коју,
расплинуће се у своју боју.
.
Кад малињаци добро роде,
то је дар неба, поклон природе.
.
А летња киша кад на њих лине
све замирише на малине.

Фото: Малина; Википедија

Окружен ниским маглама јесени
И препуштен муњама на милост кад се ветром
Свезују у пуцањ и чвор,
С мислима о мени –
Опчињен ко ватром леденом
У даљини живи један бор.
.
Моја га вера од свих шума
За плавет сутрашњег дана вишим чини,
Она га гласно упућује
Да сиђе с ума
И по одзиву што се тражи у нигдини,
Мојим очима свет пропутује.
.
Све што је требало да се мени
Непогодом у времену деси и из корена ме
Завитла у вихор,
Ко море кад се успени
Излетео из помаме,
У даљини живи један бор.
.
Моја га нада од сваког предела
За долазећи тренутак трајним чини,
Она га звуком љуби
Да га не би отела,
Ту, негде у близини,
Црна слутња што се о ноћ руби.
.
Као стуб пламени
Опијен мислима заборава исплетеног
У завесе за двор,
Што се није догодило мени –
Као израз недореченог,
У даљини живи један бор.

Фото: Усамљени бор; Википедија

ЛИРСКЕ ДИСКУСИЈЕ СА ДУШАНОВИМ ЗАКОНИКОМ
ЗА ПЕСНИКИЊУ, ЗЕМЉУ СТАРИНСКУ

За песникињу, земљу старинску,
за њене вечне реквизите
и шаблоне,
за небеса која нежношћу кипте,
за патетичне сукобе васионе,
за ливаде никад идиле сите,
за лирику мириса и месечине,
за презрене априлске плавети,
за октобарских шума буктиње,
за сликовитост њину прастару,
за бајку што је пише иње.

За земљу,
за мелодичност њене поезије,
за богатство срока
планинских њених одјека,
за њених потока слободан стих, млади,
успаванку што је усред ушћа
пева река,
за здравице што их из камена
напијају водопади.

За земљу,
за слово љубве,
поезију љубавну њену,
за мадригале воденог цвета,
за свадбену песму белог грања,
за јулског неба збирке сонета
за песника који воли и сања,
за коса, за славуја,
за њега, за свакога
који је пао немилости –
помиловања!

Фото; Песникиња Десанка Максимовић; Википедија