Засвирала фрула крај тробојке,
небо плаво, божури црвени,
а у души беле се аорте,
домовини вечно наклоњени.
.
Детињство нам поносно и часно,
дедови нам јунаци вечности,
песме старе одjeкују гласно,
синови су праве нам светлости.
.
Све док мајке рађају јунаке
и очеви штите ћерке своје,
храбри бране све своје нејаке
срца нам се ничега не боје.
.
Још се чују фруле и добоши,
школске клупе красе нови ђаци,
рађају се Милани, Милоши,
принцезице и Српски јунаци.
.
Још се ори песма „Христе Боже…“,
Светосавска још се звона чују,
о Божићу Бадњаци се ложе,
још нам срца Српска одjекују.
.
Има наде, а и има и зашто,
учили нас да живимо храбро,
не скривајмо јунаштво са плаштом,
што је Српско, то се роди с правдом.

Фото: Христе Боже; Википедија

Забунцај, да чудо се деси
у немилости дрхтавог језика
.
који би да завара ову
рунолисну сагу
нечим, чему се надати
не умије људско биће.
.
Између двије ноћи је дан,
а између два дана је вјечност.
.
Опери се, моја слико,
моја невољо, мој страху,
опери се мојом сликом,
мојом невољом,
мојим страхом!

Фото: Језик; Википедија

Ту, где сам пао избоден ножем и сном
Борећи се између камена под собом
И удеса у висини вечног беспућа и сјаја,
Ја сам био парче отетог безкраја
Што као душе мртвих сенком својом
Обилази и тумара кроз свет несувисли
Да у његовој огњеној маглини
Открије тле на ком почива и помери међу;
Ту, где сам први пут на запаљеном челу
Као цвет лепу у свом болу напипао рану,
Ја сам био мост свакој даљини
По којој су копали да се у њој препознају
Толико сам се приближио слуху им
И дохвату распетом на два краја;
Ту, где сам пао разнет љубавима
С узвиком неба васколиког на уснама,
Јер сам се усудио до открића сама,
Ја сам био парче отетог безкраја
Што простором је својим као новом
Могућношћу између ствари и себе
Уместо склада унело пометњу хора
И за једну љубав померило међу,
Па сад,кажњен од непознате силе,
Лежим узваник тајне на дну мора
Где су некад, у прасну, звезде биле.

Фото: Песник Димитрије Николајевић; Википедија

Та проклета глад
И та света бол
Куд си кренуо човече
Са свим тим маскама
Глумиш на позоришним даскама
Самоважност и срећу
Благостање,усхићење
Брзо ће представи крај
И гдје смо
Пред огледало Божије
И пази кад будеш скидао шминку
Да по која суза не капне
Разлит ће се боје
Шарене лаже
Погасит ће се свјетла
Нестаће сцена и занос
И
Ту смо
Та света бол
И истина
Дотакни је,пригрли је
Иза ње цвјетају најљепши божури
Запали ватру свога срца
Удахни мирисе неба
Радост је твоја глад
Буди ствараоц
Можеш да изродиш све свјетове
У само једној мисли
Зањиши трешњине цвјетове
Распјевај небеске птичице
Удоми космичке луталице
Нек зацакле потоци и ријеке,мора,водеани
Као да се у њима купају чисти дијаманти
Пробуди прастворене дивове
Уснуле у брдима,горама,сунцокретовим пољима
И ослободит ће се ДУХ
И видјет ћеш пут ка звјезданим јатима
И бићеш свој међу својима.

Фото: Фототека Србског Журнала

Нека сва тежина остане,тамо…
У дубини најдубљој,
што јој место знам ја, само.
Нека остане, где јој је и место …
у тишини најтишој…
У тачки погледа на свет,
оној највишој ..
А , човек нека иде напред.
У сопствени недоглед …
Како уме и зна…
Док корача путем,
путем неоствареног сна…
Испуниће му душу
и заокупити мисли
стаза та, тајанствена,
тајном постојања проткана…
Огреховљена, али нитима
неба откана …
Дааа…мир човеку,
у немиру да,
тишина умилна, та …
Од тишине, тиша, најтиша …
Од мира песма саткана, сва…

Фото: Фототека Србског Журнала

ХАЈДЕ ПРЕЛОМИ, ШТА ЧЕКАШ ВИШЕ?
ВРЕМЕ ЈЕ ЋИРИЛИЦОМ ДА СЕ ПИШЕ.

ТВОЈЕ ПИСМО ЗАР ТИ ЈЕ ТЕШКО, РЕЦИ?
ЗАР ТИ АЗБУКУ НЕ ОСТАВИШЕ ПРЕЦИ?

УЗ МАЛО ДОБРЕ ВОЉЕ БИЋЕ СВЕ УРЕДУ,
ЋИРИЛИЦУ ПРИЉУБИ, ОСТАВИ АБЕЦЕДУ!

НАШЕ ДИВНО ПИСМО НА УМОРУ ЈЕ, ЗНАЈ,
И ЗАТО РОДУ СЕ ОДУЖИ, ВИШЕ НЕ ЧЕКАЈ.

Руши се стари свет!

Усправите се, што више се усправите!

Што се више усправите, све ћете мање бити подложни утицајима тамних сила света.

Није довољно само да говорите србски, већ и размишљајте србски!

Али, не само ни да говорите и размишљате србски, но и да осећате, сневате и маштате србски.

Кад кажем србски, тада мислим – божански!

А када кажем БелоСрбство, тада мислим на Бело Божство, на Заједништво Богова и Богиња Белих, на оно што јесте и бива у Времену и Вечности.

Усправите се, и пратите кретања звезда и сунаца!

Није мала ствар бити Бели Србин или Бела Србкиња!

То је велико позвање и још већа одговорност пред Творцем и Васељеном, пред Белим Боговима нашим.

Гледајте посве смирено како се таласа, повија, тресе и руши Стари Свет.

И нека се таласа, повија и тресе, и нека се руши – и треба да се руши!

Ми у овоме трену вечности стварамо Нови Свет.

Нови Свет не на Мидгард-земљи, већ у Етру Мидгарда, у Вишњим световима светлих суштастава.

Ми смо синови и кћери Богова и Богиња Белих и, ми нисмо од Старога Света који се пред нашим очињим видом руши.

Усправите се, и држите се чврсто Сварогове Осе Усправнице која се Божјом Вертикалом зове!

Руке Твоје, спасење моје
.
У овом лирском мраку
још само кедрове чујем,
шумором се огласе
када се вјетар
под испуцалу кору
завуче, попут студи,
к’о под кожу
каквог страдалника.
.
Нема тог мелема
што би се привио
и залијечио ране,
мучним распињањем
загнојене,
те ‘мјесто јауком,
ћутањем проговарају.
.
Њега, њега
пијте и једите,
наситите своју утробу
каменом маном
са небеске трпезе.
Испостила се душа,
али не довољно
јер још има хљеба да једе.
.
У црно мастило
зарањам слова
не би ли се душа
живом ријечју описменила
и озарила коријен
запретен под небом
што у мени проговара
чудом новог васкрсења.
.
Ожедњеле су ове ране
осољене новим мукама.
На рукама Твојим,
сунце,
канда се нигда
помрачило није.

Фото: Христос васкрсе; Википедија

Зелено лишће,
трава,
ред сунца,
ред кише.
Стигло је.
.
Галаме птице,
галаме деца,
шкрипе љуљашке,
цегери на точкићима.
Стигло је.
.
Ћошкови придржавају
заљубљене.
Отворени прозори
посматрају.
Стигло је.
.
Лепршају сукњице,
одзвањају штиклице,
трче шарене патике,
веселе се улице.
Стигло је.
.
Осећа се у ваздуху,
види се на небу,
загрева се бетон,
асфалт.
Стигло је.
.
Радују се очи,
буди се срце,
трепери душа,
неизвесност.
Пролеће.

Фото: Пролеће; Википедија

Убијамо још нерођене тренутке
размишљањем о њима.
Убијамо прошле тренутке
Заборавом.
Размишљајући и заборављајући
убијамо садашњост.
Не живимо у стварности.
Живимо не-стварност.
.
Предумишљај је болест.
Заборав је смрт.
Живот је удах
Између мисли
и заборава.
Удахни.

Фото: Фототека Србског Журнала