Ја чак ни не знам пут Југа,
али знам сигурно да сам Божији слуга.
Знам тачно где почиње светлост, где престаје дуга
и где се рађа она друга туга.
Ја не знам пут до Запада, али умем
да се одбраним од демонских напада.
Не мачем! Ни бритвом, него Исусовом молитвом!
Ја не знам пут ка Северу, али знам почетак свом немиру.
Необјашњиво је, али тако ствари стоје.
За свет око себе сам незналица, али познајем
добро одраз Анђеоског лица.
Знам где се налазе гнезда Рајских птица.
Познајем путању до суза чистилица.
Знам непогрешно где је мога бола клица
и где зуји та, немирна у мени, пчелица.
Ја, заиста не умем да покажем где је Исток,
али сигурно знам својих мисли ток –
осетим тачно где је мој Бог!
Он у мени све грли и плени
и живот и тајну и искрице чистоте сјајну.
Ни сама не знам од када све знам,
али нека Милост Божија тече ми кроз вене и ноћ и дан.
Тада ћу разумети и знати пут до свих страна света,
а сада бих да наставим где сам стала, ако вам не смета…
Ја, уистину не знам мој пут пре краја,
али силно осећам да у мени вечност одзвања,
да пулсира у мени Небеска Тајна,
и препознам сву болну дубину
када се низ лице моје сузе Мајке Божије слију.
Ја не знам где корачати треба,
али знам где је та граница између Земље и Неба.
Иако на свету немам искреног пријатеља ни друга,
мене из дубине потреса њихова заблуда и туга.
То је ваљда смер Југа?
Иако се браним часно од њихових напада,
не мрзим њих него зло у њима.
То је ваљда смер у правцу Запада?
Све, и да је тако горко као чемер
разумем ту страну људску.
То је ваљда пут за Север?
Моје битке воде се стално, али она са самом собом
одвија се непрестано.
Она је најтежа и жестока!!!
Јер кад човек сам себи реже грех на комаде,
то је онда пут Истока.
Ја заиста не знам правац ка Северу, Западу, Истоку или Југу,
али умем да препознам у човеку тугу
и смисао нашег постојања није да се све зна
него да се спозна она највећа Тајна.
Почетак свесности, то је крај за собом трагања!!!
Тада ми у Вечности постајемо Тајна.

Фото: Фототека Србског Журнала