Она је чиста блудња
и моја неостварена жудња
Ноћ и Дан и моја Свест
носе у души немили хаос
лудило снажно
огромно као космос
чини да мислим на смак света
не знам да ли од пра претка
или од неког другог
далеког почетка.
.
Где ћу да нађем тој ватри спас?
.
Израста жеља мојих пријатеља
да сажаљењем убују моју част
Покушавам да смислим излаз
из ове тајне,
вера у живот
хоће да ме скрајне
на маргине смисла
ил’ дубине пакла
ал’ ме није рука
Луцифера такла.
Па се надам нади да ме ослободи
у смираје душе да ме чврсто води
Свему томе неко се противи
мора и са паклом
да се гордо живи
јер тамо је само
тој немоћи крај.
.
Ако је то стварност
где се душа рађа
нетаће распеће
и настаће хаос
вратиће се жртва
што се човек зове
да за свога века
притегне окове
и тако при свести
која јесте вечна
дочекано узме
отрова ил лека.

Фото: Фототека Србског Журнала

Крећем у духу у дивотну Тијанију
Унутарњу земљу мојих прапредака
Ратника харамбаша врача песника
Цветиша ткаља планинки бабица
Чобана плетиља играча каменбацача
.
У Тијанији сазваћу претке и потомке
Претке рођењем потомке васкрсењем
Сазваћу обасмерно по девет колена
Претке које сам ја прадавно родио
И потомке који мене родише вечног
* * *
Склопљен у лотосу држим садану
У шумарку гаја где ноћ ноћују срне
У полукругу седе – тик испред мене
Преци увуклих очију потомци ведри
Ветар Тијанадо фијуче гај прескаче
.
Задатак је – успокојење наших умова
Задатак је – исправљање наших путева
Задатак је – дубоко прочишћење визија
Да бисмо јасно учили све наше саборце
И дали себе Златном добу пристиглом

Фото: Слика и одраз; ВП

И нећу те молити у сутоне снене
да дођеш ми…
ни пута до мене ти нећу показати…
и капке ћу спустити да не видиш
Љубав што у Бескрај гледа…
и само ћу стајати ту,
на граници света и не света,
са немим питањем

Фото:Фототека Србског Журнала

Време љубави се рађа.
Изненадити цео свемир,
И све људе са количином
Љубави коју можемо поделити,
И са снагом из себе,
Која ће прерасти све нас заједно.

Време ситних препирки о имању
И постојању је време које се заборавља
,док време подршке, пажње и разумевања
Је оно које вечно одјекује
Не би смо знали где је дом
да нема наших мајки и њихових.

Не бисмо знали шта је срећа
Да нам се мајка није осмехнула
Кад нас је угледала.
Отац је мајчина десна рука
И једино тако постоји уз нас

У супротном није отац него странац,
И неко ко нас учи страховању.
Пут из којег ничемо,
Не бирамо, али једино идемо даље
Ако га прихватимо и заволимо.

Мајка је пут настанка.
Није касно научити се срећи у опстанку,
није касно схватити да мајка увек воли,
пружити ту љубав назад и око себе
значи није касно радовати се.

Фото: Стојанка, мајка Кнежепољка; Википедија

На заравни безкраја
На подијуму од месечевог сјаја
плеше жена дугом обучена!
.
Ту мирно тече и река плава,
Израњајућа звезда је обасјала
.
Коло велико, ту праве виле и вилани,
јер то земља мати, срцем је запевала!
.
И плес је непрекидни,
у стварности нестваран!
Сваки покрет стаза је нечија,
на небу светлом исцртана!

Фото: Фототека Србског Журнала

Вечерас ми млађан мјесец
Пресјекао пут
Чинило се да га помиловат могу
Застала је и ноћ тамна
Да га пусти да ми шапне
Због чега је љут
Китили га звјездицама
Умивали светим водицама
И даље је љут
Тражи један САН
Давно изгубљен
Чека
Чезне
Да буде још досањан
Свилен јастук везе
Дјевојче са златном косом
Умивено цвјетном росом
Тражио је по шумама
Пећинама
На дну мора
На врх неба
И у гнијезду љутог змаја
Уморан је одебљао
Току злата изњедрио
Рекли су му наћи ће је
Тамо гдје ће нестати и сам
На том мјесту гдје се мјесец
Са сунцем састаје
Су очи од неба плавије
Косе од класја златније
Срце од руже мирисније
Вечерас ми млађан мјесец
Пресјекао пут
Кренуо је он пут Сунца
Више није љут

Фото: Плавоока, златокоса; Википедија

Нека снага Божје Љубави
пронађе пут до твога срца,
нека из њега избрише
све немире и све страхове,
нека Светлост Божјих очију
осветли стазе по којима корачаш
па када се ускоро
поново сретнемо
нека то буде сусрет два бића
која су, лутајући светом од молитве,
пронашла Љубав.

Фото: Молитва; Википедија

Дај ми, Боже, да препознам знак
Од којег поче одлучујући корак.
Да се до тог места могу вратити,
Остатак пута красиле би златне нити.
.
Желим да ми сваки проживљени дан
Буде радошћу вешто изаткан,
Па када се сатка животно платно,
Биће живописно и проткано златом.
.
Моје дете ће моћи све да прочита,
Нема потребу никога да пита,
Видљивост на платну је као на длану
Када прави и јасни отисци остану.
.
Дланове исписује судбина и време,
А животно платно нашег ума семе.
Све што тамо узмемо да засадимо,
То ће успети, како га обрадимо.
.
Знам да не треба чекати много
Да би се изградњи овог пута помогло.
Трајним нитима ткајмо животно платно
Које ће и унуцима можда бити златно.

Фото: Златно платно; Википедија

Баш је фин он – јер зна бонтон:
.
-Кад кашље или кија
он руку на уста стави
и свакоме од комшија
уредно се увек јави
.
такав је он – јер зна бонтон!
.
С дечацима се не туче
девојчице нити штипа
нити их за кике вуче
-мирољубив из принципа
.
такав је он – јер зна бонтон!
Ружне речи избегава
добро учи лепо пише
све се нешто извињава
тихо гази тихо дише
.
Баш је фин он зна бонтон
ли је – пардон – мало монотон…

Фото: Дечак бонтон; Википедија

Остајте овд‌је!…Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гд‌је свога нема и гд‌је брата није.
Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прађедова.
За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.
Кô пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.
Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат’те се њојзи у наручју света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гд‌је вас слава срета!
Овд‌је вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.
Овд‌је вам свако братску руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света,
Остајте овд‌је!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат кô што ово грије –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гд‌је свога нема и гд‌је брата није…

Фото: Народна ношња; Википедија