Уз уздах ових мермерних плоча,
расуте глаткоће тужних епитафа,
сјајних очију украшених болом,
оковани стојимо уз тишину храмова и јецај гробова.
У сенци камења и комада земље
који под сузама сећања омекшава.
Отворена врата раја
са топлим небеским ветровима стварају лавиринте.
И сваки њихов скривени пут
води до заласка Сунца.
Ледене усне се не мичу,
не говоре… Ћуте!
Очи од камена милују стене
расипајући пену прохујалог живота,
мирис тамјана и догорелих свећа
дошаптава незаборав.
Све оне сетве бољитка
сасечене туђим жетвама, боле земљу.
Утопљеник светлости тоне у мрак,
прерије пустињских ратника почивају на светом тлу
по којем су расуте ватре крвожедног света.
И сви они лешинари и даље круже
око нашег хоризонта,
чекају и вребају за неки нови напад…
А, ми само желимо мир,
желимо да нас не дирају,
да не газе преко костију наших предака,
да застану колоне,
спаљена огњишта да се изнова изграде,
да вратимо отето и сачувамо Свето!
Уморни смо, али и снажни…
Не шаљите нам рат, ни бол,
и знајте… нас бол снажи!

Фото: Шесникиња Раадица Матушки; Википедија

– Опет оволику обланду очекујем
од ове оштроконђе.
– Охохо – она одскакује, оће оно,
Охоло отима оклагију,
обија ову о ормар
окренута огледалу:
-Опа, опа, опала,
остављам овог олињалог орангутана,
ослобођена, орна.
– Одмах отиђи,
Олупину ову однеси,
Остарела огуљена оклагија, оправи је одмах,
откачи од оног,
одбијам одмах оностране односе,
Одступи!-
Одговарам оштро:
– Опуштених очију, одртавела, оћес очијукање,
Оди офтамологу обневидела ,
Омамљује те остеропороза!
Од‌једном она опет:
– Оздравићу одмах, одбиј! –
Он одмахује,
Одлази,
Отоманом одмара,
осмељен он онанише,
опајдару ону од ономад окреће:
– Ош ома овамо,
– Оптерећење осећај од ове овде,
– Окопаћу око овој огавуши. –
– Остани овде ,
одртавели олошу! –
одзвања окуцницом, од‌јекује.
– Оправицу обланде ома. –

Фото: Обланде; Википедија

Под Банатом лежи, моје родно место,
и кад тело иде, душа ту је често.
У њему је свемир, запалио дане,
па се стари кравар, спрема за аманет.
.
Не немој да свираш, оне тужне песме,
пашњаци су ведри и ветар се веје.
Опрости ми село, сваки корак нови,
без тебе је живот, залуд да се бори.
.
Једне кобне ноћи, песму ја сам снио,
о љубави вечној и о сузи бистрој.
У њој се и тужни радују,
мртви још увек станују.
.
Када затворим очи и ноћи се предам,
и под ратном гором, тебе смрти не дам.
И кад сумрак вазда, под Иђошем сине,
родиће се песник, да о селу пише.
.
Болне своје ране, дижем у висине,
под Иђошким брегом, једна кућа дише.
У њој живот тече и песме искалише,
умрем ли и одем, Иђош ће да дише.

Фото: Место Иђош; Википедија

Мушкарци тек кад оду с овог света
први пут добију цвеће,
а ни живот им није био ружин врт,
Од две Јакшићеве ,,Стазе“,
увек су ишли посутом трњем,
јер неко их је учио да је цвеће
Само за жене.
.
Мушкарцима свила није гладила кожу,
Одмах су им облачили груба сукна,
Да се не размазе, да се не навикну
На удобно.
Да им руке не буду нежне, већ жуљаве,
Али се од њих тражило
Да нежно милују.
.
Мушкарци не плачу.
Сузе су слабост, бол је за кукавице.
Њихове ране ратнички гноје,
Мелеме не примају као милостињу.
Из кревета устају на рад,
С рада иду у кревет,
Гладна уста у њих гледају.
.
Мушкарци не говоре о
Својим осећањима.
Срамота је молити, о муци да се прича.
Мушкарци највише болују од срца,
А недостатак истог им се спочитава.
Да су у жалости брада и црна кошуља
кажу. Из њих ни уздах не излази.
.
Мушкарци пију, мушкарци се туку,
Мушкарци туку.
Мушкарци бесне, псују и вичу.
Мушкарци наслеђују презиме и имање.
Мушкарци су првенци, јединци, мезимци.
Мушкарци су жељени.
.
Али и мушкарци воле свилу,
зашто тек кад усну вечни сан
Осете њену нежност?
И они воле сузе, али их заувек склопе под капцима,
Допуштајући нама да их место њих проливамо.
.
И мушкарци воле цвеће,
Па зашто тек кад умру
за њих се бирају најлепше руже?

Фото: Руже пузавице: Википедија

У мојој свести твоја слика
јача од светлости.
Кидајући струне светлости
утиснуо си свој лик
у моју свест.
Само мудраци разумеју моје речи,
за остале
време доноси пепео.
Као бескрајни неразговетни гласови
крстаре дани мојим животом,
као сени
и као воде.
Али ја остајем да сањам покрај тебе
јер твој дах је једини магнет
који сам срела на овом путу,
сада се одмарам.
На лицу носим светлост једне звезде,
у срцу твоју слику.
Само мудраци разумеју моје речи.

Фото: Вилењак; Википедија

Са којим си јатом долетела
Из које светлости узела суштину
Којом тамом обојила косе
И чије ливаде у погледу имаш
А таква на мом прагу стојиш
Само плаштом зоре заоденута
У жудњи узреле трешње
На мом длану и уснама
Док – као месец над водом – гориш
А дошла си
Нечујним кораком срне
И не видех кад крај мене минула си
Али тишину осмеха ти
Опазих чим те јутро пробудило
Први пут исто оно
Које и мене зраком наде буди
И знам – сад си ту
Мада наизглед далека
За моје усне и прсте чекалице
Али ту си – осећам
По мирису даљине у коси
По боји дуге на мом прозору
И твом смешку на мојим образима
Знам – јер заиста јеси
У мојој јави и мом сну.

Фото: Вила; Википедија

Као да са неба гледа мене неко
Док стихове кројим, док животом бојим
Лист папира белог! Ал’ гледа ме преко:
„Зар због ових речи мислиш да постојиш?
.
С очију се мичи, може много боље!
Мрчо! Бедо! Ајде, да видим то лепше!
Право време држи слова ти постоље,
Ако опет паднеш, анђели те теше!
.
Нађи учитеља, посвети се Богу!
Може више труда, сажми то мудрије!
Нека народ нађе у твом слову слогу
А непријатеља перо нек убије! „
.
Као да са неба гледа мене неко..
Ко да све то каже и надгледа Његош!

Фото: Његош; Википедија

Рањен соко разговара,
А слуша га цвет —
Мирисом би из недара
Да окади свет:
“Слобода је лепа дева
Ко најлепши сан,
Пуна миља и осмева
Као добар дан.
Слободи те српској дајем,
Њен је данас пир,
Да са њеним задисајем
Сипаш миомир…”
Љубичица главу диже
Из дубоког сна,
Па сад више не уздише,
Заборавља зла.

Фото: Љубичица; Википедија

Јутрос смо осванули заједно
Тијанија унутарња и ја
Тијанија – земља моја најмилија!
Певају птице певалице
Оне увек певавају
Само ја одлазим и долазим
.
Јуче сам дошао после дугог лутања
Дошао сам са сврхом и суштом
Дошао сам да поново одем!
Опет певају птице певалице
Певајуће молитве узносице
Ја одлазим и долазим птице остају
.
А где је та раван којој одувек тежим?
И где се налазе сврх и сушт?
На Тибету – у Миларепа култу?
Можда у пећинама Хималаја?
У испосници Свете горе атонске?
Или у пустињи Антонија Великог?

* * *
Место Поглед изнад родног дома
Заплетене ноге у Лотосу радости
Испред – девет плавих ланаца планина
У души сва светилишта света
Ако хоћеш до циља да стигнеш
Не одлази нигде – нигде не одлази

Фото: Фб страница – Jaya Chakma Moni

Где почиње мрак?
Тамо ћу да одем,
У срце да га пољубим,
Љубављу да га осветлим,
Од њега направим живота зрак!
.
Где спава мрклина?
Тамо ћу да одем,
Душу да јој пољубим,
Радости да јој оставим знак!
.
Где обитава зло?
Тамо ћу да одем,
Дах да му додирнем,
Лепотом да га залијем,
У добро да га претворим!

Фото: Звезде падалице; Википедија