Хајде хајде
Са мном ходите
Тескобе се
Ослободите
На прекрасне даљине
Нек свако Пође са мном
Оставите болну страву
Да немир прави
С тамом
.
Хајде хајде
Са мном ходите
Црних мисли
И помисли се
Ослободите
На живот се не тужимо
Спаситељу служимо
Кроз службу се
Љубав јавља
Љубав света
Љубав чиста
Ходи са мном
Путем правим
На том путу
Светост блиста
Рајске птице На том путу лете
Душе лаке
И веселе
светле
Ту киша не сипи
И табани не боле
Од ђавољег уједа
А вечни трубачи
Трубе
На крилу
Блаженог следа
.
Хајде хајде
Да не спавамо
Под плавим узглављем
Да грехе
И cва наша (не)дела
Пребројавамо
Да измолимо милости
Од Бога живог
Да врати
Живот покидан
С пута кривог
.
И док живе наше кости
С покајањем
У молитви
Да кличемо
Богу
Опрости
Боже
Опрости
И јуче
Иданас
И сутра
Пред Богом
Клечимо
Клечимо
Да се болни
Од сваког бола
Излечимо
Да пијемо воду
С четири извора
.
Да пијемо воду
С четири врела
Самим Богом дана
С четири врела
Светог Православља

Фото: Извор 4 камена; Википедија

(стара песма – записан,
за мене никад интензивнији сан,
скоро дословно доживљен)

На улицама светле телевизори,
преносе оцртан бели кукасти крст.
Градом, кућама и двориштима људи
шета црни шешир и под њиме зулуф.
.
Увијен мрак небески појео боје,
прогања доброг човека свеистине
скривеног у планинама старих вода.
Пола народа већ знало је шта следи,
.
друга половина истога корена
немо гледа реку што сасушује род!
Немо гледа себе, немо гледа сунце,
трагично немо нестаје – ишчезава.
.
У центру града служи се литургија,
у олтару седам светих свештеника
не слутећи надолазећи догађај,
запричаше се за време јеванђеља!
.
Први свештеник богоудубљено чте,
други, лепо и учтиво, помно прати,
трећи се у чуду осврте остатку,
остала четворица међ’ собом зборе.
.
Један од четворице свој говор води,
други од њих се чак тој причи смејао,
трећи свакако јеванђеље не прати
док четврти нешто одговара првом.
.
Све то беше и сувише озбиљна ствар!
Ваздух се згруша и постаде све гушћи,
њихове одежде помало тесније.
Слово пропаде, иконе оживеше!
.
И одједном ту се створи силни огањ,
мало испод плафона олтара цркве,
сажеже и спржи књигу читалаца,
разори сто, свећњаке! Људи падоше!
.
Свештеници побегоше из олтара,
књига у жару оста полу читава.
Јави се тада мали дечак Богослов,
пред остатком, узе шибицу и рече:
.
„Имам име, имам време, имам датум,
не брините јер знам како пчеле лете.
Спашавајте се, ево почетка краја“
Уз те речи запали остатак књиге.
.
Улицама изван људи се страшно клаше.
Лав све помно гледа са стране у чуду,
запита орла што је небом летео
„Што си се уморио а теле није?“

Фото: Орао; Википедија

Нека те зову и маленом,
нека те зову сиротињом,
немој на коленима пред
њима, не дај се ђаволима!
.
Твоје су реке потоци бунта,
а твоје шуме ветар слободе,
Косово те зове, Цер подсећа
– ти си жива све док нас има!
.
Твоји синови и кћери носе
пушке у песмама, стихове
у грудима и љубав према
слободи на својим рукама.
.
Нека ти украду и глас,
нек те угуше тишином.
Ти не савијај главу пре
њима, вера си и истина.
.
Ти, што су ти историју отели странци,
ти, што су ти децу свезали ланцима,
ти, што си била и издајницима мајка,
ти, што си била и јунацима споменик.
.
Ми смо твоји!
Мајке што плачу,
очеви што се куну у правду
и деца што сањају слободу.
.
Пуцај, Србијо, из топова!
Нека знају –
ти си земља која
не клечи,
не моли,.
не пада,
већ пева
и вришти,
удара песницом,
диже револуције.
Ти си земља што гори,
али не сагорева, Србијо!

Фото: Београд; Википедија

Свет је у мени
Свет је у теби
Све је у реду
Приближи се себи
.
Све је твоје
Све је решено
Све је савршено
Остало је сувишно
.
Ако ти није мило
Није га ни било
Само си сањао
Сенку си гањао
.
Оно што јесте лепо је
Ако није, слепо је
Лепоту увек прати
То је све што требаш знати.

Фото: Фототека Србског Журнала

Није лепота оно са чиме се родимо…
Лепоту стварамо кроз живот.
Најлепши људи су они који су осетили бол,
патњу, пораз, губитак…
Најлепши људи су они који су нашли свој пут из мрака,
прошли много битака,
И без изузетака најлепши људи разумеју живот,
они су га осетили и осветлили.
Најлепши људи су љубазни,
нема страха, ни бојазни,
ни изговори разноразни,
никада нису безобразни.
Најлепши људи су осећајни,
живот их исклеса,
осећају љубав без интереса, воле без цензуса.
Најлепши људи се формирају кроз живот!
Лепота је,
тела топлота,
срца красота,
душе дивота.
Родимо се али шта ћемо постати,
у шта израстати,
какве мисли у нама расту,
да ли ћемо заблистати,
само од нас зависи,
наша дела су наши потписи.
Сви наши утисци на лицу су отисци,
И отуд наша грозота или лепота.

Фото: Фототека Србског Журнала

Као око мртваца једног
сјаје око нашег врта бедног,
фењери.
Да л’ ноћ на тебе свиле проспе?
Јеси ли се дигла мед госпе?
Где ли си сад Ти?

Волиш ли још ноћу улице,
кад блуднице и фењери стоје
покисли?
А раге мокре парове вуку,
у колима ко у мртвачком сандуку
што шкрипи.

Да ниси сад негде насмејана,
богата и расејана,
где смех ври?
О, немој да си топла, цветна,
о, не буди, не буди сретна,
бар Ти ми, Ти.

О, не воли, не воли ништа,
ни књиге, ни позоришта
ко учени.
Кажеш ли некад, изненада,
у добром друштву, још и сада,
на чијој страни си?

О, да л’ се сећаш како смо ишли,
све улице ноћу обишли,
по киши?

Сећаш ли се, ноћне су нам тице
и лопови, и блуднице,
били невини.

Стид нас беше домова цветни’,
зарекли смо се остат несретни
бар ја и Ти.
У срцу чујем грижу миша,
а пада хладна, ситна киша.
Где си сад Ти?

Фото: Ситна киша; Википедија

Песниче, одакле си?
Тихо на јави шуморе ветрови плави.
Одасвуд долазим кроз времена многа.
Цео свет дамара у мојим недрима
и зелена маслина зри ми у оку
што кроз вечност прогледа.
.
Каквом су бојом насликани твоји снови,
слике далеке и детињства одњихани дани?
.
Моји су разбоји од живог сна, јер га цвет мами и
мрва сјаја што нас спаја од плоти моје
до бескраја, до ушиљеног сунчевог зрака…
.
Јер стварност сам потапана у бићу,
и јато сам птица што лишћем облака гнезда сплићу.
.
На пољу дланова мојих песмом урешен
одмара крилати мост
.
Песниче, од кад у харфу песничку упредаш
љубав вечну распињућу
и из детињства зањихане слике?
.
С пролећа, кад лептир на круни цвета процвета,
дубину трајања цветом и плодом усним,
трагом, за зрнцима душиним
што се зачну у светле дубине…
И као звезда просинем међ сунчево грање.
.
И тако, разливен као прах облака
кроз време путујем.
У белом мастилу речи снујем:
где ћути мудрост старог повесма.
А чежњом набујале плаве траве
и у мени се
разбокорила песма.

Фото: Облаци; Википедија

Дал’ слутим те
само,
ил’ постојиш збиља?
.
Од чега си
саткан?
Камена, ил’ смиља?
.
Да ли је то
Љубав?
Или варка само?
.
И колико вере
Љубави да дамо?
.
Желим да верујем
да постојиш збиља!
Никако од камена,
Већ од вечног смиља!
.
Да живиш у
мени,
да те срце
сања…
.
И да срце
твоје,
у вечности,
Љубав ми поклања.

Фото: Смиље; Википедија

Ко је посматрач?
Ко је свједок стварању?
А Творац, ко је Творац?
Ко манифестује оно што Творац ствара?

У свим овим подијељеним улогама само једно је исто; тај „КО“.
*Улога посматрача је да посматра. Одакле посматра одатле и доноси закључке о ономе што посматра. Идеална позиција посматрача је неутрална позиција. Одатле посматрач посматра непристрасно. Тада је он НЕУТРАЛНИ ПОСМАТРАЧ. Из те позиције он види све онакво какво јесте.

Али чим смо схватили да постоји ‘неутрални посматрач’ то нам сугерише да постоји и пристрасни посматрач, тј. онај који посматра из позиције с којом се сјединио и поистовијетио а стварност одатле посматра кроз поларитет (добро-зло).
Сврха посматрања је да се извучемо из поларизоване позиције и уздигнемо се у неутралну позицију гдје се аутоматски анулира набој поларитета а остаје истина о посматраном субјекат-објекат односу. У неутралној позицији оба чиниоца стварности су истовремено субјекти али и један другом објекти. У њиховом односу неутрални посматрач види суштину односа-ИГРУ. Једном када схвати циљ игре он се враћа у субјекат из којега се уздигао у неутралну позицију и сад из субјекта дјелује с циљем да оствари највећи потенцијал игре-душу, коју је у неутралниј позицији видио и схватио. То виђење, схватање и практична примјена посматрачевог сазнања фундаментално мијења исход манифестације стварности тог субјекта.

КО је тај посматрач?

Посматрач је биће-апсолут=постојање, које/који је присутан у процесу стварања. Без његовог присуства НЕМА нити процеса нити исхода, нема посматрача нити оног што се посматра.
*Свједок… свједочи. То је уистину други облик посматрача. У улози свједока посматрач не суди, он само потврђује чињенице. Његова улога је стога за толико различита од улоге неутралног посматрача, јер он нема потребу да мисли да ли је нешто онакво какво јесте или се пак, као из поларизоване позиције субјекта чини да јесте. То није његова улога. Његова улога је да освједочи да нешто постоји, било да је истинито или лажно, било да је ‘stvarnost’ или илузија, за свједока то не мијења ништа, за њега то постоји-јесте.

КО је свједок?

Свједок је биће-апсолут који је присутан у тренутку манифестације и својим присуством потврђује чињенично стање; да је оно у том тренутку такво какво је. Без присуства апсолута у улози свједока нема нити свједока нити онога чему свједочи.

*Творац, као што и сама ријеч каже, је онај који ствара. Шта је то што Творац ствара?

Творац ствара Ствари као и њихов поредак, перцепцију тог реда. Без Творца НЕМА Творевине, као што без Творевине НЕМА ни Творца. Уистину, Творац и стога и Творевина, су стање дуалности воље и будне пажње бића-апсолута. Апсолут (постојање) мора бити присутан у Творцу и у Творевини како би се и Творац и Творевина могли посматрати и освједочити да постоје. Без апсолута НЕМА нити Творца нити Творевине.
*Све што Творац ствара не би имало никаквог смисла да се то што је створено не манифестује у стварност. Дакле, да би се нешто манифестовало мора постојати и МАНИФЕСТАТОР. Манифестатор је Бог, Једнота апсолута из чије се Свијести порађају и Творац и Творевина, и посматрач и свједок. Бог је биће-апсолут који има Свијест-о-себи-апсолуту. Без апсолута (постојања) НЕМА Бога и консеквентно НЕМА Творца, Творевине (Створења), посматрача нити свједока.

КО је онда апсолут?

ЈА ЈЕСАМ.

ЈА сам биће=ПОСТОЈАЊЕ које је свептисутно, нествориво, неродиво и неуништиво. Ја свим својим аспектима дајем вриједност нечег постојећег. ЈА сам у свима и свему оно исто, непромјењиво ЈЕДНО. Ја сам Једнота која из себе порађа Јединке и од њих ствара илузије цјелина.

Ето, то сам ЈА, и у теби који ово сад читаш (свједочиш). Ти си ЈА (другог нема), те стога треба да схватиш да си ОДГОВОРАН за сопствену стварност коју из те позиције ствараш и да треба да се сјетиш КО СИ (БОГ) како би ту одговорност коначно могао и прихватити. Кад се свега тога сјетиш ЉУБАВ ће те обузети и нећеш више тражити кривца за своју жртву већ ћеш добро посматрати шта ствараш, како ствараш, гдје си позициониран и да ли си се поистовијетио са било којом улогом. То ће ти дати слободу али и одговорност за све што ћеш од тада искусити. Ти, уистину и не постојиш. Постојим само ЈА-апсолут који сам своју вољу и пажњу издијелио у улоге које играм и сад ето, причам сам са собом.

Фото: Фб страница – The gardens of the soul

Час, као змија, до клупка
Савивши се крај срца – баје.
Час да гуче ко гугутка,
Са белога окна не стаје.

Час блесне кроз иње сјајно
Ил личи на уснуло цвеће…
Али сигурно и тајно
Одводи од мира и среће.

Уме да рида – у сети
С виолинском молитвом меком.
Страшно је кад се осети
У незнаном осмеху неком.

Фото; “Љубав као змија“; Википедија