Дошао сам кући.
Види се да ме дуго
није било,
али све је
на свом
месту. И она је ту!
Смеје се са морем
њених модрих
очију, нашој срећи.
Бршљени аплаудирају
музици златних
зрака. Ветар шапуће:
– Нема кретања,
постоји само буђење.
Као некада
пићемо вино, гледати
залазак сунца
и љубити се.
То је довољно.
Можда и сувише.
Скупио сам храбрости
да се заувек препустим
тренутку лепоте,
вечној стварности
наше душе.
– Где су остали? – питам.

Фото: Фототека Србског Журнала

Загрмело је у то јесење вече
Тек да знак се киши дадне.
Муња над планином уснулом
И капи са небеса почеше.
.
Све ко у срцу моме тада беше!
.
Где поћи, о чем мислити,
Где од срца и кише се скрити?
.
Место дође само ко што вазда бива
То крошња великога храста позива.
.
Мокро од кише и суза – лице
Озари се снагом старог великана.
Корак лево корак десно
Душа сама није знала куд ће
Док мир је лагано не савлада.
.
Рука твоја такла ми је раме
Очи жарне гледале ме немо
Док усне не проговорише
Што срце већ заборавило.
.
То љубав вечна тече, чаробне су речи,
Она што пред старином снажним
Ћутат више не могаше.
.
Храст је твога рода биће драго ал
И моје од тога трена постаде.
Киша стаде, засијаше небом звезде
Записа храст речи љубавне.

Фото: Храст Исцелитељ,Тијање; Википедија

Ја ћутњу у теби ћутим
У ребусу силуета твоја а
Нагађам да ли си то ти
.
Накнадно усвајам
Као важеће
Бесполно размножавање
Своје ћутње
.
Ребреница мога брода
Нада и ћутња
.
Уназад гледам
Своју ексцентричност и
У самовару Сибир кувам
.
Глођем своју ћутњу у теби
.
Вршим ексхумацију
Једне залутале мисли и
Ћутњу у теби ћутим

Како препознати крипто елементе,
давно ушуњалог несрба што пије
крв народа овог, која само лије,
и тек обнови се мало на моменте??

Може ли јунаке, што бранише народ,
да понизи неко ко је нашег соја?
Да улици баци их, да просе тако,
након Солуна и славног Церског боја?

Још од турског доба поставише жбире,
отворише школе и кварне и лажне..
Али, светлост чека скривене вампире,
што пред свима јавно отплатиће казне!

Стиже ново доба! Истина је жедна!
Сунчана слобода Србе чека чедна!!

Фото: Фототека Србског Журнала

Отвори књигу чаробњаче мили
вечерас је небо хартија твоја
запали свијећу и одапни стријелу
под овим сводом жеља је моја

Отвори књигу чаробњаче сиједи
из лука твог прецизно гађај
нек небом заплови легија свијетла
и само ЉУБАВ нека се рађа

И да буде слатка , сочна
ко гроздови винограда
и да буде мироносна
као тамјан свети, мили
и да буде бистроока
истину свуда слиједи

И нек буде живоносна
ко слобода кад се рађа
и да буде чаробнија
од свакога чуда слађа

Ако ме зовне трептај звијезда
ја ћу морат поћ
немој драги да те туга стегне
љубит ћу те кад се вратим
а сад идем , да ми чудо не побјегне

Фото: Чаробни виноград; Википедија

Узети само оно
што мислиш да ти припада.
Узети само оно
што те враћа у моменат скока,
Макар и за тренутак,
Скока од некад у сада.

Узети само оно што ти је у души.
Спаковати, лагано, пажљиво.
И дисати, удисати, издисати.
Поставити у тренутак, овај сада.

Поставити у нови простор
Тих пар потребних ситница,
Повезати у пачворк.
Подсетник да си био
и да јеси живот,
Да можеш наставити даље.

Куда?
Како?
С ким?

Ваљда неко и то зна…

Фото: Пачворк; Википедија

Када видиш лист
Ветром ношен
Ветар остаје невидљив
.
Која ватра
Моје светло исијава…?
Угаси је…ако зла је…
Ја не знам…и не умем
.
…А тако си ми лако
Руку дао
И само сам хтела
Да ти лакше буде…
.
…И тако си ме лако
Пустио да Те успавам
А никада Те не бих
Повредила намерно…
.
Незнање је лудо
А нежност опасна…
Опрости ми…

Фото: Фототека Србског Журнала

Два дрвета, мноштво грана…
Једно стабло, један круг.
Разбуди се, распевана…
Вила једна, пева луг!

Један конац, хитрог веза,
нанизао облак сив.
Лети птица, белог гнезда…
Жива јутра и дан жив!

Сунце плови, Месец ходи…
Земља кружи, све је круг!
И у смрти, живот роди…
Исток, Запад, Север, Југ!

Шумно пада, шумно листа…
Горски глас шумовити.
У руци јој клас од жита,
с’ извора воде пити.

Два дрвета, мноштво грана…
Око паса, китњаст сук.
Разбуди се, распевана…
Једна земља – Бели вук!

Фото: Крилата вила; Википедија

Уморна земља
грли хладно вече
нестало је драга
меких миловања
у хору су некуда
одлетеле птице
а тебе је све мање
пред капијом мојом
данима падају суморне кише
мојом улицом не пролазиш више.

Нека чудна сета
лута мојим градом
тргом пролазе
усамљеници туге
оштре своју храброст
газећи туђе сенке
а сретни се грле
у озеблој ноћи
док данима лију јесење кише
на мокроме тргу
тебе нема више.

Клетвом си ми рекла
да никога више
ти волети нећеш
да је пролазан
сваки ужитак греха
и да су наше стазе
сновима утабане.

Дођи још једном
на моје топле груди
чекаћу те до пролећа раног
дођи са птицама будним
да снујемо гнезда
у олисталим врбацима
испод старе куће
у тишинама без краја
у мирисима цветнога маја
кад престану кише
волећу те драга
као никог више

Фото: Птице, гнездо; Википедија

Шума је умицала под снегом…
Свукла сам ципеле
јер су биле од пламена,
а снег,
тако лаган
и нежан,
топио се наочиглед под мојим корацима.
Све бих учинила
да га више не уништавам.
Каквог ли необичног путовања!
Ни са ким се нисам морала растати.

Фото: Шума у снегу; Википедија