Category: All
Зорица Зоја Младеновић: Сви моји преци били су Срби

Сви моји преци били су Срби
и ја им се клањам…
О земљама туђим не сањам,
јер ја сам србкиња
и тога се не стидим…
Поносна на своје претке,
поносна на себе
и оне данас ретке…
Поносна и часна,
ја сам србкиња расна.
Заборавила нисам
ко сам и одакале сам…
Заборавила нисам шта је вредно
и за шта се треба борити,
којим вредностима тежити,
којим путем ићи…
Огњиште својих предака
ја нисам заборавила…
У мени њихови гени…
Нисам се продала
за мало интереса, пара…
Нисам себе паразитима дала…
Ја сећам се да сам са звезда пала…
И сунце мог рода у мени живи,
и славим живот који сам добила,
на понос, на част, на радост…
Доброта и љубав мене воде,
јер само тако може, мој роде!
Мало нас је остало…
Много се продало,
много њих заборавило…
Многе само новац
и лични интерес води…
Али у ропство, не ка слободи!
А рођени смо сви да слободно живимо…
Да дишемо, да летимо, да се смејемо…
Многи су заборавили…
Добровољно у ропство су пали,
себе и своје претке издали…
Добровољно слуге кошчеја постали…
Живе у илузији и лажима,
величају погрешне вредности,
нико их не занима…
Нису им важни ни преци, ни потомци…
Ништа више свето није,
само шта ће да се једе и пије…
Заборавило се… У страху се живи…
Лакше је да се неко криви,
него да се сети и бори…
А ја памтим и сећам се…
И ја сам поносна србкиња, и часна…
И нећу свој род издати,
и нећу се предати,
докле год у мени снаге има,
докле год моје срце куца…
Сви моји преци били су СРБИ
и ја им се клањам!
З.М:инспирисана песмом Добрице Ерића
Фото: Србска ношња; Википедија
Драган Симовић: Лирика вилењака

Фото: Фототека Србског Журнала
Држи се овог светлосног – сребрног и златног – ужета, чији је почетак у корену твојега носа – између очију и обрва – а завршетак у Бескрају и Вечности, и уз помоћ овога ужета пењи се усправно навише, и само усправно навише, ка Језгру Светлости, ка Језгру Живота, ка Језгру Звезданих Јата.
Тако ми бесеђаху преци, моји бели и плави вилењаци, док сам подно горских венаца, у прамалеће кад листа гора, сневао, утонувши у праискони жубор, на слаповима и буковима хитрих, брзих, студених и пенушавих потока.
Нико те, и ништа, у овоме свету – настављали би своју беседу бели и плави вилењаци – не може спасити ни избавити мука и зала овога света.
Јер ти ниси од овога света, и ниси за овај свет, већ смо те само на кратко послали у свет, да би стекао искуства људи и бића овога света, те би се, на концу свега, вратио нама, и боравио с нама, у Језгру Звезданих Јата, где ми одувек и обитавамо, и где ћемо вечно обитавати.
Божица Везмар: Можда

Киша сакрије твоје небо
.
Можда
Гутљај кафе оставиш
Као Знак
Да ћеш кап
На њеним уснама бити
.
Можда сретнеш њену мисао
На напуклом плочнику
Кишне улице
.
Светла су јака
У очима
Тренутак
Постајеш кап
Путујеш
Фото: Фототека Србског Журнала
Бојана Чолић Грујић: Они рода мога

Они који су рода мога нису дали
да ми срце у блату остане и тамо искрвари!
Иако нечиста делима
у срцу сам остала
као лабуд нежно бела.
Спољашњост моја њихов је одраз.
Свака бора мој лични пораз.
Ја сам само хтела да их волим и да ме воле,
да све маске спадну доле.
Нисам знала да то тако не иде.
Мали су кратковиди…ништа не виде…
Они се разврата и блуда не стиде…
Мали су, мали духом,
ни у љубави једноставно не могу да воле.
Само са злом у погледу гледају оне који су Горе.
Хоће злом лепоту да разоре
и ништавило од пуноће Духа створе!
Желе да их на своје ниске гране доведу.
Тада је код њих све у реду.
На танак лед поведу.
Онда их оголе и као нешто своје свуку.
По свакој сузи безгрешној
и уздаху они снажно туку.
На само дно повуку,
јер не могу да поднесу снагу моје благости
ни у болу радости.
Тако функционишу ствари
на нивоу оних који су духом мали.
Нисам била као они,
почело је да ме боли што сам одбачена
и штетним зрацима њихове злобе
била сам озрачена!
Умом помрачена!
Као недостојна означена.
Само сам хтела да им се приближим
и у срца камена убацим жар будућег пламена
који вечно гори,
али њихов крој није мој број.
Ти ниси као они, Њен глас ми говори.
Велика сила осећам да је у мени.
Она припада Пречистој Жени.
То се у њиховом свету слабости не цени…
Ипак, Она ме води, као река носи,
признаје ме и са мном се поноси.
Више ми није њихово мишљење важно…
У загрљај хитам који грли снажно!
Фото: Богородица; Википедија
Драгица Томка: Иди

Не желим.
Немам висе права и не желим
да спречавам да те неко воли
Да ти из срца звезде вади
Да те на небеса диже
Да ти приђе ближе,
Много ближе него што сам ја.
Да те воли и разуме.
Немам више права и не желим
Да срећу од тебе крадем
Да од тебе тугу правим
Да од тебе бригу градим.
Да от тога трнем,
Да од тога трунем,
Да у даљини стојим,
Остављена сама.
Иди.
Иди да те неко воли
Да у теби светлост нађе
Да љубав са тобом дели
Да летите свуда и будете.
Иди.
На сунчаној тераси, септ 2015.
Фото: “Рибља чорба“, песма – Иди; Википедија
Симо Новаковић: Ум – ђаво или Христ?

Да би схватили више о Уму прво морамо знати одакле Ум и шта је његова примарна улога.
Ум је прва еманација Свијести Бога, а Свијест Бога је Апсолутно-знање-о-себи-постојању (Бићу).
Карактер апсолутног знања је да је састављено из свих знања (свепрожето); из сваког индивидуалног знања Биће зна (Бог зна) сва друга индивидуална знања као Цјелину, Једно… као Себе. Дакле, свако знање је садржилац свих других знања, стога и у њима садржано. Свијест је стога свезнање или како је у свијету познато: ИСТИНА.
Апсолут (постојање) стога постоји (јесте) а Истином се потврђује да јесте. Тад је апсолут Бог.
Пошто Истина не може нестати из Бога, али такође није основа постојања (апсолута), апсолут (као Бог) схвата природу истине (Свијести) те је клонира, мултипицира у духу док при том он сам остаје непромијењен, непромјењив. Тако клонирану Свијест еманира кроз свако једно Ја, кроз свако индивидуално знање-о-себи из цјелине Свијести, с тим да то једно Ја и даље остаје једини садржилац цјелине Јаства (Свијести) док остатак Јаства у том еманираном скупу остаје без способности садржитеља.
Зашто је ово важно?
Зато што је једино садржилац присутан у истини док је садржано огољено од ње, дакле не зна цјелину, стога не зна истину о Богу.
Његов Бог постаје тај „садржитељ“. Садржитељ има задатак да собом и у себи спаја и раздваја свако индивидуално Ја (знање-о-себи) како би се преко њега и у њему вршила спознаја оног другог с циљем да се оствари потенцијал тих односа. Тај „садржитељ“ и медиум јесте УМ.
У њему и кроз (преко) њега се било који однос једино и може стварати. Он је „Владар овог свијета“, он је Христ који је Истина, пут и живот.
Како онда можемо говорити о Уму као Христу а онда тврдити да је Ум уствари Ђаво???
Христ и Ђаво нису исто.
Да бисмо схватили разлику прво морамо знати шта они јесу.
Прва грешка коју чинимо јесте да полазимо од претпоставке да човјек има Ум. Зашто? Ум је садржилац човјека у себи а не обрнуто.
Вратимо се на редослед еманације клониране Свијести из Бога и бит’ ће нам кристално јасно:
Ум је прва еманација Свијести Бога. Одатле, у њему, све друге појаве, па и човјек.
Добро, а одакле онда човјеку Ум?
Човјек нема Ум, човјек је створење Ума, једино постоји док се специфичан однос еманираног Јаства манифестује у постајућу стварност.
Дакле, да би се то десило цјелина Ума се мора исцијепати у мање цјелине. Сваки однос (субјекат-објекат) подразумијева одвојеност те мале цјелине од цјеловитости Ума, с тим да у свакој тој одвојеној цјелини још увијек постоји и Ум али овај пут не као „садржилац“ већ као мост, спона, која спаја и раздваја, која „прелама“ свјетлост=пажњу.
То говори само једно: Ум се и даље налази присутан у сваком наизглед од цјелине одвојеном скупу и ставља себе у службу да би кроз служење субјектима прикупљао све податке о њиховим индивидуалним размјенама.
Дакле, Ум се даје сваком индивидуалном ја да кроз њега постане субјекат, да његовим (Умовим) посредством оствари спознају а све што субјекат проживи сазна преко њега и самим тим донесе у његову меморију с чим он (Ум) надграђује сопствено искуство… УНИВЕРЗУМА.
*Ум је у еманацији стога садржитељ истине (свезнајући), Истина је.
*Он је пут који свако Ја као субјекат мора пријећи како би спознало шта његов објекат пажње јесте, и консеквентно шта оно као субјекат није“.
*Он је Живот, јер живот је апсолут а у еманацији једино Ум је садржитељ тог апсолутног знања о животу и стога „наша“ истинска спона са њим.
Он даје живот својим субјектима.
Све горе наведено по хришћанској догми јесте Христ.
…
Погледајмо сад шта се дешава унутар оних малих субјекат-објекат односа, када се Ум постави у службу субјектима.
У овом склопу Ум постаје (наизглед) секундаран. Центар спознаје је у субјекту те субјекат има утисак да је он сада сједиште Ума. Ум му то допушта јер зна (свезнањем) да допуштањем омогућава раст сопствене свјесности о манифестацији.
‘Наивни субјекат’ не види да је запосједнут, јер уистину он и не постоји изван Ума. Да ли то значи да се Ум претвара и глуми Христа док је у својој суштини он уистину… Ђаво?
Не, никако.
У својој примарној и истинској улози Ум је Христ садржитељ=садржилац Јаства (Истина, пут и живот). Та улога се никада не мијења.
Одакле онда Ђаво?
Ђаво се рађа у Раз-Уму субјеката.
Шта је онда Ђаво?
Ђаво је интелект без Савјести.
Без Савјести уистину значи Ум без повезаности са Свијешћу Бога, тј. Ум без свезнања и стога без Љубави.
У тој улози Ум постаје интелект који је власништво субјекта који њим оперише. Интелект више није садржилац већ процесор знања који својом логиком ствара закључке за које одатле сматра да су његова истина.
Пошто у њему уствари нема истине (цјеловите Свијести), он је само празан скуп, празнина, која чини субјекат да створи утисак тоталне одвојености од цјелине. Његов први и основни задатак у субјективној представи јесте (тако субјекат интелектом мисли) да одржи голи живот. Нагон самоодржања се тад уздиже као основни закон стварања а то је почетак стварања од којега циљ оправдава средства. Ђаво је рођен.
Пресликавањем принципа са једног на други субјекат и Ђаво расте и осваја субјективну представу свијета.
Има ли излаза из ове заблуде?
Има ли помоћи?
Наравно да има.
Излаз је у истини а истина се јавља када апсолут трансцендира своју вољу из еманације у себе. Једино тада све илузије нестају, нестаје и Ђаво и Христ а остаје оно-што-јест, постојање=апсолут, сам у себи. Његов дух увијек показује Истину а повратком у Раз-Ум субјекта остаје сјећање на Истину које нам од тад служи као путоказ ка Богу.
Гдје је Бог присутан ту Ђавола НЕМА.
Фото: Ум; Википадија
Тијана Василијевић: Птице Жџобиле џобике џибарици на реку

Лије киша
Џомбаста дружина у тело
Шћућурена испод листа репушине
Скриле своје главе
убациле у тело, избациле рамена
Све џомба до џомбе
Попут џиновских јабука у сенци
Прорачунале поршину листа
да само једна треска
Капљице које падају са ивице
на непокривени реп
Попут најбржих покрета малених мишева
навире птичија чавка
Брзо се утиша
Лије киша
Фото: Лије киша; Википадија
Хелена Шантић Исаков: Морнарева молитва

Морнар мајци мрмори:
Мајко моја морска
модрим миром мистично маскирана,
медним млеком мисли ми милуј,
марине Медитерана меким марамама мимикрирај,
милост ми мами молитвом мудром,
мукотрпни мрак минирај маштом,
монтирај мир мирисом матице-материце,
материјализуј матрикс миле маћухице
месечевим минералом,
мази мужјаке,
младој медени месец модернизуј
моћном мантром
макар морала мрети међ мукама мучним.
Мајко моја,мила морепловко,
миротворко,
музо моје мужевности,
медицино моје музике,
мумијо мог мраморног маузолеја,
митско мировање мог манускрипта,
моћницо моја маргинализована,
мађионичарко милозвучна,
мелодијом мери молбу моју,
милионе милих матрицом мисли мењај.
Морбидне, макрое, манијаке,
maliciozne& мизантопе
минимализуј
маракујом, макадамијом, матицњаком,
metvicom&melemima многим.
Миграције, мигрене, меланоме,
mikrobe&malignitet
маргинализуј.
Моториком мађијају миленијумима,
Материјализују месечеве мене,
Мада медијима масом манипулишу,
мапе Марса мастилом мажу,
мајкрософтом мудру мрежу мозгалице
монтирају микрочипом.
Мајко морнарева,
Мокро море мори мором,
морам мрети,
мајку му,
маслачком муда мажем место маслом,
марихуаном мокрим метастазу,
море, мореузе, медузе, мрешћење
меморишем мистеријом махиналне метаморфозе.
Мутирам, мила моја мајко,
mirisnom, milozvučnom&modromastiljavom мандалом,
машала:
1. Мамут
2. Мрцина
3. Мурал
4. Магнет
5. Монада
6. Малахит
7. Метрика медијума
Фото: Морнар; Википадија
Велика Томић: Госпо мила

Време је протрчало госпо,
носило те и вамо и тамо.
Дошло време за кантар, њише се, важе…
Није ти жао комадића душе датo пролазнику,
већ ти жао госпо, стопала меканога,
што се шаре на њему црташе канџама оштрим.
Птичјим млеком си га мазала, натапала, белила…
да буде невино, да не упрља постељу белу.
Зар тебе, о умна госпо, да посаде на магарцу!?
Гукни, њачи!
Не бој се, то се само твој ехо чује
враћа се теби, треперив,
да се у њедра свије.
О чујте Судови и Пороте, гукнула сам како што је!
Фото: Кантар; Википедија
Владан Пантелић: Сунчани крст

Волим да гледам и гледам сунце
Када јутром извирује и намигује
Сунце је велики учитељ давања
Сунце је моћан учитељ служења
Сунце одувек греје све и свакога
Не прави разлику међу људима
Можеш бити белац црнац Аријац
Можеш бити вредан или лењивац
Сунце ништа не тражи заузврат
Иде круголетом и не обазире се
На резултате несебичног давања
Резутати и поука припадају нама
Буди као сунце и видећеш светлост
Као крст сварожнице и обзорнице
Седи на Пегаза Крилана лети ка циљу
Циљ је Једнота – Једнота је на циљу
Фото: Фототека Србског Журнала
