Category: All
Лабуд Н. Лончар: Нема те

Нема те.
.
Не шеташ одавно
стазом нељубљених
на опустјелој обали,
одавно не газиш
пијесак што шкрипи под ногама.
.
Стигла је зима и
хладан сјеверац реже.
Таласи бијесни обалу бију,
само се понеки галеб
пркосно поиграва
широким крилима на јаком вјетру.
Баш као сјећање
што се у трену јави,
онда када зора донесе језу
и уздах један давни.
.
Нема те.
.
Не шеташ одавно
стазом нељубљених,
тамо на оном мјесту
гдје је обала сад пуста и гола
као хладна децембарска ноћ
и празна једра.
.
И нема ни стопа више
што у сувом пијеску
полако почињу да личе
на једно заборављено
насмијано љето и
весело око,
које понекад засузи
док се скривена у топлом дому,
као питома мачка,
протежеш и задовољна предеш
ишчекујући још један
плес усамљеног галеба
на немирном небу —
нема те…
Фото: Фототека Србског Журнала
Илија Зипевски: МИ

Знам ја добро
да са срцем није лако
Што више волим
више имам разлога за бол
.
Јер најлепше ствари
Плешу двобој са тугом
Ривали стари,
Вечно на нишану једно другом
.
И сваки блистави
Океан у очима
Стоји као амбис
Пред мојим ногама
.
Јер то је игра
Која увек игра против мене
Време ми не да назад
А мрак ме гута ако кренем
.
..а морам да кренем
Али ако цену
Морам да платим
За све тренутке с тобом
Које вечно ћу да памтим
.
Јер најлепше ствари
Вредност своју мере тугом
У сумрак позне јесени
Што одјекује дуго
.
Нека ме тело боли
Од наших јутра, ноћи
Кад смо стварност ломили
На под падали
.
Јер то је игра
Која лије успомене
Покушај да свим срцем волимо
И зауставимо време..
.
Да..
.
То је све што знам,
Ти и ја,
То је све што знам.
.
У вечности,
Крила наша не губе сјај
То је све што знам.
Фото: Фототека Србског Журнала
Лазар Тица: Вечерњи пејзаж

У твоју даљину уткао сам сате,
Сате у расулу небеске модрине,
Ван времена стојим док се тужно клате
Вечерњи пејзажи са жигом црнине.
.
Понесем ти одсјај замишљеног ока,
И постајем земља, и постајем трава,
Док кроз сан ми ходиш хладна и дубока,
Не слутећи да си моја давна јава.
.
Ко последњи човек на ивици ноћи
Слутим те у очима палих сунцокрета,
И сањам, сањам да ћеш тихо доћи
На домаку овог проћерданог лета.
.
А шапућу ми свици у последњем крику
Да ми те однео вихор живота,
И да никад нећу у бледом ти лику
Одморити душу од страшних глухота.
Фото: Фототека Србског Журнала
Војислав Илић: Свети Сава

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?
„Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
Седи оци, калуђери, отвор’те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
Ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор’те ми, часни оци, манастирска тешка врата,
И примите царског сина ко најмлађег свога брата…“
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.
Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи –
Ал’ то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.
Фото: Свети Сава; Википедија
Алекса Шантић: Емина

Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
с ибриком у руци стајаше Емина.
Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
стид је не би било да је код султана!
Па још кад се шеће и плећима креће…
– Ни хоџин ми запис више помоћ неће!…
Ја јој назвах селам. Ал’ мога ми дина,
не шће ни да чује лијепа Емина,
но у сребрен ибрик захитила воде
па по башти ђуле заливати оде;
С грана вјетар духну па низ плећи пусте
расплете јој оне плетенице густе,
замириса коса ко зумбули плави,
а мени се крену бурурет у глави!
Мало не посрнух, мојега ми дина,
но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
нити хаје, алчак, што за њоме црко’!…
Фото: Емина Сефић; Википедија
Михаило Миљанић: Не знам …

Не знам ја више
да ослушкујем ливаде
ни да гледам
кроз кристале времена,
а срце само тражи
и не зна до кад ћу
моћи да корачам сам,
ослушкујући време
и вечност и да ли ће
проговорити усне
мени недирнуте.
.
Сама си у сну
моје очи те виде.
Птице излазе
из мог ћутања.
Камено време чека
крик да прође.
Хтео бих
да ти кажем
али твој воз празнине
загрљај ми руши.
.
Не, не знаш Ти,
како пече хладна стена
на вратима наде
и како звони
легло празнине
што се скупља око срца.
И зашто боли заборав
што кида и растеже вене.
.
Не знаш Ти
како пати
одјек хоризонта
што те лењо
увлачи у трепавице
и како је хладно
кад ветар кида цвеће
са заспале дојке.
.
Ти не знаш
малу уснулу чежњу
за тобом
кад се тражи
време нежности
у неком углу пролећа
и како ову тишину
ни музика
не може да угаси.
.
Не знаш Ти,
да у том трагању
пролази Месец
поред нашег узглавља,
а кап нежности јутра
хтела би да проговори
и покаже свој сјај.
.
До кад твој загрљај ћутања
Да носим?
Зашто ми твој осмех
не каже –
Стало је време тишине?
.
Ако проговориш,
жедан љубави
и жедан тебе,
напићу те се једног јутра.
Видећеш једном,
кад седнеш
на дно Океана,
да дубље тајне
од љубави нема.
Фото: Океан…; Википедија
Милорад Куљић: Змајево језеро

Сребрном ноћи пра среброкопа
полете стена небу па прсну.
Разлучујући духа сребрног
ватрометно се у прах распрсну.
.
Змај од Змајевца намоли муњу
очињег творитељног праска
да заголица духа сребрног
у кикот радосног воденог пљуска.
.
Кад озорило и Сунце грануло
весело кијао Змај од Змајевца.
Свако „ћиха“ пламеном плануло
кад Веселић виде брата близанца.
.
Рупа за летећим каменом што оста
сад се срмом воденом таласа.
А брата нема већ одраз наста
на води која се сребром беласа.
.
Сјатише се виле подно Змајевца
зарад новог воденог витеза.
Колом својим да заведу младенца
и једна постане змајска принцеза.
.
Кад Луном сребрило коло виленило.
Кад златило зраком Радосника
Језеро свет лепотом веселило.
Змајево крило јатило намерника.
.
У скуту Змајевом блажени пирови.
Услад и Лада их љубују Љељом.
Да кћер јој Мокош снагом подвори
па да животвори својом Купалом.
.
Дунаву мутном оцрнила мисао
да поврати плаветнило своје:
Змајеве воде буде ли сркао
кроз козјега вимена подоје.
.
И опет рупа зјапи камена
над којом ноћу виле вилене.
Залутале из сфере без времена
у којој Језеро нестало није.
Фото: Змајевац, Лединачко језеро; Википедија
Мирослав Цера Михаиловић: Црква

и убого и кљасто пресито гладно голо
иста завија тама и вија исто коло
тек ужарене главе неким крајичком свести
осете страшни усуд и на шта ће се свести
а све би баш све дали да једном мир ускочи
у изгубљени поглед снове усахле очи
сви траше спас у чуду у ћутању монаха
он саставља из ничег саставља те из праха
како се мери душа тежина праударца
строга остаје тајна Пајсија Хиландарца
као што цркву диже и где би и где не би
тако је диже изнутра у себи и у теби
а невидљива црква записом светог храста
нови отвара живот природно с тобом сраста
Фото: Храст у Тијању; Википедија
Иво Андрић: Сан

Ту снивам.
Нада мном
Под нијемим звоном у староме торњу
Долијећу тице.
Влат жуте сламе
У кљуну носе
И бијело јутро пуне радосним жагором.
Нијемо је звоно на небеском платну
Замрзла жалба,
Испод њега се, у мрамору и тами.
Камени мртва рука.
На прозору сунце
Божјој мајци свете руке љуби,
Шаровит полумрак
Небеског огња и
Њеног модрог скута
Лег’о на камен.
Непринесена жртва је
Сва моја снага и моја крв:
Узалуд сам тражио за кога да је пролијем
И сад ту спава.
Видовит вјетре и у торњу тице,
Што мојим крајем слободно летите
Реците:
Нек лоза тихо испред куће плаче.
Споро нек кестен смолав пуп завија
И сунчев лук нек полагано расте
Небом,
Јер црвен дамар у мраморју игра,
Млаз вреле крви већ тече потајно
Кроза њ;
Реците вјетри и тице, заклињем вас,
Нек споро пупа прољеће, полако љето зри,
Да ми се мртва из камена рука
Не такне звона
Прије времена и суђена сата,
Него кад дозри љето са врхунца
И испуни се глас и воја божја.
Кад море, поље и гора
Шапатом јекну; хора је хора!
Ускрснуће моја рука
И зазвониће кобан час.
Како се звони за посљедњи пут.
И моје никад мртво срце
Окренуће лице небу ко црвен цвијет,
Стаће ивањско на зениту сунце
И биће огњен, дуг и страшан дан.
Касних жртава.
Фото: Црвени хибискус; Википедија
Радица Игрутиновић Матушки: Српско стабло

И док хладно небо додирују гране,
а шушкор залеђен под чизмом пуцкета…
Пожелим да станем и залечим ране…
Ал ратник сам борац, народ на ме чека!
.
Не, не могу стати нит мелем нанети,
јер тамо је негде душманин заклети.
Гледам жир на стази, у њем’ живот замро,
уморан и слеђен… И он, ал и стабло.
.
А ја, јоште ходам, стопе су уморне
на челу од борби ничу нове боре.
Младост се повлачи, сазреваш у трену,
јер смрт вреба црна… Свуд јој видиш сену.
.
Да ли и ми тако као ове шуме,
далеко од рода, бранимо корење…
А, стабло ко стабло, чак и ако умре,
знаће да за жиле вредело је мрење.
.
Не, не дам се лако… Види капу моју,
прошла је страхоте, за Црвену боју.
Та Беретка знај ти није кора само,
ни живи ни мртви Србију не дамо!
Фото: Амблем спец, јединице; Википедија
