Category: All
Мирослав Цера Михаиловић: Шкрипа

како до твојих келија и риза
до спаса како до светлосних двери
с језика сићи с усне чанколиза
ниоткуда како притајен у вери
како из себе тек у себи како
пред Мајком Божјом пред том руком трећом
хоће ли душа светлети онако
ко ти кад гориш сједињен са свећом
пред Гором Светом на Крст земље плача
смрзнута суза попут сулундара
хоће ли мртве душе нарикача
пренути шкрипа двери Хиландара
М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“
Фото: Света Гора; Википедија
Невена Татић Карајовић: Моја Србијица

Нигде нема таквих њива,
нигде нема таквог неба,
нигде пчела и ливада
жита, брашна, златног хлеба.
.
Нигде свици не певају,
у даљини месец жути,
нигде такав рој звездица,
док их гледам, само ћутим.
.
Нигде сунца таквог није,
зора руди, поље клија,
пет’о зове са огњишта
село буди, свет пробија.
.
Нигде нема такве фруле
ни чобана ни овчице,
за појасом сакрио је,
кад засвира, поје птице.
.
Вредне руке свуда раде,
стара нана вуну преде,
млада снаха у башти је
а момче јој поред деде.
.
Трактори се узрежњали
купе класје, пласте сено,
ко облаци на небесју
играју се несмотрено.
.
Поток тече, ено хуји,
од извора зденац прави,
свуд мирише цвеће мило,
моми поклон, украс трави.
.
Нигде нема таквог биља,
таквог лека и красоте
и хлада нам и огрева,
благодати и лепоте!
.
Нигде песме, нигде приче,
загонетке, доскочице
нигде таквих умних старих,
разигране поскочице.
.
Нико нема таквих слова
кад их гледаш, око лечи
све што читаш, знак дедова,
дете точи умил речи.
.
Нико нема таквог претка,
див ратника славних дана,
стамен, храброг, узвишеног,
следбеника Христа сама!
.
Ево гледа око моје,
гледа душа а и срце,
нигде нема такве земље,
само моје Србијице!
Фото: Предели Шумадије; Википедија
Драгица Томка: Пупољак се отвара

Мој свет
Не могу те пустити у мој свет.
Он је саткан од стаклених фигурица,
Тако сјајан и нежан,
Али осетљив и ломљив.
Не могу те пустити у мој свет,
Јер ти желиш да га мењаш,
Да помераш фигурице,
Да их бојиш, обасјаваш.
Не могу те пустити у мој свет,
Јер он може сам да сија,
Да свира, плеше
Да ћути и сања.
Не могу те пустити у мој свет,
Док стакло не постане дијамант,
Док осетљиве фигурице
Не буду довољно јаке и неломљиве.
Не могу те пустити у мој свет,
Док не осетиш његов сјај и снагу,
Док не научиш
да посматраш без додира,
Да га волиш без тражења,
Да будеш у њему као део њега самог.
Не могу те пустити у мој свет.
Не, за сада – не.
Негде на путу…. 04.05.2013.
Фото: Пупољак брескве; Википедија
Нада Матовић: Вучица

Испод капака сузе кријеш,
не желиш да ти виде лице,
бјежиш у своје крзно вучице.
Док срце још јако је,
пробаш из њега извући све
дивоте и чистоте, сласти и радости,
капљице мудрости и милости
и по неко зрно лудости.
Често тако у ноћима без сна
ти питаш се што то у човјеку
капљице мудрости и милости
и по неко зрно лудости.
Често тако у ноћима без сна
ти питаш се што то у човјеку
пакост и лукавост жуту буди.
звјери крвожедне, умјесто добри људи.
Не желиш бити полтрон,
ни гад са хиљаду лица,
умишљени краљ са лажном круном
ни лопов са торбицом пуном.
Бити своја, макар и с парачетом осмјеха
и надом за себе и друге љепше је.
Али не чекај ту негдје у прикрајку
да роди се и за тебе свијет бољи,
него се бори!
Загрми својом добротом
и љепотом стиха пјесме о љубави,
додирни вјечност длановима меким
и сузом у оку непознатог читаоца.
Није тешко бити добар,
иако се увијек доброта некако
слабо цијенила на пијаци живота.
Ти буди мајка вучица
која сирочад млијеком храни,
буди сестра себи и сваком
изгубљеном јагњету у вихору
овог грубог свијета.
Онда и кад ни за саму себе не знаш,
душом и пјесмом расти до неба,
јет ти нијеси више мала!
Наћи ћеш једног дана и ти
свој риједак цвијет,
што не цвјета само за себе
већ и за цијели свијет.
Испод капака сузе немој да кријеш,
пусти нека ти сви виде лице,
ходај поносно, дигнуте главе
у свом крзну вучице!
Фото; Вучица; Википедија
Рефик Мартиновић: Рањеник

Једнога врелог љета
у неким датумима јула
на узрелим пољима вјетрова
догодила се љубав
дао сам ти себе
дала си ми себе
били смо несебични
у екстазама
разливених страсти
само су зрикавци
у хору пјевали
и парали тишине
јулске ноћи.
.
Небом су лутале звијезде
својим сокацима
и тражиле нас
а ми сакривени
у мирису зелених трава
и ружином жбуну
твога тилела набујалог
као ријека с прољећа
волио сам те
као што се воли жена
пољупцима
да разданим ноћ.
.
Удахнух твоју љепоту
и постадох рањеник
коме ни џелати
не скратише бол
без твојих стопа
не умијем ходати
без тебе
једра су моја поломљена
а ако ме не волиш више
побегни из мојих сјећања
као птице
кад падају кише.
Заувијек остани
моја незаборављена јулска ноћ.
Фото: Фототека Србског Журнала
Верица Стојиљковић: Тиха ноћ

Тихо је, ноћ мека
Све кровове покрила
Међу све гране сањиве се увукла
Свако је гнездо загрлила
И над водом, ено је, застала!
.
А ту заплесале звезде
Ко сабор да је, скупиле се,
Месецу – сунцу ноћи, пева се!
.
И вилин стаза осребрила
И хаљина прозирна, сјајна,
Једна за другом залепршала!
.
И огласи се, сова ноћобдија
И зачу се крила прхут!
У даљини, чује се, пева Бели Вук!
С прозора, помери се завеса,
Осветли се, поред куће беле, пут!
.
То два лица малена, девојчице и дечака
Пут небеса загледана,
Поруке исписују срцима!
Насмешена, гледа у њих
Љубав Божанска!
Фото: Девојчица и дечак;Википедија
Вукица Морача: Време – Невреме

У прадавна времена на планети Земљи је свуда владало пролеће. Три вештачка месеца, су кружила око ње. Они су омогућили да свуда буде пријатно, лепо, весело време. И тако је било дуго, дуго.
А онда су неке мрачне силе дојуриле у наш Сунчев систем. И наравно, онако зле и пакосне, одмах су се латиле да истребе људску расу. Гађали су планету космичким камењем, метеорима. Шетали су репатице кроз наш сунчев систем и доносили катаклизме. Онда су осмислили потопе и огромне таласе да оперу Земљу од живота. Све су потаманили, осим неколико стотина људи који су се винули у небеса или отишли у неку другу реалност. И тако, више пута Земља је била пустошена, од мора дављена, ледом окивана и врућинама спржена. И кад није више било живота на њој, тамни несрећници су задовољно одлетели даље, да још неке звездане системе пустоше и харају.
Па ипак, живот је за њих вечна мистерија. Опет је неко посејао клице живота на Земљи и биљака и животиња и наравно човека. И планета је опет оживела. Плава лепотица се огрнула дивним небеским сводом, пуним паперјастих белих облачића. А на земљи зеленило, брзе и хитре животиње и највећи стваралац – човек. И све је кренуло из почетка. Развијала се цивилизација, наука је напредовала, људи су уздизали свој дух, пазили на своју душу. Склад је владао и на земљи и на мору и у ваздуху.
А онда су тамне силе, које су већ доста тога уништиле у нашем свемиру, навратиле да виде шта се овде дешава. И затекли предивну планету са дивним светом. Све је било радосно, весело, стваралачко.
Онда су смислили паклени план. Да је уништавају по мало, да се нико не би досетио, па да они онда преузму ту лепоту. И тако , мењали су климу. Мало суше, мало мраза, мало поплава. Чим се људи мало опораве, а они опет исто. Укључили су и тровање река и мора, па из ваздуха су пуштали разне отрове преко црвенкастих облачића, применили разна невидљива зрачења. Па онда земљотреси, па понекад и метеорима гађају непокорна подручја, па са Сунца шаљу ватрене пламенове.
На Земљи су мудраци видели да им неко мења климу. Покушавали су на разне начине да то промене, али изгледа да није било лека. А онда су најмудрији људи, из целог света, већали данима. У чувеној Србској кадионици, староставној пећини, није се јело ни пило. Сви су били у молитвама да им свемирски разум подари знања за одбрану. И након тридесет три дана, највећи мудрац међу њима, Свезнање, је отворио очи и проговорио: „ Браћо и истомисленици мислим да сам нашао решење. Треба ми ваша помоћ. Да бисмо над планетом затворили сверу, у њу уписали 4748132148, осветлили ове тродимензионалне сребрно-беле и веселе бројеве и завртели у круг, да пониште све негативе. А затим ћемо ојачати сверу из наших срца и душа, тако да све што нам неко пошаље 100 пута умножено му се врати. Ако ли помисли добро и треба да му буде још боље, али ако помисли лоше онда ће бити белаја.“ Сви су га нетремице слушали. А онда се организоваше и започеше заједнички подухват. Створили су велике, сребрно-беле бројеве и пустили их да чисте и поништавају све лоше пред собом и завртели око Земље. Сва срећа те су освајачи били на Месецу и око њега, те их је стигла заслужена казна. И људи са Земље су у чуду гледали праскове и експлозије око Земље. Као да се све одбијало од небеског свода и ојачано и гневно враћало пошиљаоцима. И то је трајало дуго.
Од тог доба мрачњаци и тамне силе избегавају овај део свемира. Нису веровали да и добри људи могу да их овако казне. Мислили су да зло царује у свемиру јер су их тако од малена учили. Да је најбољи онај ко друге превари, убије, осакати, мучи… А онда су схватили да и добри и светли људи могу да се одбране од те тмуше. Зато осветлите своје душе добротом и љубављу, јер она брзо путује и савладава бесконачне просторе, и чисти разне прљавштине и неподобности свуда, па и у свемиру.
Фото: Фототека Србског Журнала
Невена Милосављевић: Велика на небесима

Јулско подне
Као ниједно подне
Од постанка света
У Велици
Под Чакором
У земљи
На небу
С којег
Умируће сунце
Лије крваве сузе
.
Јулско подне
Као свако подне
Од постанка света
У Велици
Под Чакором
У гробовима
На Сиону
С којег
Васкрснути мученици
Певају анђелску песму:
.
,,Слава на висини Богу,
и на земљи мир,
међу људима добра воља“
.
У свако подне
Кад јул одмиче
Од постанка света
У Велици
Под Чакором
Небо отвара врата
С којих Господ
Позива
Да се смртни
Моле бесмртнима
Фото: Сунце на заласку; Википедија
Миљанић Михаило: Тражим је

Не знам
из којих даљина корача
и смеје се она,
одавно је тражим,
зовем, вичем
и дозивам на сва звона.
.
Претварам сваку звезду
у око,
наћи ћу је,
па нек се крије
као бисер у мору
дубоком.
.
Тражим зоре
што лице њено памте,
тражим место
где молитва
и свећа само због ње
пламте.
.
Где ливаде сеју цвеће,
где шуме носе тајну
шарених боја,
тамо где могу
да тражим
у њој љубав
и јутра моја.
.
Тражим је откад сунце
блиста,
молитва ми каже,
угледај њен траг
како дупло блиста
она носи љубав
од Исуса Христа.
.
Наћи ћу је молитвом
по Христовом знаку,
разлива мирис љубави,
прати ћу је по том трагу.
Фото: Морски бисер; Википедија
Радица Игрутиновић Матушки: Kрунисан песмом

Kраљу свих песама, Величанство драго,
клањају се сени из јутарње магле,
угледаше Твоје лице мило драго
и од јеле гране до дна земље сагле.
.
Kлањају се Теби и птици и цвету…
И златастом лишћу што полако пада,
клањају се Теби, белог орла лету…
Kрунисан си песмом, живиш као нада!
.
У токама Твојим сија сребро сјајно,
одзвања ти корак кроз вртове царства,
у очима је… Вид – гледиште бескрајно,
под стрехама дворца, усели се ласта.
.
И иако јесен већ ходи ка зими,
скупише се лати свих увелих ружа,
крунисан си песмом… Дар црвеној глини.
Док с’ неба руке месец миту пружа!
Фото: Црвене руже; Википедија
