Све чешће у именику бришем бројеве
Пријатеља које је време уклонило са стазе,
Да не сметају онима који туда пролазе
И своје године носе као брошеве.
.
Спала књига на два слова, више не треба
Такорећи, али је ипак не бацам у смеће,
Већ чувам за успомену на ово пролеће
Још за давних дана отишло пут глувог неба.
.
Понекад окренем својега врсника број,
Не би ли чуо да га нисам заборавио
И спустим слушалицу, глас вазда ми мио
Никад чути нећу, а других је безброј!
.
Ни мени се нико поодавно не јавља.
Телефон ми једино за не дај, Боже, служи,
Дакле, ништа ново, земља и даље кружи,
Смене раде, свет се мења и обнавља.
.
Да је друкчије не би ваљало, у глобалу
Све је како треба и на месту своме,
Чак и онда када се ствари сударе и сломе
И са једне прескочи на другу обалу.

Фото: Старији човек; Википедија

Састале се ливада и башча,
ту ми коси тридесет косача.
Ја погледах у зелену луку
-миле коси на лијеву руку!
Једном ма’не три откоса па’не:
први откос љубичица плава,
други откос детелина трава,
трећи откос зелена розетла …
Мајчина сам до седамн’ест лета,
А од тада милова до века.

“Драгачевке, изворне народне песме“
Сакупио: Ника – Никола Стојић, Гуча

Фото: Косач; Википедија

Просула се јутарња тишина
Капи мира у роси,
на листовима, у трави..
Направи ми гнездо у коси
Некуд ме смирај лепршаво носи
Тишина и ја, нисмо сами..
.
Из груди милион осећања крену
Ум се умири и смирај завлада
Тишина плови и радост носи
Падају заблуде као откоси
Она и ја, нисмо сами..
.
Бродица плови без дашка ветра
Кроз време будуће, време прошло
Све што је било, што ће доћи
И овој тишини већ је дошло..
Нисмо сами..
.
Божија се рука лагано креће
Прегршт тишине по мени просу
Замахну даље као да неће
Блаженства мир се осу
Тишина и ја, нисмо сами..
.
Разлива се умилно, нежно
Путује с висина, горе и доле
У загрљај ме приви безбедно, топло
Песму о нама запева
Она и ја, нисмо сами..
.
Чудним ли речима она збори
Ни планински поток раван јој није
И поглед неки, којим соколи
Светлост зоре што таму крије
Разлива се..
.
И тако из моје у твоју душу
Из облака у воду, у травку, у лист
Из долина у брда, у зрак, у вис
Пресипање тишине из васељене
У ток, у време, у амбис
Нисмо сами

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Развејаћу те ако пристанеш
рукама уз мој бок.
Развејаћу те тако да ти
ни сећање неће помоћи
јер неће бити сећања
ни жељења
ни жаљења
ни мисли
ни заборава
неће бити ничега
осим нашег додира
једине Стварности
у којој ти и ја Јесмо.
.
За мене ниси интимно вечна
и ма шта то значило
не затварај врата
јер ја тражим начин да уђем
и растопим се до непостојања
у простору твога срца…
да без чврстине пролазимо
једно кроз друго
у тој игри без зидова
једној игри у којој
желим да будем са Тобом
јединој игри у којој
ти и ја Јесмо.
.
Одреци послушност времену
и уђи самном
у Вечност.

Фото: Фототека Србског Журнала

Све чешће дани лутају у магли.
Губе се у топоту кише.
Са зебњом хватам прегршт
светлости.
Усамљено сунце у тамној
долини неба.
Све чешће, не схватам
када се пре згрушао дан,
нестао голуб са гласом ветра.
У тишини препуној даха зиме,
расутој у ноћи.
Све чешће очи не сјаје од
свитања.
Визије лета не свраћају у
радост.
Заплетеност вала, оронула
срећа.
Покушавам од крхотина истине
сковати лажно виђење.
Пружити руку сећању,
кроз душе умрлог дрвећа.
И опет исто.
Пут бежања утрт је
млазевима јесењег дана.

Фото: Магла; Википедија

Ојутрио је осми јануар деветнаесте
Гледам кроз прозор на игралиште
Власници и пси извели једни друге
Мајке и деца клизе и весело вриште
.
Лепршају милиони снежних пахуља
Лете као лептири мојим видокругом
Бацака их карабурмац – ветар благи
Комшиница оде на пијац са друугом
.
Из дубоке нутрине знам да ме данас
Чека много труда стварања и лепота
Милиони пахуља лете да ме усреће
Лепоту сами стварамо – то је дивота
.
Одмах је стварам за друге а и за себе
Бог увек воли да у свима види борца
Нека сва бића буду срећна и спашена
И нека се развијају по Норми Творца

Фото: Зимски пејзаж; Википедија

Пратим те
Сливам се у бразде
Корака твојих
Зар не видиш?
.
Имамо малу реку…
Само те молим
Не прави ми бране
Језеро је лепо
Али тужно и усамљено
.
Волим да се крећем
Да поскакујем и жуборим…
Не смируј ме
Море ће ме смирити…

Фото: Фототека Србског Журнала

Сиђи до хоризонта,
трептајем оштрог ока.
Види где Месец ходи,
с’ ким ратник борбу води.

Фронтови стоје живи,
борци вечних судбина,
Облак плаветно – сиви,
грца суза – година.

Векови тутње уз хук,
скршена срм’ на трему.
Из шуме урликну вук…
Стражари, чека смену!

Пламти звезда небеска,
та луча постојања.
Ровови као фреска…
Ореол, нашег здања!

Нижу, бисерне ниске,
обрва густих седих…
Не утихнуше вриске,
још пут планина јечи.

Сваке зоре, сећање,
збраше се ратови сви.
Обзорје носи ране,
неки нови браник зри!

(Песма је посвећена свима који
су бранили Србију,
али и онима који ће је тек бранити)

Фото: Фототека Србског Журнала

Хладна пећина
града Витлејемског,
греје срца
рода људског.
.
“Рождество Твоје …
света је реченица,
на трпези љубави
ломи се печеница.
.
Богу се молимо
и у ропству
и на слободи.
Мир Божији
Христос сероди!

Фото: Милош Димић -Рођење Христово; Википедија

Ми смо једна душа,
Океан светлости пун
Свиткавих осмеха и птица,
Јесмо дијамант Духа Светог,
Дах без обала, врха и дна.
Ми смо леполика Вечност
Која је срела себе
Већ у првом погледу,
Изгревајућем пространству
Између риба и месеца.
У мом си наручју
Док нестајем у теби,
Небокруном свемиру среће,
Посутом свилокосим звездама.

Ти и ја смо једна душа,
Восак за печат наше љубави,
Што раствара тај Гордијев чвор
У Све-Једно, наше право Ја,
Први и једини чин виђења, знања.
Светлост гледа себе
У својој светлости.
.
Ти и ја смо једна Љубав,
Светлонастајање Нествореног,
Откривење Божје које се само пише,
Јесмо блажено појство
Које истовремено ствара то што пева.
Љубав је живућа Стварност
Која из Себе све ствара
И у Себи заувек одржава.
.
Ти и ја,
Где све је музика,
Громова громор, валова ромор,
И бурлање буре, васмира уре.
.
Ти и ја смо Љубав,
Удостојење богодетно,
Врт размирисали,
Блистави славоток Божји
– наше Истинско Постојање.

Фото: Фототека Србског Журнала