Све чешће у именику бришем бројеве
Пријатеља које је време уклонило са стазе,
Да не сметају онима који туда пролазе
И своје године носе као брошеве.
.
Спала књига на два слова, више не треба
Такорећи, али је ипак не бацам у смеће,
Већ чувам за успомену на ово пролеће
Још за давних дана отишло пут глувог неба.
.
Понекад окренем својега врсника број,
Не би ли чуо да га нисам заборавио
И спустим слушалицу, глас вазда ми мио
Никад чути нећу, а других је безброј!
.
Ни мени се нико поодавно не јавља.
Телефон ми једино за не дај, Боже, служи,
Дакле, ништа ново, земља и даље кружи,
Смене раде, свет се мења и обнавља.
.
Да је друкчије не би ваљало, у глобалу
Све је како треба и на месту своме,
Чак и онда када се ствари сударе и сломе
И са једне прескочи на другу обалу.

Фото: Старији човек; Википедија