Љубим ти руке, оне пуне студени.
Олазиш…знам, мој једини…
Љубим ти дланове меке,
љубим ти мисли далеке.
Љубим ти надланице,
љубим ти чело и лице.
Сливају се низ оба лица
помешане наше сузе,
сузе прашталице.
Љубим ти боли и ране,
љубим ти прошле дане.
Љубим ти сва чекања и страхове,
Љубим ти све крахове.
Љубим ти падове и успоне…
Љубим ти све небеске споне….
Љубим ти ноћи,освитке и зоре.
Љубим твоје неодсањане снове.
Љубим ти очи лепе,
љубим сваки део тебе.
Љубим ти жеље…
Љубим ти сваку радост и весеље.
Љубим наша сећања и тренутке среће-
Љубиим а знам да никад више вратити се неће.
Љубим и све воштане теби намењене свеће…
Љубим живота твога пролеће.
Љубим ти постојање,љубим ти битисање.
Љубим ти Веру и по мом срцу животно писање.
Љубим ти трептаје,откуцаје и дисање!
Љубим ти вечност у коју крећеш-љубим те ,
а знам да ме повести са собом нећеш.
Љубим твој одлазак и привремени растанак –
Љубим и завет дат теби,
једини Анђеле мој лепи…
Љубим ти и лет у неки ведрији свет…
Чекај ме горе, Мило моје, срешћемо се опет!

Фото: Фототека Србског Журнала

Душа зна
Душа моја зна
Чим сам га угледала
Да једном сам га миловала
Цвјећем рогове му окитила
По чаробној шуми
Са њим скакутала
Иза тајносаног круга
Кроз који нас увела је дуга
Играли смо данима и ноћима
Горјеле су ватре на орловим планинама
Падале су звијезде по нашим пјесмама
Рађале се нове душе
У Божијим рукама
Плесао је цијели Све-Мир
У нашим очима
Стварали смо
вјечност
У нашим срцима
Душа зна
Душа моја зна

Ћилимице – осмице,
покажи им лице;
.
Сликописом фарбам косе
и убрзавам откосе;
.
Прамајко Свемајко,
видик им заклони –
моли те твој Рајко;
.
Ожеднели извори,
ожеднели извори.
.
Моја нада – чудиша,
опасана пламеном,
чува ме од лудиша;

Носим орах рђавид
да вам обневидим намере;

Дајем несебичност,
еликсир у еликсиру –
узимам себичност;
.
Ја сам нагнутог ума
али будан!
.
Спавају моја су-је-верица,
ври-шталица и не-верица.
.
Распоп језик имам ја,
а он бића не одваја;
.
Дођите у Мир –
мој светли храм;
.
Носим чизме зубате
што хватају ципеле рогате;
.
Носим лонац и два крста
које мешам са три прста.

Фото 1,2: Фототека Србског Журнала

Хоризонти далеки зову моје име,
Сећања у грудима разапињу ме,
Као галебових крила пркос ветру,
Као младог стабла љубави према небу.

Вуче ме тамо, у даљине
Свет још неоткривен
Зенице ока твог дубине
Ка благу груди својих идем.

Обриси острва на пучини
Свежина загрљаја твог к`о оаза у пустињи
Пољубац камена са стопалом
Плес мора са обалом.

Мирис ловора као нежни дар
Твоја љубав моју напаја
Једно за друго смо звезда далека
У мом оку ти, у твом оку ја.

Спајају нас даљине
Света почетак смо и крај
Своје лице откривам
Док у твоје немо гледам.

Док нас Месец ноћу покрива
Док нас Сунце јутром открива.

Фото: Пучина; Википедија

У пустињи голој,
моја душа плаче:
где су биле шуме,
сад нема ни драче!
– тек беживотна брда
и пусте долине
од отровне,
жуте јаловине…
.
Где врт рајски беше
сад смрт свуда влада:
ни горке сузе не теше
душу пуну јада!
.
Зашто земљу своју
душманима дасмо?
За кајање и спасење
да ли је већ касно?

Фото: Пустиња; Википедија

Истина некад има леђа црна,
а ти и ја ко срна и вук смо,
твој поглед ми испод сунца ласка,
можда бићу и твоја Аска,
Омиљено јагње из утрбе љубави,
жива бајка коју с осмијем роди мајка.
Борба вјечита да се нешто у животу оствари
а не само с папира да се чита, идем и гору,
ако тамо лијепо биће, знам да је живот баш
као живот између вука и срне,
крварим због љубаи. и кад усне због љубави
трне,ја крим невино крзно срне,
и тад сам вук.
На ране срна стављам вино,
да превијем и залијечим ране,
све што ради вук радим и ја,
али надам се да лукавост ни вуку
више не прија, да и он од љубави гореће,
ко што горим ја.
И умјесто вина љубав ћу да пијем.
У пјесми лукаве нарави нема,
ту станује љубав у свему што живот нам спрема.

Фото 1: Срна; Фото 2: Вук; Википедија

Из свег гласа вама ипак
што сте љубе под црвено сплели
гоним стазе где сте срећни били
лиши вида јесен што се злати.
.
Из све крви вама букти
лишће што се небом слади
гоним вране што их љубав памти
лиши вида душу што нас рани.
.
Из свег гласа госпи певам
лепотом јој кћери мазим
гоним земљу што их мртви памте
лиши вида покоп моје мати.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Тишина је као
Земља плодна
Пролеће што чека-
Музика живота
Невидљиво
Из семена
Што се буди
Поглед мој
Што претходи
Осмеху Твом
Тишина моја
Сва о Теби пева…

Фото: Јесен; Википедија

Љуто цвили ситан босиоче:
“Тија росо, што не падаш на
мен’?“
“Падала сам до два јутра на
теб’
ово сам се јутро забавила,
гледајући чуда великога,
да се Вила с’ орлем завадила,
око оне зелене планине.
Вила вели: ‘Планина је моја!’
.
Орло вели: ‘Није, него моја!’
Вила, орлу крила поломила.
Љуто цвиле тићи орловићи.
Тешила ју тица ластавица:
‘Не цвилите тићи орловићи.
Водићу вас у земљу Инђију,
ђе штир расте коњу до колена,
детелина трава до рамена.
Отклен сунце не залази
никад’.“
“Обредне пјесме древних Срба из Индије“

Фото: Босиљак; Википедија

Колико је векова иза нас,
толико је и снаге у нама!
.
Колико је векова иза нас,
толико је и снаге у нама!
Ми знамо да су наши Богови
старији од свих народа,
од свих знаних светова.
Ми верујемо у своје Свето Предање,
и ми знамо да се све по Предању
нашему и догодило.
Ми знамо да су Преци наши Богови
и стога прослављамо Претке своје
и клањамо се Боговима својим.
Језик је наш старији од свих језика,
и Име је наше старије
од свих имена иних.
Није било времена у којем нас није било,
нити ће бити времена
у којему нас неће бити!
Све ми ово знамо,
и знамо да и ви ово знате,
па нас зато и мрзите!
Али, већ истиче време мржње ваше,
и долази време
Љубави наше!
Ваш се животни ток
заувек затвара, а наш се Пут,
гле, изнова отвара!

Фото: Потопљени континент – Дарија: Википедија