Љубим ти руке, оне пуне студени.
Олазиш…знам, мој једини…
Љубим ти дланове меке,
љубим ти мисли далеке.
Љубим ти надланице,
љубим ти чело и лице.
Сливају се низ оба лица
помешане наше сузе,
сузе прашталице.
Љубим ти боли и ране,
љубим ти прошле дане.
Љубим ти сва чекања и страхове,
Љубим ти све крахове.
Љубим ти падове и успоне…
Љубим ти све небеске споне….
Љубим ти ноћи,освитке и зоре.
Љубим твоје неодсањане снове.
Љубим ти очи лепе,
љубим сваки део тебе.
Љубим ти жеље…
Љубим ти сваку радост и весеље.
Љубим наша сећања и тренутке среће-
Љубиим а знам да никад више вратити се неће.
Љубим и све воштане теби намењене свеће…
Љубим живота твога пролеће.
Љубим ти постојање,љубим ти битисање.
Љубим ти Веру и по мом срцу животно писање.
Љубим ти трептаје,откуцаје и дисање!
Љубим ти вечност у коју крећеш-љубим те ,
а знам да ме повести са собом нећеш.
Љубим твој одлазак и привремени растанак –
Љубим и завет дат теби,
једини Анђеле мој лепи…
Љубим ти и лет у неки ведрији свет…
Чекај ме горе, Мило моје, срешћемо се опет!

Фото: Фототека Србског Журнала