Двадесетишесто мудрованије из Тијаније

*
У Васељени не постоји ништа што није живо! Творац је најпре створио минерале, па биљке и животиње, потом људе. Све створено обавља сложене задатке у оквиру Норме Творца и све се налази у растућем еволутивном процесу. Васцела божја творевина служи човеку на милијарду начина, а заједно са човеком служи Творцу. Минерали, биљке, животиње и људи су повезани тананим нитима једноте, и, по својој суштини, су Једно. О томе су подучавали многи свети људи, истински учитељи, јасновидци, пророци, свете књиге, и о томе наука има све више доказа.

**
Права духовност човека огледа се у његовој мудрости, тј. његовом свакодневном животу, његовом деловању. Многи људи гомилају знања из разних области, посебно из психологије, религије, духовности. Они о томе говоре свакодневно у облику савета – како треба живети. Мудраци су они који знање примењују у свом животу. Између знања и примене постоји јаз или зид које можемо назвати навика. Навика је стање улогореног и ушушканог ума који претешко излази из своје пећине сигурности. Погледајте како живе неке врсте морских ракова. Имају своје пећинице из којих вире и лове. Онда мало истрче, па се поново врате, а све се то дешава у свега неколико просторних приобалних метара. А испред се налази непрегледна вода мора или водеана у које они не залазе. Тај простор, те дубине, за њих су ван искуства. Символика овог примера важи и за човека. Водеан чине Радост, Љубав и Светлост које је поставио Творац као основе света. Слобода је она сила којом откривамо и живимо ове основе. Али слобода је застрашујућа за неслободна човека. Без храбрости, која се налази у оквиру трећег енергетског центра, тешко је, немогуће је широм разкрилити крила слободе, која воде у дубине и висине божанских искустава.

***
Највећи проблем за стицање виших духовних искустава, стицање правог знања, представља незнање. У живој сликовници Бардо тодола, тибетанског учења о путовању душе, незнање се, отишлом из земаљске равни, приказује као црни бездан. У незнање убрајам сва погрешна и лажна учења која се дубоко укорене у наше умове, тамо окамене, и делују као тешка црна магија. Лажна знања заузимају меморијски простор човека, као што то чине информације на хард диску. И, што је много горе од тога, лажна знања нису статична, већ се упорно и жестоко боре против нових и већих истина. У стварном животу то се испољава кроз много врста несклада – несугласице, жестоке свађе, туче, јади, беду, депресије, ратове. До пуног изражаја долази цели сет негативних осећања и радњи – себичност, грубост, бес, тупост, лагање, вређање, љутња, очај, мржња, свађа, вређање, жеља за туђим, замраченост осећања, замраченост ума. Лажно знање је основа себичности, себичност је основа грамзивости, а грамзивост гледа у туђа дворишта, краде, отима, изазива ратове.

****
Истински духовни развој није могућ ако човек не открије да су многе, скоро све, темељне ствари које је научио застареле, лажне, или, у најмању руку, небитне. То се односи на школска знања из скоро свих предмета, на све специјалности, сва религијска знања, телевизијске програме, политичке игре… Најдубље се у наше умове зарива религијско учење. Уче нас шта је добро, шта није, према норми те религије. Уче нас о страшном Богу који вреба сваку нашу грешку да би нас казнио на вечне муке. Страх од Бога се стиче у раном детињству када је дете зависно од родитеља и безпомоћно да се одупре лажама и паралажама и незрело да доноси своје одлуке. Скоро све што смо учили у школама ствара страхове. Страхови, слично лажним знањима, заузимају наше емоционалне просторе, просторе позитивног деловања и просторе наше среће. Нико нас не учи ко смо, зашто смо овде и где треба да идемо. Нико нас не учи шта је заиста, заиста, важно у нашем животу и како се то постиже. Када човек не зна сврху свог постојања сличан је путнику који не зна циљ свог путовања. Таквом путнику сви путеви су добри, али никада не стиже на циљ…

*****
Најважније знање у нашем животу је знање о Богу, дакле о души, духу, свести и физичком телу Бога, његовом кретању, слуху, виду, мирису, укусу, деловању. Важно је, најважније је, да и ми научимо да делујемо као Бог. То знање је доступно, али, наравно, није лако, јер Бог делује из непрекидног стања среће и љубави, и стога су његове радње веома успешне и брзе, скоро тренутне. Знање о Богу је најефикаснији лек за чишћење колективног несвесног које нас ограничава у свим сферама живота. У колективном несвесном налазе се армиране тврдње да човек мора тешко да ради, да мора да се разбољева, слаби и стари, да узима зависничке лекове и да умре.

******
Знања Нове свести предводника и Аватара науке и духовности Др Григорија Петровича Грабавоја успешно мењају колективну свест, и она све мање и мање личи на тамну, оловну, непробојну кацигу која се надвила над наше главе и животе и чини их неперспективним, а све више и више личи на разведравајућу свежину. Када се смањује тешко и ограничавајуће деловање колективног незнања расте наша храброст, расте наша срећа, расте ефикасност лечења са свешћу, расте уверење о могућности васкрсења отишлих, расте веровање о вечном животу човека у физичком телу. Здравље, самоваскрсење и вечни живот се морају непрекидно стварати, заједно са Богом, јер припадају принципу развоја божанске стварности.

*******
… И стога се учовечи и очовечи Човече! Збаци са грбаче џакове страха, џакове незнања, исправи се по вертикали координатног система Вечности, повежи се са Тврцем заувек, ослободи крила за дугачке и високе летове, полети и стварај! Стварај и лечи себе са свешћу и са смислом, пуни своје биће светим знањем, непрекидно изливај свеобилну реку среће, издашно дели премудрост, и дели све светлоплодовито – свему постојећем!

Фото 1,2: Фб страница – Elisa

Благосиљам дан кад видех ти очи

благосиљам време што имасмо заједно

време пре времена

и Љубав пре света.

.

Овде сам сада да ствари средим неке

али ми срце са тобом заувек остаде

вечно да ствара и воли

испуни светлом, миром и истином без боли.

.

Благословен дан кад Отац стајаше крај мене

и раширене руке свих у песми

благосиљам дан  који стоји пред нама

у светлу, истини, Љубави.

.

Извор: збирка песама „Из заборављеног света

у вечност“

Погледали смо се

испод грања високих борова и јела

ја твоја, а ти мој

целивасмо се

жар пољупцем у средиште чела!

.

Чувам те, ратниче

еонима уз тебе за Род битку бијем

само другачије

оружје моје у себи сакријем!

.

Сварог теби додели мач са седам руна

искован од Части, Истине и Правде

уз себе да га носиш, да блиста ти круна,

да се теби поклоне све остале гарде!

.

Мени даде муње Истине што сија

и мисао бржу од саме идеје

и даде ми круну Светлост што развија

да Светлошћу стварам сунце које греје!

.

Последњи пут кад бејасмо сами

у љубави душа што заједно горе

без додира физичког пркосисмо тами

соколисмо ратнике да се за Част боре!

.

Рекао си видимо се где год душе биле

јер заједно увек јесмо од нашег постања

ја се вратих у двор бели где су сестре виле

и од тад ми душа тражи вечно да те сања!

Устај роде!
Нема предаје роде, ово је наша земља.
Ово је земља наших предака, и наше деце…
Ово је земља свих нас.
Нема ћутања бесчасним издајицама,
бескичмењацима, олошу и злу…
Устај роде!
Устај одбрани дедовину…
Устај одбрани наша огњишта,
наше реке, шуме, плодне равнице!
Устај роде и сети се
прошлости, предака наших…
Сети се јер без тога
нема нама будућности!
Сети се…
Не заборави децу нашу
што их ови у туђину отераше!
Акрепи нам све свето узеше.
Роде… Устај роде док нас има… Устај!
Види шта нам чине ове караконџуле!
Душмани нам воде земљу…
Душмани нас продадоше…
Душмани нам узеше душе.
Устај роде!
Нема предаје роде мој!

Фото: Alek Barović: „USTAJ RODE!; Википедија

***

Владан Пантелић: Зорица Зоја Младеновић

Данас, на њен рођендан,читаоцима Србског Журнала,
представљам књижевницу Зорицу Зоју Младеновић.
.
Зорица је рођена у Београду, али ју је судбина одвела
у топлички крај, село Суви До, где је пронашла своју
срећу и своју љубав. Постала је “сељанка.“ Бог јој
наменио да и даље пише, али да се бави и органском
пољопривредом. А драги Бог, иако све воли једнако, на
помен речи – пољопривреда, ипак се мало насмеши и
весело намигне.
.
Зорица је објавила три књиге: прва – “Приче из моје главе
света око мене“, друга – необичан роман “Путовања“ и
трећа – роман “Плави камен“ који се нашао у ужем избору
за НИН-ову награду. Да и избори за књижевне награде
нису помало или подоста у домену политике, ко зна …
.
Зорицине приче, песме и афоризме објављивали су многи
сајтови, Ју Тјуб канали, слушани на радију, заступљени
у антологијама…
.
Зорица: лепе очи, бујна коса … рођена да буде јасна и отресита, отворена, брза, поштена, искрена, чиста; говори оно што мисли у лице, не иза леђа, без предрасуда, и са њом су односи свих врста утемељени, прецизни и извагани.

У оку ватрене зенице
Од краја до краја, равно из центра
Светлост ме разапиње

У бескрајно плаво се разлажем
Таласи – прсти, служе сврси
И дивна музика настаје

Више не познајем корене
Идентитет престаје
Слободан сам

Да будем шта желим,
Да будем, да јесам,
Све оно што јесте,
Ко год да јесам

Изван кавеза сваке
Идеологије
Слободан сам

Да будем грешник,
Да будем светац,
Да затворим круг
И кренем из почетка.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Ој Деспоте, ој Стефане
Нашег рода понос гране,
Вешт са мачем, пером, речју,
Полиглота нам без мане.

Змајевити храбри витеже,
Најбољи кад је најтеже,
Најобразованији у то доба
У Европи докле сеже.

Манасија чува ти тело,
Твоје земне остатке,
А душа лебди свуд у Срба,
Поносна на претке.

Столовао у Белом граду,
На све си дворе добродошао.
Хвала ти што си код нас
Прастарих Срба ти дошао.

Фото: Деспот Стефан Лазаревић; Википедија

Љубав си моја,
Она која месечари на мојим грудима
Види тог славуја,
Његова умилна песма није ни близу,
Ни близу твоме гласу.
Љубав си моја,
Она у ватри рођена,
Моја сигурна лука,
Бег од свих горчина,
И трагова лошег вина…

Фото: Фототека Србског Журнала

С пламеном времена, на ветру се повија
и затрепери ива кад додирне путеве светлости
Чаробних капи сјај, росу бешумних небеса
А крхко је биље што прах јутра лишћем отреса
На разбоју сна, дани унизани, чаробна нит мења ткање
јер приближи се час, када ће снено на вретено
обмотати се године, предиво плаво к’о дух из бајке
док она све више обличи се, ликом њене мајке
На њиви живој сабрала је душа бдења тишином обојена
Шуме светлости, и ноћи непрегледа у зрну Божјег зрења
кад видљиви и невиљиви живот трооким цветом процвета
на длану узнесења Оног што носи бреме света
Јер, испред месечевог лика блесну звездане кочије
са којим ће цвеће, очи њене преображене поћи
у сјај, где смрт видљива само је блесак са висине
Наивна вечност, што к’о вал пропет, небом просине
То ујесењеног пролећа треперава појава је само
Боја другог света
коју намах окруже нејасност и тајна цвета
Док тишину зборе небеса, разбој стоји бео
Убељена душа, вал пропет к небу стреми
Намах глас јој занеми
Међ увојцима косе детињство процвета
вазнесно у мир и у сен извесну
У небеске сликовнице осликано
где бело је острво тишином озвездано
Јер дође доба да у свој мир, уплови свемир
и с неке планете затрепте бела крила

Н.А.Ц: Из двокњижја:“Псалми у свили душе“

Фото: Биљка Ива; Википедија

Благодарим Ти
Безконачно!

Блистам, зрачим …

Сијам љубављу која
Oд Бога је подарена.

Одблесак сам
Божанских људи
Наспрам мене.

Осветљавамо мракова
Црне дубине,
Oтапамо врхове ледене …

Од осмеха се наших
И радости наше
Мостови дуге отварају.

Фото: “Мост“ од дуге; Википедија

Видео сам твој задњи удах и издах оче
а помоћи ти нисам могао.
Гледао сам последњи сјај
што гасне у твом оку.
И скрстио сам ти уморне руке
колико сам већ снаге смогао.
.
Био сам свестан да одлазиш заувек
а опет мислио да није тако.
И док ми је очај кидао душу
ипак тог трена нисам плак’о.
.
Миловао сам ти седу косу,
још топло чело и густе веђе,
и знао да ти је већ дух далеко,
на путу за неке просторе смеђе.
За место вечног сјаја и мира,
што само праведну душу бира.
.
Бићу поносан на твој живот,
још од рођења трновит, тежак,
заливен знојем, радом и муком.
Без много лепог, прошао вечит,
брижно сакупљан жуљавом руком,
заувек упамћен, поштен и честит.
.
Живеће у причи и твој откос
шири и дебљи од других свих.
Вечита журба, немирна нарав,
понекад прека, а некад тих.
И све што ти је судбина дала…
Нек ти је вечна слава и хвала!

Фото: Откос; Викишедија