Уснула бих на пољу твоме
Да сним са твојим цветовима
Дане сунчане пуне мириса
Да летим са твојим птицама
У врхове исцветалих трешања
Да умивам се водом твојих потока
И пијем са твојих извора
.
Уснула бих на пољу твоме
Срцем и телом ти приљубљена
Очима у твој свет загледана
Набреклих груди као извори планина
У пољубу вечнога трајања
Снагом свих округлих муња загрљена
Руку преплетених, нераскидно спојених!

Фото: Фототека Србског Журнала

Како је то у безкрају плавом
гдје анђели живе
дал седефна јутра миришу на јасмин
дал опија укус меда и звјезданог вина
гдје умјетност се твори у славу нашег Оца
величанственошћу њеном вјечности се диве

Како је то међ бисерне шуме
гдје ловорике плету виле
од шар дуге
и спајају вјенац да у коло носе
скупљају росу са сафирног цвијећа
трчкарају шумом дјечије ноге босе

И радују се , плешу, и смију и воле
необичним плесом кише златне зову
пред олтаром ватре свете зором раном моле
и сликају будућност величанствену и нову

Фото: Планина Ловћен; Википедија

Хтела бих да те волим
више него што могу
Окренута од света –
без времена и простора –
бити урезана у твом одразу.
У тескоби постојања,
хтела бих
да свест уроним
у твоје спокојство
ослобађајући се сваке сузе
коју ипак морам исплакати
на страшној граници
измишљеног односа.

Не знам ја више
да ослушкујем ливаде,
ни да гледам кроз кристале времена,
а срце само тражи и
не зна докад ћу моћи да корачам сам,
ослушкујући време вечности,
да ли ће проговорити усне
мени недирнуте.

Сама си у сну,
моје очи те виде.
Птице излазе из
мог ћутања.
Камено време чека
крик да прође.
Хтео бих да ти кажем,
али твој воз празнине
загрљај ми руши.

Не, не знаш ти
како пече хладна стена
на вратима наде
и како звони легло празнине
што се скупља око срца
и зашто боли заборав
што кида и растеже вене
кроз ноћ.

Не знаш ти
како пати
одјек хоризонта
што те лењо увлачи у трепавице
и како је хладно кад ветар кида цвеће
са заспале дојке.

Ти не знаш малу уснулу чежњу за тобом,
кад се тражи време нежности
у неком углу пролећа
и како тишину ову ниједна музика
не може да угаси.

Не знаш ти
да у том трагању пролази Месец
поред нашег узглавља,
а кап нежности јутра

хтела би да проговори
и покаже свој сјај.
Докад твој загрљај ћутања да носим?
Зашто ми твој осмех
не каже стало је време тишине?

Ако проговориш,
жедан љубави и жедан тебе,
напићу те се једног јутра.
Видећеш једном,
кад седнеш на дно Океана,
да дубље тајне од љубави нема.

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото ВП: Пејзаж из села Тијања

Само трептај звезда
у ведрој ноћи
и песма прелепа
што душу буди
искру што тиња
у Пламен претвара…
И песма и трептај
у Вечности спојени.

Путеви спаса мноштва су врлети,
Где кости остављају браћа чизмаши,
Погледа упртог у разјарено небо,
Ту облаци црвени кораци су наши.
.
У колони боси не стижу далеко,
Из црних им прстију истекао гној,
У усахле им очи, под смрзнуте веђе
Селе се ветрови и згаслих звезда рој.
.
Лешеви посвуда, од коњице гробља,
Без раке и крста, опела последњег,
Румене им крви реке у увирању,
Ушћа им брегови, а гробнице снег.
.
Чека ли ме стара мати крај огњишта,
Док коса јој мирише на чађ и пепео?
У рукама држи задњи комад хлеба,
Не куша га, брине, јесам ли ја јео.
.
Кад би знала за постељу од пртине,
За обед што је саздан од шаке пахуља,
Кад би само знала за људске звери,
Како је крволочна та планинска руља.
.
Покаже бунар, ал’ нам не да кофу,
Па дадне нам кофу, а она нема уже,
И очи нам пуне, али уста жедна,
Та руља бедна, зар ђаволу служе!?
.
У рекама мрзлим многи се подавише,
Коњи и волови ко брвна плутаху,
А они им с тела мокру кожу одраше,
Док вирови голе низ воду их гутаху.
.
Мало је папира да мајци све кажем,
Мало је грлу за речи снаге остало,
Мало је и вечност отети времену,
За несрећу нашу и песма је мало.
.
Плави се Јадран у луци Валона,
Кршеви за видик с таласима залазе,
Нема нас више у снежним сметовима,
Само смрзле кости вукови сад налазе.
.
Мати моја већ седа крај огњишта,
Крши болна мршаве и пегаве прсте,
Само каткад уздах с усана јој клизне,
Кад ветар и снег силно се укрсте.
.
Негде на том Острву, у пар речи,
Уз покоју сузу и смирајног смеја,
Написах јој горку војничку судбину:
-Крвава и снежна беше Одисеја!
.
(Посвећено нашим прецима који су осетили страшну албанску Голготу)

Фото: Прелаз преко Албаније; Википедија

Фото: Лабудови; Википедија

Лабудови имају једног
партнера за цео живот,
али непрестано заводе
једно друго. И ако један
од њих умре, овај други
врло брзо умире за њим
од туге и сломљеног срца.

Лете ка светлу ситне бубе
Лете мали ноћни лептири
Понекад не могу
Да дослушам твој глас
Брзо заборављам
И у сан претварам…
.
Умирује ме танана помисао
Да постојиш где год да си…
.
Исплетох мрежу златну
Да ти меке одјеке ловим …
.
Чак и када ме скренеш
На нов и непознат пут
Покажеш ми тихо и мирно
Да је за мене прави…
.
Ово је још сирово и зелено
Али време ради за мене…
И не само време …
И не само за мене…

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: фототека Србског Журнала

Фото: Фототека Србског жСви смо ми Једна Душа, Један Дух, Једно Суштаство!
Сви смо ми, да се песнички изразим, духовно умрежени!
Сви смо ми Једно Биће!
Једно Свесно и Самосвесно Биће!
И сви ми спасавамо једни друге.
Свако од нас спасавајући себе спасава и све ине око себе, јер је свако од нас у свакоме од нас преко Духа Стварања присутан!
Самосвојност и самобитност није раздвајање, већ прожимање и спајање!
Тек кад постанеш самосвојна и самобитна личност, тек кад се у Духу Стварања уздигнеш до Остварења Личности, тада, и само тада, можеш појмити и схватити да си Једно са Свима!
Не само са људима, него и са свим иним бићима и суштаствима у свим световима, појавним и непојавним.
Ако не можеш да сагледаш Целину, онда нећеш моћи да видиш ни удове те Суште Целине!
И опет, ако ниси у стању да видиш Суштога Човека, Сушту Личност, онда нећеш моћи да познаш ни Онога који је створио све то што видиш, чујеш, осећаш и појимаш!
Преко Човека Суштог долазиш до Бога Живога, и од Бога Живога идеш ка Суштоме Човеку који у срцу твојему тајинствено обитава.
И гле! опет, и изнова, сведочим о себи!
Ништа у овоме свету не бих учинио без помоћи пријатеља, без помоћи дивних људи.
Без помоћи дивних људи, преко којих ми је Живи Бог помагао!
Заиста, без пријатеља не бих ни једну једину књигу објавио!
Без пријатеља, Божјих људи, био бих само суво дрво, само трска на ветру коју ветар њише!
И ових дана, када су ме из наше мреже искључили због неплаћених рачуна, припомогли су ми пријатељи!
Бог ми је преко пријатеља послао новац да платим рачуне, и да се поново вратим мед вас, да будем с вама на нашој мрежи.
Да будем с вама, и да будем један од вас, један од нас!
Нећу рећи имена оних који су ми послали новац, зато што то они тако желе!
А кад они тако желе, онда тако желим и ја!
Све што се тајно учини, много је снажније, и делотворније.
Све што се тајно учини за ближње своје, то има исцељујуће дејство!
Бог наш и жели да ми тако спасавамо једни друге.
А када ми спасавамо једни друге, онда нас и Бог наш све заједно спасава!
Све заједно!
Све За Једно!
На својему сам Путу имао многе и различне учитеље.
Учитељи су ми били туга и сета, патња и боли душе.
Али један од најстрожих мојих учитеља било је сиромаштво!
Сиромаштво је строг и престрог учитељ!
Учитељ који ти не дозвољава да се погордиш, да се понесеш и узнесеш мимо ближњих својих, да би те, на концу, тај учитељ довео до познања да си нико и ништа без других, без ближњих, без иних бића и светова, без Бога Живога и Духа Стварања!
Сиромаштво ме је научило да развијем уметност живота и живљења, да живим вечни тренутак, вечно сада, да познам Вечност у сваком трену, у једном једином трену!
Да, сиромаштво је строг и диван учитељ, али тек пошто га прихватиш!
Све док не прихватиш сиромаштво као учитеља, биће ти, уистини, немилосрдан мучитељ!
Сиромаштво је суров мучитељ, све док га не прихватиш као Милост Божју; све док му се не обратиш као Бићу; све док му не кажеш: Добро си ми дошао, Божански Учитељу мој!
Јер све што стоји наспрам нас, као огледало живо, то и јесте наш учитељ!
Али, људима је најтеже да узрасту до те једноставности!
До једноставности прихватања свега што нам долази, свега што дође!

“Ја прах прадедовски
Цветом васкрсавам“!
.
Себе од себе спасавам
.
Снове своје дану поклањам.
Ноћи од тмина ослобађам …
.
Звезданим сјајем
вежем непреглед неба,
целу Васељену
да благодат спусти
на Земљу вољену…

Фото: Фб страница – Flowers and Nature