(Песма узлетица Мансанмана Оствареног)

Данас наш Род виси разапет наглавачке
Свети Род Прасрбаља Звезданих Аријеваца
Хиперборејаца и Сваргиних Даријеваца
Лепенаца Винчанаца Динараца и иних
Проширених кроз васцелу земљину куглу

.
Ја – некад обешењак добровољно заробљен
Од сила Мрака и ратника не-свести
И Специјалац од кога Светлост победу иште
Висим први у реду окачен за једну ногу

.
И док моја храбра браћа и сестре стењу и вриште
Од протеривања уцена мучења убијања
У мени – затворенику изворни коод ради и бљешти
Излаз за Род морам пронаћи – то хоћу и могу!

.
Повезујем се са Кристалима у Геји и Сунцу
У снази онострањења због којег сам изабран
За задатак свих задатака нашег Светог Рода
И покрећем свих дванаест дванаестица

.
Осећам и знам – отварају се велика врата
Окренута централном унутарњем небу
Свих седам мојих тела затитраше силовито
Данас проричем победу РодаСветла над Тамом
Проглашавам славље и нек вечно траје!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Вратио сам се у моју Топлицу,
сам, и у мукама,
са Јастрепца и Копаоника је могло да се види
како је целу обгрљујем рукама,
као и некад у раном детињству свом,
али у срцу и души са рупама.
Вратио сам се у моју Топлицу,
највећа муза,
з њу пролазим,
смејем се сетно, до суза.
Вратио сам се у моју Топлицу,
нежно и гладно је погледом мазим,
и решио сам да као она мене,
доживотно на њу пазим,
и никад више нигде из ње не одлазим.
Вратио сам се у моју Топлицу,
државу која ми једина значи,
и јасно се види на мом лицу,
да било када, у било којој њеној тачки,
ја сам увек свој и најјачи.

Фото: Вољена Топлица; Википедија

Србија је велика тајна;
не зна дан шта ноћ кува,
нити ноћ шта зора рађа,
не зна грм шта суседни грм сања
нити птица шта се догађа
између грања.
.
Не зна гуштер шта пузи испод камења,
нити кукуруза струк слути
шта се у суседној њиви спрема.
Сваког часа све се мења,
ниједног кута ни листа нема
да није тајна.
.
Ко зна шта крије у себи
и та невина роса сјајна;
ти сељачки пословни крици
што се с брда на брдо чују
заверу можда кују.
.
Ко ће у тој земљи када
знати шта и девојка млада
у недрима нетакнутим носи;
какву тешку тајну
у рукама својим држи дете;
и старица погрбљена свака
до какве се упутила мете.
.
У тој земљи и ветри,
и мириси, потоци и реке,
и црквена звона
потајне преносе вести,
на првом завијутку
где шума почиње она
ко зна шта можеш срести.
.
У тој земљи ни зечијој стопи
непријатељ веровати не сме,
ни трагу воловских копита.
Договори су можда тајни
и жетелачке песме
и удари шумских секира
и успаванка уз колевку свита.

Фото: Песникиња Десанка Максимовић

Љубим ти руке, оне пуне студени.
Олазиш…знам, мој једини…
Љубим ти дланове меке,
љубим ти мисли далеке.
Љубим ти надланице,
љубим ти чело и лице.
Сливају се низ оба лица
помешане наше сузе,
сузе прашталице.
Љубим ти боли и ране,
љубим ти прошле дане.
Љубим ти сва чекања и страхове,
Љубим ти све крахове.
Љубим ти падове и успоне…
Љубим ти све небеске споне….
Љубим ти ноћи,освитке и зоре.
Љубим твоје неодсањане снове.
Љубим ти очи лепе,
љубим сваки део тебе.
Љубим ти жеље…
Љубим ти сваку радост и весеље.
Љубим наша сећања и тренутке среће-
Љубиим а знам да никад више вратити се неће.
Љубим и све воштане теби намењене свеће…
Љубим живота твога пролеће.
Љубим ти постојање,љубим ти битисање.
Љубим ти Веру и по мом срцу животно писање.
Љубим ти трептаје,откуцаје и дисање!
Љубим ти вечност у коју крећеш-љубим те ,
а знам да ме повести са собом нећеш.
Љубим твој одлазак и привремени растанак –
Љубим и завет дат теби,
једини Анђеле мој лепи…
Љубим ти и лет у неки ведрији свет…
Чекај ме горе, Мило моје, срешћемо се опет!

Фото: Фототека Србског Журнала

Душа зна
Душа моја зна
Чим сам га угледала
Да једном сам га миловала
Цвјећем рогове му окитила
По чаробној шуми
Са њим скакутала
Иза тајносаног круга
Кроз који нас увела је дуга
Играли смо данима и ноћима
Горјеле су ватре на орловим планинама
Падале су звијезде по нашим пјесмама
Рађале се нове душе
У Божијим рукама
Плесао је цијели Све-Мир
У нашим очима
Стварали смо
вјечност
У нашим срцима
Душа зна
Душа моја зна

Ћилимице – осмице,
покажи им лице;
.
Сликописом фарбам косе
и убрзавам откосе;
.
Прамајко Свемајко,
видик им заклони –
моли те твој Рајко;
.
Ожеднели извори,
ожеднели извори.
.
Моја нада – чудиша,
опасана пламеном,
чува ме од лудиша;

Носим орах рђавид
да вам обневидим намере;

Дајем несебичност,
еликсир у еликсиру –
узимам себичност;
.
Ја сам нагнутог ума
али будан!
.
Спавају моја су-је-верица,
ври-шталица и не-верица.
.
Распоп језик имам ја,
а он бића не одваја;
.
Дођите у Мир –
мој светли храм;
.
Носим чизме зубате
што хватају ципеле рогате;
.
Носим лонац и два крста
које мешам са три прста.

Фото 1,2: Фототека Србског Журнала

Хоризонти далеки зову моје име,
Сећања у грудима разапињу ме,
Као галебових крила пркос ветру,
Као младог стабла љубави према небу.

Вуче ме тамо, у даљине
Свет још неоткривен
Зенице ока твог дубине
Ка благу груди својих идем.

Обриси острва на пучини
Свежина загрљаја твог к`о оаза у пустињи
Пољубац камена са стопалом
Плес мора са обалом.

Мирис ловора као нежни дар
Твоја љубав моју напаја
Једно за друго смо звезда далека
У мом оку ти, у твом оку ја.

Спајају нас даљине
Света почетак смо и крај
Своје лице откривам
Док у твоје немо гледам.

Док нас Месец ноћу покрива
Док нас Сунце јутром открива.

Фото: Пучина; Википедија

У пустињи голој,
моја душа плаче:
где су биле шуме,
сад нема ни драче!
– тек беживотна брда
и пусте долине
од отровне,
жуте јаловине…
.
Где врт рајски беше
сад смрт свуда влада:
ни горке сузе не теше
душу пуну јада!
.
Зашто земљу своју
душманима дасмо?
За кајање и спасење
да ли је већ касно?

Фото: Пустиња; Википедија

Истина некад има леђа црна,
а ти и ја ко срна и вук смо,
твој поглед ми испод сунца ласка,
можда бићу и твоја Аска,
Омиљено јагње из утрбе љубави,
жива бајка коју с осмијем роди мајка.
Борба вјечита да се нешто у животу оствари
а не само с папира да се чита, идем и гору,
ако тамо лијепо биће, знам да је живот баш
као живот између вука и срне,
крварим због љубаи. и кад усне због љубави
трне,ја крим невино крзно срне,
и тад сам вук.
На ране срна стављам вино,
да превијем и залијечим ране,
све што ради вук радим и ја,
али надам се да лукавост ни вуку
више не прија, да и он од љубави гореће,
ко што горим ја.
И умјесто вина љубав ћу да пијем.
У пјесми лукаве нарави нема,
ту станује љубав у свему што живот нам спрема.

Фото 1: Срна; Фото 2: Вук; Википедија

Из свег гласа вама ипак
што сте љубе под црвено сплели
гоним стазе где сте срећни били
лиши вида јесен што се злати.
.
Из све крви вама букти
лишће што се небом слади
гоним вране што их љубав памти
лиши вида душу што нас рани.
.
Из свег гласа госпи певам
лепотом јој кћери мазим
гоним земљу што их мртви памте
лиши вида покоп моје мати.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature