Не знам ја више
да ослушкујем ливаде,
ни да гледам кроз кристале времена,
а срце само тражи и
не зна докад ћу моћи да корачам сам,
ослушкујући време вечности,
да ли ће проговорити усне
мени недирнуте.

Сама си у сну,
моје очи те виде.
Птице излазе из
мог ћутања.
Камено време чека
крик да прође.
Хтео бих да ти кажем,
али твој воз празнине
загрљај ми руши.

Не, не знаш ти
како пече хладна стена
на вратима наде
и како звони легло празнине
што се скупља око срца
и зашто боли заборав
што кида и растеже вене
кроз ноћ.

Не знаш ти
како пати
одјек хоризонта
што те лењо увлачи у трепавице
и како је хладно кад ветар кида цвеће
са заспале дојке.

Ти не знаш малу уснулу чежњу за тобом,
кад се тражи време нежности
у неком углу пролећа
и како тишину ову ниједна музика
не може да угаси.

Не знаш ти
да у том трагању пролази Месец
поред нашег узглавља,
а кап нежности јутра

хтела би да проговори
и покаже свој сјај.
Докад твој загрљај ћутања да носим?
Зашто ми твој осмех
не каже стало је време тишине?

Ако проговориш,
жедан љубави и жедан тебе,
напићу те се једног јутра.
Видећеш једном,
кад седнеш на дно Океана,
да дубље тајне од љубави нема.

Фото: Фототека Србског Журнала