Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој
.
Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење
.
Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан
.
Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу
.
У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог
.
Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања
.
Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости
.
Светлило – златило развејава силу смути-проспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Девојчице                     Дечаци
тихе и наметљиве               искрени и лажљиви
Девојчице                       Дечаци
грубе и осетљиве                немарни и пажљиви
.
Девојчице                             Дечаци
и лење и вреднице                     снажни и слабуњави
луткице паметнице                     бистри и туњави
-све! -сви!
.
Позвани сте сви на мој рођендан
адреса је ту: зграда, улаз, спрат и стан
Позвани сте сви на рођендан мој
-ничим није ограничен број!
.
Девојчице                                Дечаци
даме и мушкараче                         кошчати и дебели
ћутљиве алапаче                          мргодни и весели
-све!                                     –сви!
.
Позвани сте сви (сви! сви!) на мој рођендан
адреса је ту: зграда, улаз, спрат и стан
Позвани сте сви (сви! сви!) на мој рођендан
(и баш) ничим није ограничен број!
.
Еј – хооој!

Фото: Девојчице и дечаци; Википедија

Српски говори смрча на Тари
И каћунак на Равној гори
Српски шапућу дрински сплавари
И Студеница српски збори
.
Земља којом ти нога гази
Српски јауче ако си тужан
Срна српски стрепи на стази
Ако је ваздух наоружан
.
Деда унука и отац сина
Српским хране и мржњу гуше
Српски је језик отаџбина
Српских песника и српске душе
.
Српски зна свако српско дете
И веверица српски уме
Српски и мртав говори Гете
Ал цео свет нас још не разуме

Фото: Говори србски; Википедија

Складни жубор свих суштина
у хармонијама свих октава
и музикама небеских сфера
анђеоских тонова високих фреквенци
нечујни склад унутрашњег сатреперавања
свих разина унутрашњег сопства
са свим нивоима неописивости бића
спајање, стапање и проналажење
флуидних токова кретања валовитих
непрестано лелујање и меандрирање
уљуљкује ме у нова стања свести
где божанственост отвара своје димензије
и указује лепоте савршенства духа
душе, Бога, истине и узвишености
тихо и ненаметљиво, ко тражи, наћи ће

Фото: Питагорејци и музика; Википедија

Моја је мајка подигла два сина,
кредит за два спрата на кући
и ограду око в и н о г р а д а.
.
Након средње школе засновала
је породицу и свој радни стаж –
фабрика јој је била друга кућа.
Машина за ткање била је већа
од наше дневне собе и ходника,
а трећа смена је трајала дуже
од лета Москва – Владивосток.
.
Своју душу монахиње поцепала
је на два дела двојици синова
Били су њена целина: Косово и
Метохија. Имала је манастир на
кожи, удисала молитву у грудима,
носила крст на леђима и со у коси.
.
Моја је мајка остала у пензији,
пре тога на улици, а између је
стајала у редовима амбуланте.
И мој је деда био у тим редовима,
ваљда је то породично наслеђе
или је нешто било у оном возу ’99.
/априлски ветар носио је полен,
пластичне кесе и уранијум/
.
Моја је мајка лежала данима.
Кажу да није могла да говори
и да јој је поглед био изгубљен,
али су рекли да ће бити добро.
Ујутру су променили постељину.

Фото: Мајка…; Википедија

Не причам те ником
Само те у сновима слутим,
Кријем да ме боли толико
Да би једна ружа увела крај мојих груди
Не причам те ником,
Како када су људи све више луди
Нико ни не слути шта све једна љубав нуди
Не причам те ником
Јер би прст осуде био најблажа казна
Не причам те ником,
Само те у сновима слутим
Док јава не сазна.

Фото: Фототека Србског Журнала

Са рукама нестајем. И камен подамном ми каже:“Бићу
Уз твој врели сан, ту над твојим прслим челом!“
Тамо негде – далеко колико је дуга ова ноћ, зоре свићу
А мене, ко пролазност, покривају даљином белом.
.
Али очи ни бескрај да покрије, те небом запаљене бакље
Што усред мрака би још једном свет кроз звезде сагледати
Од којих ће, док ме спутавају, букнути и ракље
Обасјавају ми пут до руба под којим ћу вечност одлежати.
.
Јер смрт није крај! Тада ћу, пошто ко никло семе прележим
У маглини своје, устати, подићи оштроумни камен
С црног чела и доћи да заборав један коначно убележим
У стабло сунца, у сваки његов чудотворни пламен-
.
Нико ме препознати неће. Помислиће: “Ето човека
Што корен је путем изгубио а пут с ума смето!“
А ја ћу, не казујући се, на темељима тог будућег света
Где лежах, спалити свог времена све тамом заклето.
.
То ће бити живот! До њега смрт моја ко бесвест бела
Привидна, само је варка, тек један чудесни мост
Преко кога ћу, путник сна, до оног неисцрпног предела
У коме ће бити више него јава, више него гост!

Фото:Чудесни мост; Википедија

Не могу трагом у нетрага
јер се изгубио безгласно
у сивилу прошлости.
.
Не могу ни трагом дедова
јер су без трага оставили
потомке да трагају,
а трага нема.
.
Не могу трагом ни у бесмртност
јер само трагови воде у трајање
и опстајање до пуног смисла
и славске иконе која је благослов кућишта,
имена и сржи опстанка
огрнутог временом у коме могу
да се поклоним даровима неугаслих
имена мојих предака.
.
Не могу трагом ни у прошлост
ни у будућност јер трагови нису навикли
да унапред буду исписани.

Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми одсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила…
Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.
Једино овде, Царице Небеса,
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.
И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.

Фото: Тројеручица; Википедија

и у Преображењу коначном исходишту
навадила се стока пасе по заветишту

низ кичму село пукло сузи корито суво
одавно бивша река кроз ухо збори глуво

под вршњиком ни жара некмоли врућа погача
ломна и трула греје сеоска света крстача

с концем века на врху опанак сиротог робља
граби у истом смеру пут сеоскога гробља

Фото: Опанак; Википедија