Чекам те већ дуго, предуго.
Све око мене иде својим током,
али ја сам на другој страни обале.
Сама.
Али, чекам.
Чак је и Пенелопа престала да тка.
И Сизиф је сео на камен.
Све ствари су занемеле.
Сви погледи уперени су ка мени.
Попут игала забадају се у мене
и траже одговор.
А ја сам нема.
Јер љубав се не објашњава,
она се осећа.
И ја знам да ћеш доћи
и сви снови и жеље са тобом
о којима смо некад шапутали
биће изговорене на глас!
Фото: Фототека Србског Журнала

Фото:Агонија због дроге; Википедија

Избодене вене одмара на шприцу,
испрекидано дише,
и нема пара,
Јутра једног случајно се нађе у свињцу,
где нови дан сећања му брише,
док ваздух заудара.
Кад више није имао чиме да се боде,
задовољавао се већим дозама бенседина
и горким апсинтом,
а онда оде у мутне воде,
и млечним путем вина
закорачи лавиринтом.
Вртео се у круг, гледао пут неба
плакао и псовао преживљавајући кризе,
а кад му је бљутав постао и хлеба,
почео је сопствене прсте да гризе.
Побеснео једне вечери луде на људе,
заурла дивљачки и мучевно,
уз то на грађане искези своје грубе зубе,
кад га укротише, утврдише да је попустио нервно.
Полиција га на силу одведе да се лечи,
због његових сурових изгреда,
тек тад још више поче да се бечи,
јер он је био против свега.
Кад је вешто подмитио и психички застрашио лекаре,
потписаше му да је у праву,
још луђи но што је био настави дане старе,
и поче да пуши јаку траву.
Био је он луд и без дроге,
против свакога реда, правио најсвирепије шеге,
дрога га је само још више дигла на ноге,
кад више није знао куд ће, шта ће, како ће,
кад се копрцао у трансу и био ван себе.
Претио је убијањем и клањем,
застрашивао шапатом и урлањем,
имао је неку препреку на души,
алкохолом ју је пречишћавао,
али је још више настављала да га гуши.
Онда се затворио у собу месец дана.
Није ни јео ни пио.
Размишљао је и схватио,
да му је будућност у знаку гована.
Бесан због своје несређености,
брутално оконча живот свој шкрт.
Била је то свесна, протестна смрт,
јер није дозволио да као обичан живот глупи,
заврши на резервној клупи.

Годишња трка је спремна и у недељној је фази
Громовник Перун већ седи у троколици од ватре
Недељко држи дизгине а његова Синђелија пази
Дат је предзнак трци подижу се застори и шатре

Пегази белокрили су утренирани и потпуно мирни
Амови дизгине и седла – све је доообро налеђено
Повољан ветар дизач чека наредбу – хајде пирни!
И дат је знак! Пегази су полетели како је наређено

Повео сам вас – говори Перун Недељку и Синђелији
Показаће вам људе и многа неба наш Родитељ Творац
Погледајте добро свакога у његовом дому и авлији
И истражите у световима сваку рупу пећину и дворац

Муњевито лете пегази а поред њих маршира време
Творац је отворио надчула и Недељку и Синђелији
Тако летећи в и д е л и с у и спознали битне теме
Спознајом сврхе свет и живот постајао им је милији

Видели су да пакао нигде не постоји – то је љута лажа
Творац – Љубав никога не кажњава и није га створио
Но пакао се врло лако може видети – да га људи имају
У љутњи злоби чемеру похлепи свуда где је незнање…

И видеше да ми нисмо оно што омотава аура или кожа
И да се човек са човеком збаг зађевица свађао и борио
Ми ј е с м о оно што потпуно прожимају и омотавају
Љубав Живот Светлост Вечност Безкрај – ништа мање!!!

Фото: Бог – Свет; Википедија

Кад песници сиђу међу људе,
кад загрми и удари гром, кад
се реке излију и потоп крене
да уништи огњиште и дом.
.
Када врана врани из очију
буде пила и кишна се кап
у небеса слила, тад ћемо
по проклетству знати да
је време да се плати.
–
Све те речи, ситна слова,
песма моја и песма твоја.
Њена прича, његов роман
и још којекакве але, звери.
.
Кад песници сиђу међу људе,
тешко вама књижевници,
лицемери,
фарисеји.

Најдражи ми је мирис младости
И сећање на дане краће од сна
Кад смо будни чекали зоре
Опијали се звездама..
.
Осмеси су летели свугде
Без устезања, без разлога
Грлили брда, грлили море
Испијали живот до дна.
.
Кораци лаки и речи смеле
Очи без бола и прекора
Кршење прстију док не побеле
Ситне свађе без раздора.
.
Све што дође то и прође
И ова младост има крај
Остала су сећања драга
Ја бејах млада и ти беше млад..
.
Често ме мирис младости сети
Да ето, ближи се крај
Било је дивно, па нек пролети
Ја бејах млада и ти беше млад!

Фото: Младост; Википедија

Љубави моја,
пронађи пут
до облака белих
у мојој души,
до свитања румених
у очима мојим сненим,
до Светлости срца
дубоко у мени,
тамо где одувек
сакривен постојиш.

Фото: Бели облаци; Википедија

Остајте овд‌је!…Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гд‌је свога нема и гд‌је брата није.
Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прађедова.
За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.
Кô пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.
Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат’те се њојзи у наручју света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гд‌је вас слава срета!
Овд‌је вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.
Овд‌је вам свако братску руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света,
Остајте овд‌је!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат кô што ово грије –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гд‌је свога нема и гд‌је брата није…

Фото: Алекса Шантић и Мостар; Википедија

/Мојој мајци, Марици Ковачић/
.
Јулске вечери, врелином лета
безглаво промичу и траве плету.
Знам да над баштама душа јој шета.
Видим јој тамних зеница сету.
.
Чекам да једном, у праскозорју,
душа се моја са њеном сретне,
па тихим сусретом, на обзорју,
насмејем њене очи сетне.
.
Те очи драге чекаше мене,
с питањем тихим када ћу доћи?
Не слутих да јој умиру зене
и да ме неће видети моћи.
.
Сад мислим, Боже, шта би мати
рекла, када би мене у пољу срела?
Само би Ти то могао знати,
како би у жељи сагорела.

Фото: Праскозорје; Википедија

Велике промене су пред нама.
Останимо присутни у процесу.
Покрећемо деловање
у смеру ка унутра.
.
Заиста помириши маховину
са мога длана
и утихни у мом загрљају
.
Погледај видике
што простиру се пред тобом
и кажи ми још једном
да слободна си
да у њих крочиш.
.
Делуј ка искрама
у твојим очима.
Осветлићу ти и најтамнију
ноћ твога бића.
.
Делуј ка унутра…
Делуј и зарони се
у облаке Моје.
Они ће те у лакоћи
носити и код најтежих
сушних година душе.
.
А кад монсун блаженства
по твојим пољима се проспе,
све постаје твоја плодност
из које сама себе рађаш.

Фото: Фототека Србског Журнала

Хтјели једно другом сунце бити
Капљу меда на усне ствити
Хтјели смо љубав да златне очи има
О њој пјевати, хвалити се свима.
.
Хтјели смо руку под руку свити
И лудости од среће ваздан правити
Хтјели смо да у једном срцу куцају срца два.
Да воле се звиједе као што волимо се ти и јa
.
Можда нисмо добили, све што хтјели смо,
али престале су кише кад једно друго срели смо.
И није то љубав само, то је много више,
кад живот знамо за срећу да дамо.

Фото: Фототека Србског Журнала