Предвечерје. У крошњи липе
самује златни дах јесени.
Насукан, као брод на хриди
дан се опире мрачној смени.
.
Сунце, опало с врха тополе
крије се иза стога сламе.
Понос шљивика пуни тегле
уз вредне руке моје маме.
.
Румен је запад, румене бразде
док вредно млазњак небо оре
сутон увлачи прсте у собу,
краде је кроз прозоре.
.
Јагањци блеје, шаров лаје,
шкрипућу врата појате старе,
жабе почињу надметање,
сова поздравља први глас баре.

Фото: Јесење предвечерје; Википедија

Кад будем дошла
а доћи ћу
просућу све своје очи
по бескрају пољане своје.
Пронећу све ведре гласе
по оси земаљској светој
Подигнућу кровове
нек птица слободно поје
а јата ће да долете
у мир
у врт
у све шуме моје.
Кад будем дошла
а доћи ћу
тисуће мојих руку
ка небу мом ће да лети,
ту ће да се споје
са сунцем
на коме стоји крст
а заставе ће да вијоре
ко моја крила,
мој пут,
мој проказ и помирење,
моје судбине прст.
Кад будем дошла
а доћи ћу
поново ћу да певам
баш онако, ко некад,
сред горе,
као кад узлетех лако
у цркви при крштењу
кад ме је дух свети тако
и рекао:
-Ти си дете рођено само за груде ове
само овде си цела,
само си своје земље умилна, смерна дева.

Фото: Звечан; Википедија

Наизглед спавам сањам
жмурим одмарам
нити светла плетем
одмарам се као дете
.
Варка је то права
Мислиш спавам сањам
Ех, а ја се у Знању
Затворених очију бањам
.
Нит сам будна
Нити сањам
У знању се купам бањам
.
Сви одговори на питања
Ту су за час, на један, на два
Тад сам мирна тиха
Тад сам цела сва
.
И ту питања нестају сва
До у висине душе своје
Летим тада ја

Фото: Зои Нирвана; Википедија

Фото: Маслина; Википедија

С задовољством је гледао грађевину која је надвисила све у окружењу па и шире. Доминирала је простором, велелепна, као да је грађена за краља. Зидови су се белели и бљештали. Саградио је себи кућу какву немају владари. Сети се како је као младић, више у немању него у имању почео. Намучио се. Али, кад је схватио како систем функционише, он крену да зарађује не обазирући се на земаљске и божије законе. Вешто је користио све пролазе и могућности. Ето, докле је стигао! Изградио је империју. Многи су се дивили његовом богатству. Баци поглед на парк, који је окруживао грађевину. Зеленио се и уједно изгледао гламурозно. Засадио је ретке врсте биља и дрвећа. Његов парк је пристајао уз замак. Да, направио је замак. То је његов дом! Тело му обли осећај среће, налик егу који расте пут неба. Онда му прође кроз главу мисао да и други богаташи имају прелепе паркове. Шта да уради да баш његов парк буде посебан? Сетио се! Наћи ће најстарије дрво на свету и засадиће га.
Брже боље даде задатак!
-„Нађите најстарије дрво на свету! Желим да расте у мом парку! Нека кошта, колико кошта!“
Није прошло много, нађоше му у оближњој земљи маслину, стару миленијум и још нешто преко.
Маслина је расла на врху брежуљка, квргавог, задебљалог стабла, огрубелог од зуба времена. Беше старија од оближње црквице и многих светиња и свега што ју је окруживало. Гране су биле изувијане, као да су придржавале једна другу и правиле су крошњу веома необичног облика. Мештани су долазиле да се у њеном хладу одморе, чак помоле Богу или да са њом попричају. Веровали су да се у шуму њене крошње може чути прича, порука намењена особи која се у том часу налази поред ње. Стара маслина је испратила и дочекала бројне владаре, нараштаје, ратове и благостања. Одолевала је и пркосила времену, као да ће ту остати вечно. Постала је позната, али не и заштићена од државе као реткост, чудо природе, светиња. Обилазили су је туристи, гледали са дивљењем, грлили њено стабло, миловали гране. А што је било најзанимљивије, она је још увек рађала. Колико је чељади нахранила! Да је бројала, већ би се забројала. Било је и оних који су веровали да ако поједеш само и један њен плод, продужаваш себи живот и младоликост.
На дан кад дођоше стручњаци са огромном механизацијом да ископају маслину, сељак оде да се поздрави са њом. Беше му жао дрвета, али новац који је добио решиће га великих новчаних недаћа у које је упао. Стари отац је плакао и молио га да то не ради. Говорио му је да је то грех, да је свако дрво дар од Бога, да је ова прастара маслина светиња, да је отхранила њихове претке, да заслужује да умре ту, где је и засађена, рођена.
Путовала је маслина, брижљиво ушушкана да јој се нешто не догоди, кроз многе регије, док није стигла до новог власника.
Прво што је маслина приметила беше ново небо и сунце, који су изгледали другачије. Мора, тог великог пространства, није било нигде. Поглед је био скучен. Ваздух је мирисао другачије.Онда, кад су је убацивали у нову, брижљиво припремљену земљу, осети да је и земља другачија. Корење се опирало, али било је узалуд. Напокон, кад је засадише, угледа богаташа, који је радосно ширио руке и узбуђено говорио:
-„Добродошла! Добродошла!“
Он јој приђе, загледа се у њу. Призор је био величанствен. Њено столетно стабло изгледало је као најлепша скулптура. Изувијано, квргаво, површином рупичасто, дебело и помало неправилно, држало је гране које су подсећале на сплет потока и река, чија је кора патинирала и преливала се у милион боја. Листићи су били најразличитијих величина. Од најмањих до веома крупних, необично великих за једну маслину. Богаташ, опчињен својим новим власништвом, приђе и загрли је. У том тренутку, ветар дуну, крошња се узмешкољи, он зачу речи, споре, храпаве и обојене тугом:
-„Зашто си ми ово урадио? Зар није грех, мене овако стару, ишчупати из корена, убацити под стаклену куполу? Ја сам тамо била срећна. Волела сам ону танку земљу, мало воде што ми је давала, сунце, ветар и море. Тамо сам векове провела. Гледала сам како се мештани рађају и умиру, веселе и тугују. Хранила сам их својим плодовима, грлила хладовином. У топлим ноћима слушала љубавне уздисаје и у крошњи хватала снове.
Где су оне звезде са којима сам друговала у дугим ноћима? Где су виногради, маслине, моје друштво старо? Са ким ћу јутром да јутрујем? Чују ли се довде звона са оне моје црквице? Не, ти си мени направио затвор, леп затвор у којем ћу туговати. Ја сам твој заробљеник, заточеник. Узео си ми слободу! Узео си ми све!“
Богаташ се трже, нека језа га прође, онда помисли да му се све учинило.
А дрво, ако је нешто и причало, мислиће о томе неки други пут!

Један Јамајчанин једри,
једанаест Јужноафриканаца јахтари,
Јеџуџи јуришају Јадраном,
Јеховини јашу Југословене,
Језуити јамче јединство јадницима јеванђељем.
Јеж јежицу једи,
јеленак јелена,
један јак Јеврејин јури Јорданце, Јеменце,
јапији јаде јагњад, јаребице, јагуаре, јегуље.
Јад, језа, јефтика
јеже јужњаке,
јецају јасмин, јагода, јагорчевина,
јабука јашта јадикује
јер је јабуковача.
Јадан ја , једем 11 јаја,
јаштарица језик јари.

Јануарска јелка је јогин,
јапанка је јапанска,
јамб је језик Jelena&Jelade
ја, jugonostalgičar& Јерменин,
Јер Јерусалим је јеврејски,
јарам јудејски.
Јалове јужнословенске јахачице
јуре јаке јуначине,
јогунасте јапајајковићке
језиво јутром јадикују,
једре, jebozove&jalove
Јел јела једи јавора јадајуци се?
Јада јади јадикује
Јаој! Ју, ју!
Јеботе!
Јербо је језик једноставан,
јасан,јединствен.
Јаз ја-јаство
Јасперсово је јасновиђење.
Јогунаст је јуноша,
јагма је јефтина,
јањицар је јединац,
Југославија је Јевропа,
јин је јанг,
јер је јао јој.

Фото: Јамајчанин; Википедија

Сунце сија, пламен у трави,
светлост се тихо игра кроз гране,
славуј пева само да се јави,
срце је моје власништво.

Бојим се таласа реке,
плаве висине зову птице,
успут неке жеље су далеко,
сузе теку моје лице.

Фијуче ветар са јаким бакаларом,
Залупи вратима душе о камен,
Корачам ти стазом небеском,
јер ти си моје обожавање.

Ако је грех сва ова љубав,
зашто ми је Господ доделио,
кроз цветна поља нижу слова,
стварам стих несрећни мој.

За сва моја јутра без тебе,
склапам руке док се молим Богу,
пун риме хладноће и нервозе…
У свим песмама… Волим те, волим те!

Очи моје црне, очи моје плаве,
очи моје миле, бисерне и сјајне!
Ко заледи зене, остави без лица?
Ко извади очи, уби јато птица?
.
Ко завади руке невине и младе?
Ко запетља прсте, да с њима се сладe?
Ко да никад нису миловане, мале!
Ко да никад нису, ни свирати знале!
.
Жедна змијо бој се мога јека, јако?
Кад се по мом жалу, ТИ, шеташ, тек тако.
Господ нек ти суди и нек ти је просто!
Са тешким сам болом у тишини осто.

Не знам зашто ми увек грло затрепери
Кад наглас или немо кажем њено име
И после дуго лутам с болом у невери
Тражећи у себи њу – у њој стих и риме
.
Схватим све је грешка – све тек игра речи
А не умем да слажем ни срце, ни главу
Видим пред олтаром тек једна сенка клечи
Њена ил’ ноћ моја видеће зору плаву
.
И свану пустош јутра без ње и без мене
У оку нема сунца, ни страха, ни смеха
Само обична гордост човека и жене
Знајући њих творе танке нити греха
.
Тад свако у свом билу мучки другог руши
Да му затре трагове – сврху постојања
А мени – не знам зашто – трепери у гуши
Док ћутим о сваком тренутку покајања

Фото: Фототека Србског Журнала

Хватам машту и у џеп је стављам.
Отупела од бола даље настављам.
Одлажем жеље у посебне шкриње.
Прекривам их свилом чистом
да их поједу гриње .

Ваљда ћу се тако спасити од промашаја.
Завапити нећу за шачицу сјаја.
Испијени пехар својих заблуда
закопавам у земљу, земљу чуда…

Настављам даље у смеру непознатог пута.
Изнемогла, снаге сам смогла
да нотом нежности додирнем ово тло .
Слутила нисам, онако јадна
да на сваком кораку вреба зло.

Ал’ очи топле са мене поглед не скидају.
Прате ме у стопу.
Нежно ми ране видају…
Кад застанем, оне ме окрепе.
Очи Премиле,
Владичице Лепе…

Ооо, Мајко моја – кроз сузе зборим –
све су ми забранили, али не и да те волим!
Све су ми узели! И душу и срце!
Али сам сачувала светлуцаво зрнце…

Оно ме до Тебе стазом промашаја повело.
Без путоказа видљивог, Теби ме довело!
Док стојим грешна,
пред капијом манастира,
осећам како суза Твоја
све са мене спира..

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Ланце златне јесени раскива
и хладни оков стере по биљу.
Нитима леденим, попут плетива,
простире иње, по милом смиљу.
.
Носи на длану стеоне ноћи.
Растиње скрива у недра своја.
Погаси ватре око поноћи
и сакри оне звезде, без броја.
.
…И сад се опет багрем бели,
као у мају, када беласа.
Покривен снегом предео цели,
тоне у таму, тихо, без гласа.
.
Само по некад хук се чује,
негде у грању багрема белог.
То само сова ноћас царује,
ту, изнад крошњи и поља целог.
.
С пролећа, опет, кад Сунце гране,
на целер поља замиришу.
С Истока, Сунце када гране,
смиље ће оно чекати кишу.

Фото: Зима; Википедија