…

Како замишљате освјешћење?

Имате ли истинско знање о томе или на бази замишљања стварате слике, концепте о томе шта то јесте?

Једно је сигурно, уколико вам је фокус вашег истраживачког духа у било којој сфери, у истини или у тражењу и замишљању, ви сте испуњени и инспирисани истином или бар неким њеним дијелом. Да нисте, никада вам на памет не би пало да се бавите овим питањем.

Али на путу ка потпуном освјешћењу још увијек нисте освијешћени и у вама се могу створити сумње и појавити непознанице, концепти који собом имају моћ да преузму вођство вашег духа за толико. Кажем за толико, јер чим сте крочили у том смијеру нико и ништа не може зауставити ваш истраживачки дух да дође до циља.

Шта је то освјешћење илити о-свијест-ћење?

Шта је циљ освјешћења?

Освјешћење је оплемењивање духа садржајем Свијести.

Као што о-стварити значи затворити круг стварања, постићи циљ стварања, о-моћати значи постати моћнији, о-свијетлити значи унијети више свјетла, о-зрачити значи испунити зрацима итд., тако и о-свијестити значи испунити дух човјеков садржајем Свијести-Истином која оплемењује и о-моћава његов дух.

Свијест и Свјесност су садржаји духа.

Свијест је садржај духа Једноте, док је Свјесност садржај духа дуалности.

Једнота је непромјењиво постојање-Апсолут. Она је непресушиви и непромјењиви извор дуалности, стога се у њеном духу, у духу Апсолута-у самом себи (јер и дух је Апсолут унутар апсолутне Једноте) увијек уздиже исто знање о себи=Свијест или ИСТИНА.

Свијест је опет основа дуалности, али чим се Свијест еманира у дуалност она трансмутира и од знања-о-себи-Апсолуту постаје сировина стваралачког процеса: информација коју исти Апсолут користи да од ње ствара … Стварност, Универзум.

Оно пак што се трансенденцијом Једноте у дуалност не мијења јесте сам Апсолут, наше Биће. Његов непромјењиви дух остаје исти али се садржај у њему мијења.

Дух је огледало чији одраз представља оно што се постави у пажњу Апсолута. Тај одраз јесте његово истинско Знање, било да је то Знање-о-себи-Апсолуту или пак знање-о-стању-еманиране Свијести илити пројекцији.

То знање о стању пројекције јесте Свјесност.

Свако стање је последица дуалности у којој се врши индивидуализација јаства Свијести. Зато, као последицу остварења било које спознаје било којег односа јаства (душе), Апсолут уздиже Свјесност о том односу, али истину може знати једино кад ту Свјесност оплемени садржајем Свијести, ИСТИНОМ, која је у Богу=Апсолут+Свијест.

Дакле, не можеш се О-Свијестити док се не повежеш са Богом, са његовом Свијешћу. То се неће десити док не спознаш довољно искуствених знања, те ти постане досадно понављати исте радње, иста искуства, не знајући одакле долазе и како се стварају.

Чим се то деси, твој истраживачки дух се фокусом премијешта из спољашњости у унутрашњост, окреће се из пуког свједочења стварности у анализу механизма, његових законитости и принципа. Упоређујући једно са другим искуством у стварности, проналазиш различитости али и сличности које ти постају јасније и јасније док ти у глави не кликне оно „Хеј, па ово се остварује по истој законитости али и по истом ПРИНЦИПУ.

У тренутку када схватиш принцип по којему се нешто ствара и дешава, у твоју Свјесност уграђујеш и једну апсолутну истину. Та апсолутна истина ти није дошла ниоткуд; она је већ постојећа у Свијести Бога. На рачун ње уистину и јесте био могућ процес стварања и твоје искуство, без обзира што ти у том искуству, у својој Свјесности до тад уопште ниси имао знање о њеном постојању.

Циљ О-Свјешћења је сазнање ИСТИНЕ.

Сазнање Истине собом поставља свјетлост на све неосвијетљене дијелове Таме. У Свјетлости све постаје видљиво, те Тама губи своју моћ над тобом.

Када се потпуно освијестиш, твој Раз-Ум бива транспарентан, избор чиниш у Свјетлу те се не може десити да ти се нешто наметне из Таме.

У Свјетлу не само да видиш шта ти се нуди, већ видиш и последице која ће твој избор собом донијети. Унапријед тад одлучујеш шта бираш и чему допушташ да се манифестује. Свјетлост ИСТИНЕ ти омогућава да прије избора већ преузмеш ОДГОВОРНОСТ за избор који ћеш тек начинити. Освјешћење собом активира Савјест. Савјесно Биће ствара савјестан свијет. То је циљ освјешћења.

Ајде пренесимо то из апстракције у домен стварности. С чим би се освјешћење могло упоредити?

*Са буђењем из сна.

Рецимо да спавамо и у сну сањамо кошмаре. У ма који сан да се премјестимо кошмари нас прате. Ужас, страва, страдање, патња, туга… СТРАХ. У тим сновима нам то постане нормално стање; борбе, бијегови, сукоби, живот на ивици опстајања. И другачије не знамо и не видимо излаз из кошмара… а онда се тргнемо из сна.

На јави смо још увијек задихани, и срце нам лупа јаче и брже, јер долазимо из кошмара… али веома брзо наша Свјесност се мијења и бива оплемењена Свјесношћу јаве: „Ух, добро је… то је био само сан!“

На јави ни један сан више није стваран.

Слобода се уздиже у нама иако смо трен раније били покорени страхом и кошмаром.

Сазнање да је то био сан даје нам олакшање и даје нам моћ да се покренемо ка ономе што на јави желимо остварити: СЛОБОДУ.

Исто тако је и на јави; јава је такође сан- сан који се наставља у континуитету. Као што наши снови могу постати луцидни, те у њима бивамо свјесни да сањамо, стога можемо бирати шта да сањамо док сањамо, тако на јави можемо О-Свијестити нашу Свјесност и стварати-управљати стварношћу из саме стварности, знајући ИСТИНУ о механизму стварања и принципима по којима тај механизам ствара.

Освјешћењем анулирамо манипулацију споља, јер нам постаје јасно да је стварност д‌јело Творца, а другог Творца нема. Творац је Апсолут-исто Биће у свакоме од нас. Апсолут бива Свјестан или пак несвјестан Истине.

Апсолут стога бива О-Свјешћен или Не-Освијешћен у сопственој стварности.

АПСОЛУТ… Ја ЈЕСАМ СВЕ.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Била си лепа
као месечина
у плавој хаљини
са јатом звезда у коси
које обасјавају
пут до мојих загрљаја
које ћу вечно чувати
за позне године
када ове протутње.
.
Наша љубав
већ одавно
на пепео мирише
и згариште старих жеља
које једна јесен
заувек угаси
…али драга
не можеш ми забранити
да моје мисли
иду теби
и умру сећања
на један град
и две реке
чији ће валови
вечно грлити
друге љубавнике
…а ми смо били заробљени
заспалим чежњама
негде у неким
напуштеним вагонима
који нису имали
своју мирну станицу.
.
…не можеш ми забранити
да волим Млади месец
уместо тебе
и звезде
у твојој плавој коси
које нису никад тражиле
наше изгубљене трагове.
.
Драга моја…
сад више и не знам
да ли смо били пријатељи
или љубавници из великих романа
можда…ту негде
…или нигде
или ништа нисмо били
до два слепа путника
која су тражила
своју срећну звезду
које на небу нема.
.
Небо је нестало
само још месец лута
са јатом звезда
ивицама бескраја ноћи
тражи једну звезду
која се откачила
од Великог медведа
или можда…
моју одбеглу строфу
из песме о теби
која се крије у омагљеним сновима
заклоњена месечевим српом
и не жели бити у песми
која шапуће тугом
коју не волиш
а која ти можда и не стоји
не умеш да је болиш
…није свако за тугу.
.
Ноћ се успавала
и дрхти као уплашена срна
па је ни озебла јутра
ни недељна звона
не могу пробудити
још сања …
једно лето и једно море
и пешчани сат без песка
који се отопио
испод наших врелих стопала
…а море се удавило
у капима суза
које оквасише
наша распукла срца
на пустој обали
коју мијују мириси агава.
.
Ноћ спава међу звездама
у загрљају строфе
која чека другу песму
а ми нисмо знали
да има још светова.

Већ дуго времена сањам потпуно глупе снове. Уствари, у сновима сам ја потпуно глупа и сасвим неспособна за било шта. Неки од тих снова се безброј пута понављају и увек сам у њима без имало памети. Например, у нашу стару кућу у Љубишу навали неки непознат народ, а ја никад нисам устању да им скувам кафу. Или, знам да сам у пензији, али одлазим у своју бившу школу и радим мада не примам плату. На крају школске године, некадашњи директор (са којим сам често била у сукобу) каже ми да му не пада напамет да ми плати рад. У следећим сновима увећавам бесплатан стаж на две, па потом на три године. У сну сам глупа јер не знам зашто одлазим на посао кад сам у пензији.

Неки давнашњи снови нису били глупи, већ су се обистинили. На пример, сањала сам 29.6.1965. г. рано изјутра да је погинуо мој брат Видоје управо у време кад је и имао саобраћајни удес и истог јутра преминуо. Само Теслина сазнања могу ми објаснити то чудо. Ни Фројд, ни Јунг нису ми помогли.

Пре десетак дана усних упечатљив и бајковит сан. Стојим у некој ливади коју обасјава светлост сличнија месечевој него сунчевој. Са источне страна израња људска прилика у чудној, светлобелој одећи и полако ми прилази. Кад приђе, видех му лице, светлорумено са плавозеленим очима, без браде или избријано.
– Немој да бринеш – каже ми, – Србе ће спасити Небо.Нећете нестати. Биће вас много више него сад.
– Ништа нам и не остаје него да се уздамо у Бога!
– Рекао сам: Србе ће спасити Небо.
– Шта је Небо?
– Небо је Небо. Свемир.
– Али имамо душмане који нас мрзе и сатиру.
– Они који вас мрзе биће само прах.
Окрену се и пође у ону светлост. Узвикнух: -Смем ли ово коме рећи?
-Разгласи слободно- довикну ми и полако зађе у ону светлост и нестаде.

Пробудих се силно узбуђена. Сан ми не силази са ума. Како да разгласим кад је то само добар сан. Смејаће ми се и сматрати ме будалом и они најближи. А у овом сну нимало нисам била глупа, што ми се одавно није десило. Постављала сам разумна питања. Само се чудим сну. Протумачити га не знам. Сан ме изгледа лаже.
После недоумица одлучих да сан објавим на овом дружевнику. Па куд пукло.

Фото: Анђео, Арханђел; Википедија

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој
.
Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење
.
Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан
.
Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу
.
У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог
.
Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања
.
Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости
.
Светлило – златило развејава силу смути-проспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Девојчице                     Дечаци
тихе и наметљиве               искрени и лажљиви
Девојчице                       Дечаци
грубе и осетљиве                немарни и пажљиви
.
Девојчице                             Дечаци
и лење и вреднице                     снажни и слабуњави
луткице паметнице                     бистри и туњави
-све! -сви!
.
Позвани сте сви на мој рођендан
адреса је ту: зграда, улаз, спрат и стан
Позвани сте сви на рођендан мој
-ничим није ограничен број!
.
Девојчице                                Дечаци
даме и мушкараче                         кошчати и дебели
ћутљиве алапаче                          мргодни и весели
-све!                                     –сви!
.
Позвани сте сви (сви! сви!) на мој рођендан
адреса је ту: зграда, улаз, спрат и стан
Позвани сте сви (сви! сви!) на мој рођендан
(и баш) ничим није ограничен број!
.
Еј – хооој!

Фото: Девојчице и дечаци; Википедија

Српски говори смрча на Тари
И каћунак на Равној гори
Српски шапућу дрински сплавари
И Студеница српски збори
.
Земља којом ти нога гази
Српски јауче ако си тужан
Срна српски стрепи на стази
Ако је ваздух наоружан
.
Деда унука и отац сина
Српским хране и мржњу гуше
Српски је језик отаџбина
Српских песника и српске душе
.
Српски зна свако српско дете
И веверица српски уме
Српски и мртав говори Гете
Ал цео свет нас још не разуме

Фото: Говори србски; Википедија

Складни жубор свих суштина
у хармонијама свих октава
и музикама небеских сфера
анђеоских тонова високих фреквенци
нечујни склад унутрашњег сатреперавања
свих разина унутрашњег сопства
са свим нивоима неописивости бића
спајање, стапање и проналажење
флуидних токова кретања валовитих
непрестано лелујање и меандрирање
уљуљкује ме у нова стања свести
где божанственост отвара своје димензије
и указује лепоте савршенства духа
душе, Бога, истине и узвишености
тихо и ненаметљиво, ко тражи, наћи ће

Фото: Питагорејци и музика; Википедија

Моја је мајка подигла два сина,
кредит за два спрата на кући
и ограду око в и н о г р а д а.
.
Након средње школе засновала
је породицу и свој радни стаж –
фабрика јој је била друга кућа.
Машина за ткање била је већа
од наше дневне собе и ходника,
а трећа смена је трајала дуже
од лета Москва – Владивосток.
.
Своју душу монахиње поцепала
је на два дела двојици синова
Били су њена целина: Косово и
Метохија. Имала је манастир на
кожи, удисала молитву у грудима,
носила крст на леђима и со у коси.
.
Моја је мајка остала у пензији,
пре тога на улици, а између је
стајала у редовима амбуланте.
И мој је деда био у тим редовима,
ваљда је то породично наслеђе
или је нешто било у оном возу ’99.
/априлски ветар носио је полен,
пластичне кесе и уранијум/
.
Моја је мајка лежала данима.
Кажу да није могла да говори
и да јој је поглед био изгубљен,
али су рекли да ће бити добро.
Ујутру су променили постељину.

Фото: Мајка…; Википедија

Не причам те ником
Само те у сновима слутим,
Кријем да ме боли толико
Да би једна ружа увела крај мојих груди
Не причам те ником,
Како када су људи све више луди
Нико ни не слути шта све једна љубав нуди
Не причам те ником
Јер би прст осуде био најблажа казна
Не причам те ником,
Само те у сновима слутим
Док јава не сазна.

Фото: Фототека Србског Журнала

Са рукама нестајем. И камен подамном ми каже:“Бићу
Уз твој врели сан, ту над твојим прслим челом!“
Тамо негде – далеко колико је дуга ова ноћ, зоре свићу
А мене, ко пролазност, покривају даљином белом.
.
Али очи ни бескрај да покрије, те небом запаљене бакље
Што усред мрака би још једном свет кроз звезде сагледати
Од којих ће, док ме спутавају, букнути и ракље
Обасјавају ми пут до руба под којим ћу вечност одлежати.
.
Јер смрт није крај! Тада ћу, пошто ко никло семе прележим
У маглини своје, устати, подићи оштроумни камен
С црног чела и доћи да заборав један коначно убележим
У стабло сунца, у сваки његов чудотворни пламен-
.
Нико ме препознати неће. Помислиће: “Ето човека
Што корен је путем изгубио а пут с ума смето!“
А ја ћу, не казујући се, на темељима тог будућег света
Где лежах, спалити свог времена све тамом заклето.
.
То ће бити живот! До њега смрт моја ко бесвест бела
Привидна, само је варка, тек један чудесни мост
Преко кога ћу, путник сна, до оног неисцрпног предела
У коме ће бити више него јава, више него гост!

Фото:Чудесни мост; Википедија