Category: All
Верица Стојиљковић: Песма иПесма

Са тобом и песмом твојом, Род се буди
И птице, отварају своје сликовнице
Пред вратима твојим ено, стоје сове сањалице
И јасновидни орлови – донели ти поклоне!
.
Ветром путујући облаци, свих боја, дугу носе
И мирисе исцветалих цветова, из свих срца предела
И капи росе и капи кишне и бисере, седефе мора
Отворена земље недра бљешћу кристалима гора!
.
И камење ено, проходало јутрос, живот слави
И трепери дрвеће и лишће – род се зрели спрема
Подигло се високо и сунце, зрацима милује
Свирале у трави, поред заспалих вилана и вила!
.
Отвори врата, звезде са тобом да певају, чекају
Васиона се радује, њоме песма твоја путује
Што о лепоти прича, љубави земаљске благословене
Рунама безвременим записане!
Фото: Звезде и Васиона ; Википедија
Срба Којић: Праг јесени

Отимају се дани
још зелени,
жутилом попрскани.
Кукуруз недозрели
топлину лета сања.
.
На расквашеном путу,
ту и тамо,
клизи пуж.
Понеки смрскан,
безкућник оста.
.
Дими се река,
испарава,
обалско шибље
огледа се,
пуно росе.
.
А небо сузи,
као око,
кад падне трун.
Све чешће сиво.
Облаци чине степеништа.
Праг јесени.
Фото: Јесен и водопади; Википедија
Владан Пантелић: Унутарње планине

Овог ведрог топлог и округлог подневља
Поново се пењем на Каблар планину
Повећавам укус моћ и мудрост пењања
Благосиљам успоне на сваком искораку
.
Мој напор циља вечни живот за све
И не плашим се да ћу негде погрешити
Решавам један по један тврди проблем
У своме бићу и на успонима планине
.
Дошао сам на врх да стојим усправно
Лако је лако бити непомер у равнини
Када се пењеш буууди муфлона у себи
Када стојиш буууди дрво и буди дрво
…
Човек Вечности расте вечно се пењући
Недодиром милка врхе унутарњих планина
У трену ради милионе добробитних ствари
И на рубу растуће Вечности созерцава Безкрај
Фото: Планина Каблар; Википедија
Милена Циндрић: Символи

Био једном један град
Звао се Београд
Ту су долазили
Разни људи
Разна бића
.
У овом граду
Сунце сија
Морам да пратим
Зрак његове слободе
.
Права слобода је љубав
Зар није истина
Љубав је у срцу
Зато волим символе
.
Љубав је јача у групи
А тек у маси
Не удаљавај се
И само о љубави учи људе
Фото: Београд; Википедија
Ирена Јовановић: Ливаде и кише

Ливаде и кише, акварели бескраја
меки потези водом, капи клизе низ влати
сребрне завесе небеса
седефни низови токова
слапови пречишћених вода
из облачне чежње даљина
хоризонти и озони, мокри цветови
и лептирови умивени
у бисерастим капима, опточени
звонком чистотом унутрашњих тонова
шум кише, шум траве
класје и пљусак
капање и таптање
ливаде зреле животом
бујање раскоши и смисла
река целог универзума
спуштена у животворну милост
небеса сажета у капи
хук и шум и шумор
велике воде постојања
да оперу прочишћену љубав
у дијаманту сваке капи
да отворе блиставу садашњост
у кристалном одсјају бивања
да зрцале суштину
оваплођености плахих подручја свежине
у својој сјајној лакоћи збивања
бременитој чаролијом
то су ливаде и кише
пуно савршенство живота
златовез постојања
Фото: Ливада; Википедија
Драган Максимовић: Гуслари

Покрај Пећи село мало,
Прекале се оно зове,
јунака је доста дало,
то је родно село моје.
.
Dјетињство и младост своју,
остависмо ми у њему,
с браћом својом и сестрама,
уживали смо у свему.
.
Гуслари нас децу звали,
то нам оста од давнина,
одакле нам не знам тачно,
ал поносно стоји свима.
.
Нема више у Прекале,
ни гуслара ни провода,
расусмо се сви по свету,
ко низ поток чиста вода.
.
На све четири стране света,
ти гуслари сада живе,
од Србије, Црне Горе,
до Европе гусло ти је.
.
Поносито сад живимо,
тамо где смо пород стекли,
али чувамо у срцима,
једном давно што смо рекли.
.
Назад ћемо у Прекале,
вратити се једног дана,
јел колевка то је наша,
Метохија наша равна.
.
У Срцима нашим куца,
порекло из Црне Горе,
и аманет што дадосмо,
враћамо се једном море.
.
Враћамо се у Прекале,
да жањемо нашу њиву,
кукурузе да крунимо,
и пијемо љуту шљиву.
.
Да славимо славу нашу,
ми Невскога Александра,
окупимо сестре, браћу,
као што смо ми то вазда.
.
Еј гуслари поносити,
ову песму пишем вама,
где год били ви по свету,
срце моје сад је свама.
.
Јављај те се једни другом,
заборавит не смемо се,
нек се гусло увек сети,
да по свету рода има.
.
Као поток бисте воде,
док нас сунце ово грије,
лупа срце у грудима,
гуслара ће увек бити,
и поносит ми се с њима.
Фото: Гуслари; Википедија
Новица Стокић: Славољупци

Забасаше у невид белеса
Гацајући јездише трапаво
Умисливши да су витезови
Из висинских плаветних
Дубина
.
Плаветнило обојише сивим
Устаљеним својим тајним кодом
Раширише плашт свецрне мисли
Урезаше име у нигднини
.
Зевкајући вапише за славом
Окупивши стадо залутало
Тапкајући у круг табанише
Загледани у буљук чопора
.
Ни у сновима
Не дотабанише.
*
Поход
Жутокљунци узбуђено
Кукуричу на буњишту
Кљуновим клепећу
Кочопере се
Фото: Црни плашт; Википедија
Божица Везмар: Лептир

Бићу лептир
На твом прозору
Немој ме терати
Загледај се –
У крилима је лепота
Пусти да видим
Последњи трептај ока твога
Додирнеш ли крила
Нестаће све од живота
А ти нећеш
Мирисни да си цвет
Бићу лептир
На твом прозору
Одлазим
Лептир сам
Настављам лет
Ана Милић: Језеро

Увек умеш да изненадиш
Одмах си заронио!
И оставио ме да ловим
Месечев лик у мехурима…
Тако ми и треба
Када не разумеш моје шале…
Приредио си ми дивно топло вече
Послао си ми фотос милог дечака
Са посебном поруком
Ах да! И сањала сам те…
Фото: Језеро; Википедија
Бранко Ћопић: Растанак

Тамо амо, с двојке на четворку,
варакаш се, а детињство мине,
превари те Уна чобаница,
однесе ти четири године.
Опраштај се с пустопашном браћом,
поздрављај се заувек с Бихаћом.
Замукоше собе интерната
и у њима смицалице ђачке,
оста пуста цеста за Притоку
где смо крали орахе сељачке.
Оста Мурат, посластичар стари
и његови колачи „брдари“.
А другови! Коме прво прићи,
док около споменари круже?
Тихим гласом једва прогргућеш:
– Дај ми шапу. Довиђења, друже!
Окренеш се, док сузе умину,
старији се чиниш за годину.
А са ким се поздравити нећу?
Зашто ми се очи росом пуне?
Оста Зора, моја љубав тајна,
у кућици с друге стране Уне.
И тамо сам луњао, опрезан,
збуњен, трапав, као да сам везан.
Често сам јој писао задатке,
шапутао таблицу множења,
а кад би ме мило погледала,
осјећах се као младожења.
Сањао сам о њеноме лику
покрај Уне, скривен у врбику.
Одох кроз ноћ пуну крекетања
(жабе су ме пратиле у хору!)
и на зиду, близу куће њене,
записо сам „Бранко воли Зору …“
И данас ме увијек боли душа,
кад се гдјегод јави Крекетуша.
Фото: Жаба крекетуша; Википедија
