Не могу трагом у нетрага
јер се изгубио безгласно
у сивилу прошлости.
.
Не могу ни трагом дедова
јер су без трага оставили
потомке да трагају,
а трага нема.
.
Не могу трагом ни у бесмртност
јер само трагови воде у трајање
и опстајање до пуног смисла
и славске иконе која је благослов кућишта,
имена и сржи опстанка
огрнутог временом у коме могу
да се поклоним даровима неугаслих
имена мојих предака.
.
Не могу трагом ни у прошлост
ни у будућност јер трагови нису навикли
да унапред буду исписани.

Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми одсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила…
Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.
Једино овде, Царице Небеса,
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.
И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.

Фото: Тројеручица; Википедија

и у Преображењу коначном исходишту
навадила се стока пасе по заветишту

низ кичму село пукло сузи корито суво
одавно бивша река кроз ухо збори глуво

под вршњиком ни жара некмоли врућа погача
ломна и трула греје сеоска света крстача

с концем века на врху опанак сиротог робља
граби у истом смеру пут сеоскога гробља

Фото: Опанак; Википедија

поведох је опет до обале меке
ноћ је била густа и одвише грешна
пламтеле су звезде вреле и далеке
душа беше жељна телом неутешна
.
јављаше се лорка у трстику тамном
док јелек сам танки бацао у воду
хаљине се њене мачевале са мном
месец јављао се новом небоходу
.
а на пола мога и његова пута
накрадох се меда пољубаца њених
руком мојом вода ослађена лута
.
обалама од сна чуда замишљених
за неизброј додира од којих се луди
нек нас нико више из сна не пробуди

Фото: Фототека Србског Журнала

Из извора пене разливени
Жуборећи шумно различито
Сливају се мајчицу плавећи
.
Запљускују земљу очевинску
Tргајући ластаре изникле
Хранитељски залогај од уста
.
Пливајући плутају у грчу
Гњурају се тонући све дубље
Дављеници а сламке им нигде
.
Не дају се.

Фото: Папирната сламка; Википедија

Прашина месечева
У језеру свој лик гледи
Лако чамац клизи
Из уског међустења винут
Четири му виле једра праве
А добра срећа
Сребром виле боји
.
Он огртачем скривен
Да бљеском јутро не збуни
По мирној води
Веслом звезде разлива
Уз бок му леви
Вук сиви мирује
И скоком ужарене зенице
Страшила разгони
.
Високо над десним раменом
Свевиди орао криком
Воду са копном спаја
На врху стрме стене
Где једног пут води
Бели чека храм
.
Прастари портал
Кругом отворен
Свој печат дочекује
Тајни кључ капију
Којих светова отвара?

Фото: Језеро; Википедија

Да ми се подсмеју пакосне речи неке
Да парчиће смеха за мном
Разбије пријатељ који
Да гост незвани
Сумње прошета господарски мојим путем
И погледа ме очима закланих јагањаца
Од којих постају буљооки страхом и дани
А јама бесмисла
Отвори чудовишно огромно око
И из ње викне од‌јек ружног сна
Што смо већ једном доживели
Оживи ругобе ратне траг камени
Који су подлокале кише
Па се под њега уселиле стоноге мрака

Чему, чему све остављаш
Због једног осмеха
Чему све кидаш
Због једног несигурног сна
Чему све стављаш на коцку
Због једне нежности

Осмех је скупоценост већа
Од сигурне стрехе и злата
Нежност је већа
Од уходаних сутона без шапата
Мир је привидан –
Немир и грубост свакодневна бездана рана
Коју ви не видите
Парчићи нечијег смеха који ви не чујете
Игру бачених камичака
Милостиње не зовите љубављу
Жена би да се изгуби
У живој тишини шуме
Знате ли шта је жени,
Шта је мени нежности грумен

Фото: Песникиња Мира Алечковић; Википедија

Да л’ још неком ноћас ово злато смета?
Ова суснежица небеских трешања?
Ноћ је отворена на све стране света.
За снове; а мене, знам нико не сања.
.
Сан је био мој пут, мој корак и сенка
много сам се неук у свој сан уздао,
прокоцкô сам срце кô коња зеленка
кога никад нико није зауздао.
.
Па нека ми лизне руку бар тај верни
пас месеца што је са мном израњао
из облака берићетних снохватица, јер ни
прошле ноћи нико није ме сањао.
.
Сан је био мој ход, мој корак и сенка
много сам се неук у свој сан уздао,
прокоцкô сам песму кô коња зеленка
ког сам дизгинама риме зауздао.
.
Избледеће гиздаво небо, избледеће
живописна земљица на коју сам свикô
и ја предосећам да ме ни следеће
ноћи нико неће сањати, о нико!
.
Сан је био мој сјај, мој одсјај и сенка
много сам се невичан у свој сан уздао
проћердô сам живот кô коња зеленка
кога нико никад није зауздао.
.
Бројим бледе пламичке поноћних петлова
и испране камичке по небеском дну,
Ја, што свима отварах врата својих снова
не стекох свој кутак ни у чијем сну.

Фото: Фототека Србског Журнала

Да ли чујеш брате
Словенска те душа тражи.
Исто срце у грудима
Иста песма срце блажи.

Иста се крв у нама слива
Од Егеја до Сибира.
Исте су кости наших дедова
Заједно гинуше
.
Од старих векова.
Да ли чујеш брате
Од Господа мили глас,
Он нас зове, призива,
.
У јединству само
Да нађемо спас.
Иста крв у нама букти.
Срби, руси
.
Брат до брата,
Само сложни у љубави
На Господња ући ћемо врата.
Иста се крв у нама слива
.
Од Бајкала до Охрида.
Исте су кости наших дедова
Заједно јуришаше
Још од старих векова.
.
Расејани на две стране
Ал у срцу иста песма,
Дух слободе из ње блиста
Ко словенска душа чиста.
.
Иста крв у нама лије,
Од Камчатке до Србије.
Исти су гени наших дедова,
Опомињу да се сетимо
Старих векова.

Фото: Фототека Србског Журнала

Одавно нисам ту
Бледе су речи које су у твом срцу
Оне које су биле моје
Наше

И даље
Тражим твоје риме
Шапат стихова
Да их осетим као јутарњи пољубац
Да се умијем лепотом из твог погледа
Да се наслоним на твоје раме

Јер
Ти си
Срећа
Дар од Бога
Осмех иако је туга

Хоћу,
Показаћу ти како
Се мастилом не брише реч

Да
Писаће опет
Да смо Ми
Заробљени у љубави

Фото: Фототека Србског Журнала