Не пуштај никад да се гаси,
искра што у души тиња,
ватра уме да те спаси,
од варнице буде буктиња .
.
Пожар пустош да направи,
ни себи не дозволи,
шта сањаш оствари на јави,
сликај,пиши или воли.
.
Два тела сасвим страна,
неки магнет кад привлачи,
страст је стигла непозвана,
од ње заједно нису јачи.
.
Где ме огањ срца носи,
тим ћу путем увек поћи..
Страсти својој не пркоси,
баш ћу теби ноћас доћи.

Фото: Страст; Википедија

Да ли су ти заиста груди плоча мермерна ,
Или си само вешта уметница ,
Док ми прстима показујеш да одем,
Видим црвенило на твојим образима ,
И несигуран поглед из ког љубав исијава .
Јесам ли погрешан ?
Зар ниси ове ноћи помислила ,
Помислила да ћеш коначно моћи ,
Да ми кажеш НЕ ..

Фото: Мермер; Википедија

Откуд пустињаку снивачу океан и бродови.
Никад у сан зашли.
Откуд хук и гибање низина,
а виле на изворима чарале,
љубиле га витке усамљене воде.
И бивао мирис свих брдских трава,
бивао камен и плави облак,
с Монт Еверестом се надрастао.
Под скутом чувао дарове милости,
сањао себе мртвог на бодежу светлости,
расутог у гласу моћне песме.
Откуд се скобише морске пучине.
.
Луди снивач досањао врхове
на опасној литици, ивичној хриди.
Граница континента, међа свих снова,
иза модра пустош, црна утроба.
И тоне брод. Бели брод.
Небески снивач,
снолика птица на последњем гребену.
Зар наниже до Божјег лица.
Још миришу траве с копна,
вода и камен у нежности,
у белутку сребрнање.
Још једном фатаморгана неутољене жеђи
и – решава се мистерија светлих вода.
Све су само одштета унапред
моћних, дубоких мора
за потопљене бродове.
.
Снивача не уписивати у књигу жалости.
Дозволити говорење лудости.
Време пада у обрнутом смеру тече.
Часовници су обмана, коначно,
главна артерија уназад одбројава,
и дуги век је могућ у три откуцаја.
Суновраћени летач успеће можда
да одсања музику беле светлости
са крова света.

Ливаде и кише, акварели бескраја
меки потези водом, капи клизе низ влати
сребрне завесе небеса
седефни низови токова
слапови пречишћених вода
из облачне чежње даљина
хоризонти и озони, мокри цветови
и лептирови умивени
у бисерастим капима, опточени
звонком чистотом унутрашњих тонова
шум кише, шум траве
класје и пљусак
капање и таптање
ливаде зреле животом
бујање раскоши и смисла
река целог универзума
спуштена у животворну милост
небеса сажета у капи
хук и шум и шумор
велике воде постојања
да оперу прочишћену љубав
у дијаманту сваке капи
да отворе блиставу садашњост
у кристалном одсјају бивања
да зрцале суштину
оваплођености плахих подручја свежине
у својој сјајној лакоћи збивања
бременитој чаролијом
то су ливаде и кише
пуно савршенство живота
златовез постојања

Фото: Ливаде и киша; Википедија

Станем понекад, на ивицу плаветну
и гледам како се крај Родни злати!
Душа пожели да полети, да му се врати!
.
Онда, дирну ме љубави трепераве нити,
а птица што време мери каже ми –
Не одлази, живот је овде, тво,ј звездани!
.
Негде са висина, из далеких даљина,
Чује се лира! Песник наш на њој свира!

Фото:Из фототеке Србског Журнала

ВИЛЕЊАКОВА ЈУТАРЊА
ПЕСМА
Победиће они
који имају дивне мисли,
дивне снове,
дивне визије.
Они који су смирени и
самопоуздани, они који су
неустрашиви и
повезани са боговима;
Они који ослушкују своје срце и
следе гласе и поруке својих
унутарњих чувара;
Они који казују исцељујуће и
животворне речи;
Они који у својим сновима и
визијама виде само лепоту,
красоту и дивоту;
Они који љубе сва божанска бића у
свим овостраним и оностраним
световима, у свим звезданим
јатима и васељенама.
Да, заиста, победиће они који
имају дивне мисли, дивне снове, и
дивне визије!

Фото: Деца у школи; Википедија

Аеродром Сурчин кишни дан узлеће авион
Испод сиви тепих- облак из кога лије киша
Изнад у безкрај – пространство плавог неба
У мојој дубокој нутрини богослови Творац
.
Удубљујем се усе да видим Творчев разбој
На коме Он тка а и ми с Њим – потку света
Творац увек увек ради у садејству са чојком
Дубоко тонем у Творчев сан и сањам с Њим
.
Плове наши снови – нови светлосни светови
Вадвизвила прва чакра – услов расуђивања
Вадвизвила звирила и свој цвет расцветала
Онда се Дејство попело сасма на врх главе
.
Лети авион изнад облака – свет чисте свести
Испод облака уснули људи у подсвету живе
Пробуди се чојко!!! Громадо громаднцијата!
Одбаци лажа учења одбаци и лажа религије!
.
Надуправљај држи волан светлосне вајтмане!
Повежи се с Душом – суштином и са Творцем!
Отвори Срце исчупај му врата замандаљена!!!
Полети – надлети сиви облак у своју Слободу!

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: Фототека Србског журнала

Вала, било је то у једној малој земљи – великих сељака,
на оријентално-сентименталном Балкану,
на једној страни је била огромна скупина ђака,
Само не Он!
Јер он је отишао на једну сасвим супротну и себи
својствну страну.
Затим се већина појавила на екрану,
а Он је пустио врану да му кости нађе,
јер у целој тој свакидашњици и гомили,
није хтео, умео, а најмање желео да се снађе.
Сви су отишли некуд у једном дану,
а ћудљиви Он је и даље стављао со на рану,
и гађао пушком врану,
која му још увек није испунила наредбу задану.

Фото: Мечка Божана; Википедија

Све од сјаја
До очаја
Тужног краја
Сваког дана
Јадна мечка Божана
Са брњицом у носу
И мотком над главом,
Шапама се по лицу удара
.
Игра и пиво пије
А прости народ се криви од смеха
Док цига удара у даире
.
И вика
Ајде, ајде Божана,
Да покажеш како се госпоџа шминка
.
Божана је пила пиво и играла
Док је цига скупљао банке
А онда су дошла нова времена,
Па је Божану из черге
Преселио у азиле
За намучене животиње
Без петобанке

Фото: Фб страница -Flowers and Nature

Од срца срцу реч је потекла
немуштим језиком емоције.
Таласом светлосног невидела.
Нечујним оречењем Астралије.
.
Слаткопојно осијање речи
пецкави трепет зажацка у мени
па пламно букну у слике речи
којим свест моју својом замени.
.
Молих се некад Оцу светлосном
да моја мисао даром потекне:
Да читам мисао брату вољеном
и моја у братску да се прометне.
.
Умом се слио дар љубави
будећи разум срца мога.
Од једносмерја дух се избави
и видех мишљу што тече кроз Бога.
.
Оваплотило се неразделно.
У бајци живота немогуће.
Стварност Истине осија будно.
У Духу светом нарастајуће.