/Мојој мајци, Марици Ковачић/
.
Јулске вечери, врелином лета
безглаво промичу и траве плету.
Знам да над баштама душа јој шета.
Видим јој тамних зеница сету.
.
Чекам да једном, у праскозорју,
душа се моја са њеном сретне,
па тихим сусретом, на обзорју,
насмејем њене очи сетне.
.
Те очи драге чекаше мене,
с питањем тихим када ћу доћи?
Не слутих да јој умиру зене
и да ме неће видети моћи.
.
Сад мислим, Боже, шта би мати
рекла, када би мене у пољу срела?
Само би Ти то могао знати,
како би у жељи сагорела.

Фото: Праскозорје; Википедија

Велике промене су пред нама.
Останимо присутни у процесу.
Покрећемо деловање
у смеру ка унутра.
.
Заиста помириши маховину
са мога длана
и утихни у мом загрљају
.
Погледај видике
што простиру се пред тобом
и кажи ми још једном
да слободна си
да у њих крочиш.
.
Делуј ка искрама
у твојим очима.
Осветлићу ти и најтамнију
ноћ твога бића.
.
Делуј ка унутра…
Делуј и зарони се
у облаке Моје.
Они ће те у лакоћи
носити и код најтежих
сушних година душе.
.
А кад монсун блаженства
по твојим пољима се проспе,
све постаје твоја плодност
из које сама себе рађаш.

Фото: Фототека Србског Журнала

Хтјели једно другом сунце бити
Капљу меда на усне ствити
Хтјели смо љубав да златне очи има
О њој пјевати, хвалити се свима.
.
Хтјели смо руку под руку свити
И лудости од среће ваздан правити
Хтјели смо да у једном срцу куцају срца два.
Да воле се звиједе као што волимо се ти и јa
.
Можда нисмо добили, све што хтјели смо,
али престале су кише кад једно друго срели смо.
И није то љубав само, то је много више,
кад живот знамо за срећу да дамо.

Фото: Фототека Србског Журнала

Са тобом и песмом твојом, Род се буди
И птице, отварају своје сликовнице
Пред вратима твојим ено, стоје сове сањалице
И јасновидни орлови – донели ти поклоне!
.
Ветром путујући облаци, свих боја, дугу носе
И мирисе исцветалих цветова, из свих срца предела
И капи росе и капи кишне и бисере, седефе мора
Отворена земље недра бљешћу кристалима гора!
.
И камење ено, проходало јутрос, живот слави
И трепери дрвеће и лишће – род се зрели спрема
Подигло се високо и сунце, зрацима милује
Свирале у трави, поред заспалих вилана и вила!
.
Отвори врата, звезде са тобом да певају, чекају
Васиона се радује, њоме песма твоја путује
Што о лепоти прича, љубави земаљске благословене
Рунама безвременим записане!

Фото: Звезде и Васиона ; Википедија

Отимају се дани
још зелени,
жутилом попрскани.
Кукуруз недозрели
топлину лета сања.
.
На расквашеном путу,
ту и тамо,
клизи пуж.
Понеки смрскан,
безкућник оста.
.
Дими се река,
испарава,
обалско шибље
огледа се,
пуно росе.
.
А небо сузи,
као око,
кад падне трун.
Све чешће сиво.
Облаци чине степеништа.
Праг јесени.

Фото: Јесен и водопади; Википедија

Овог ведрог топлог и округлог подневља
Поново се пењем на Каблар планину
Повећавам укус моћ и мудрост пењања
Благосиљам успоне на сваком искораку
.
Мој напор циља вечни живот за све
И не плашим се да ћу негде погрешити
Решавам један по један тврди проблем
У своме бићу и на успонима планине
.
Дошао сам на врх да стојим усправно
Лако је лако бити непомер у равнини
Када се пењеш буууди муфлона у себи
Када стојиш буууди дрво и буди дрво
…
Човек Вечности расте вечно се пењући
Недодиром милка врхе унутарњих планина
У трену ради милионе добробитних ствари
И на рубу растуће Вечности созерцава Безкрај

Фото: Планина Каблар; Википедија

Био једном један град
Звао се Београд
Ту су долазили
Разни људи
Разна бића
.
У овом граду
Сунце сија
Морам да пратим
Зрак његове слободе
.
Права слобода је љубав
Зар није истина
Љубав је у срцу
Зато волим символе
.
Љубав је јача у групи
А тек у маси
Не удаљавај се
И само о љубави учи људе

Фото: Београд; Википедија

Ливаде и кише, акварели бескраја
меки потези водом, капи клизе низ влати
сребрне завесе небеса
седефни низови токова
слапови пречишћених вода
из облачне чежње даљина
хоризонти и озони, мокри цветови
и лептирови умивени
у бисерастим капима, опточени
звонком чистотом унутрашњих тонова
шум кише, шум траве
класје и пљусак
капање и таптање
ливаде зреле животом
бујање раскоши и смисла
река целог универзума
спуштена у животворну милост
небеса сажета у капи
хук и шум и шумор
велике воде постојања
да оперу прочишћену љубав
у дијаманту сваке капи
да отворе блиставу садашњост
у кристалном одсјају бивања
да зрцале суштину
оваплођености плахих подручја свежине
у својој сјајној лакоћи збивања
бременитој чаролијом
то су ливаде и кише
пуно савршенство живота
златовез постојања

Фото: Ливада; Википедија

Покрај Пећи село мало,
Прекале се оно зове,
јунака је доста дало,
то је родно село моје.
.
Dјетињство и младост своју,
остависмо ми у њему,
с браћом својом и сестрама,
уживали смо у свему.
.
Гуслари нас децу звали,
то нам оста од давнина,
одакле нам не знам тачно,
ал поносно стоји свима.
.
Нема више у Прекале,
ни гуслара ни провода,
расусмо се сви по свету,
ко низ поток чиста вода.
.
На све четири стране света,
ти гуслари сада живе,
од Србије, Црне Горе,
до Европе гусло ти је.
.
Поносито сад живимо,
тамо где смо пород стекли,
али чувамо у срцима,
једном давно што смо рекли.
.
Назад ћемо у Прекале,
вратити се једног дана,
јел колевка то је наша,
Метохија наша равна.
.
У Срцима нашим куца,
порекло из Црне Горе,
и аманет што дадосмо,
враћамо се једном море.
.
Враћамо се у Прекале,
да жањемо нашу њиву,
кукурузе да крунимо,
и пијемо љуту шљиву.
.
Да славимо славу нашу,
ми Невскога Александра,
окупимо сестре, браћу,
као што смо ми то вазда.
.
Еј гуслари поносити,
ову песму пишем вама,
где год били ви по свету,
срце моје сад је свама.
.
Јављај те се једни другом,
заборавит не смемо се,
нек се гусло увек сети,
да по свету рода има.
.
Као поток бисте воде,
док нас сунце ово грије,
лупа срце у грудима,
гуслара ће увек бити,
и поносит ми се с њима.

Фото: Гуслари; Википедија

Забасаше у невид белеса
Гацајући јездише трапаво
Умисливши да су витезови
Из висинских плаветних
Дубина
.
Плаветнило обојише сивим
Устаљеним својим тајним кодом
Раширише плашт свецрне мисли
Урезаше име у нигднини
.
Зевкајући вапише за славом
Окупивши стадо залутало
Тапкајући у круг табанише
Загледани у буљук чопора
.
Ни у сновима
Не дотабанише.
*
Поход
Жутокљунци узбуђено
Кукуричу на буњишту
Кљуновим клепећу
Кочопере се

Фото: Црни плашт; Википедија