Наш стари доме, како си оронô!…
Капије твоје нико не отвара,
По њима мирно црв дубе и шара –
Гризе, ко чежња једно срце болно…
.
Ево ми собе. О дувару јоште
Икона виси, прашљива и сама,
И у ме гледа и шапће из рама
О добу среће, детињства, милоште…
.
Овдје сам прве стихове написô –
Овдје је с душом полетила мисô
Високо, тамо гдје се исток жари…
.
Овдје ми некад бјеше рај… А сада?…
По мени кô да гробна земља пада,
И ја се рушим кô ти, доме стари…

Фото: Фототека Србског Журнала

Ризничи
ћутање,
тишину,
молитву…
Тајна
Бога
открива
се
у
тиховању.
Тада
креће
најречитија
беседа
и
отвара
пут
за
стицање
врлине…

Фото: Жена са мачем; Википедија

Трагови…
готово свуда.
Магла их сакрити не може
Урезани да вечно постоје,
а постоје јер стварају од искона
из љубави!
Љубав их је створила ,
а све што се из љубави ствара
остаје у срцима ,
живо и сјајно!

На месту где сам била,
отвара се књига ..
Златним сунцем пише
„Обелодани се тајно!“

Фото: Жива вода; Википедија

Ноћас сам био весело дете у Индији
Качио се за Месец са другом децом
Бројао и гуркао мале беле кумулусе
Који лакашно мирно пловљаху небом
И јуркао лептире велике као папагаји
.
Посматрах садуе у белим хаљинама
Што се лако у лепе птице претварају
Јогин у пећини косе сплетене у пунђу
Тамнопут жилав врло снажних мишића
Гледао ме дуго продорно мојим очима
.
Друга пећина – дугачка стара кундалини
Упиљи ме и палацну двокраким језиком
У трену ми избуди свих девет жив-вира
Хладном водом са извора угасих ватру
Из уста љутог ричућег локалног змаја
.
Од воде се пробудих потпуно мокар
Мокри су били и кревет и постељина
И сви бочни зидови и под и таваница
Пробудих се натопљен Водом Живота
Што животворно тече и јавом и сном

Фото: Незнање је смрт; Википедија

НЕЗНАЊЕ ЈЕ ТАМА И
СМРТ

Узрок свеколике наше патње
јесте незнање.
У незнању се рађамо, у незнању
живимо и, у незнању умиремо и
одлазимо са овога света.

Незнање је тама.
Све наше грешке јесу последица
нашега незнања.
И наша судбина је обликована
нашим незнањем.

Сад, када сам дошао у неке године,
јасно видим све своје грешке на
свом животном путу.
Толико сам грешака починио у
овом животном току, да ће ми
требати три живота да их све
исправим и поништим.

У младости нисам
сагледавао своје грешке.
Живео сам у незнању, па нисам
могао ни да будем свестан
својих грешака.
Грешиo сам, а мислио
сам да не грешим!

То је највећа илузија, омаја и
опсена незнања.
Замађија те и, ти имаш илузију да
си безгрешан, а уствари, грешиш на
сваком кораку.
Толико си дубоко у грешкама, да
више и ниси кадар да видиш своје
грешке.

Са ове тачке становишта, на овом
ступњу свог животном и духовног
развоја, јасно видим све своје
грешке, а убеђен сам, да их има
још и више, негде дубоко
прикривених само што у овом
трену нисам способан да их све
видим и разјасним.

И болест и старост и смрт јесу
последице незнања.
Смрт је незнање.
Умиремо зато што
живимо у незнању.
Најстрашније је то, што живимо у
незнању, а умишљамо да све знамо!
Незнање је црна магија.
Од незнања нема црње магије!
Када би требало поново да се
родим у овом свету а у овом
животном току, трудио бих се да не
поновим ни једну једину грешку.

Грешке које сам починио заувек ће
остати негде записане.
Не тражим – попут мојих
пријатеља хришћана – ни од
Створитеља, ни од Васељене, ни од
Извора Живота да ми опросте
грехе-грешке које сам било када и
било где починио.
Моје грешке морају да сагоре
мноме и у мени, те да се заувек
пониште у Стварању, у Васељени.
Не мора нико и ништа
да ми опрости.
Грешке су моје и само моје.

А то што сам рођен и растао у
незнању – и то је, опет,
моја грешка!
Незнање је грешка свих грешака.
Незнање је мајка свих прошлих и
будућих грешака.
Све док ја сам не будем опростио
себи, нико ми
ништа опростити неће.
А опростићу себи онога тренутка
када будем поништио све своје
грешке из свих животних токова.

Фото: О праоцима и Г. Исусу Христу; Википедија

И све моје узбране самоће
кришом завире у окна бескраја,
тамо гдје тугу крије срце што искраја
и гријех и опрост на вратима раја.

А шкуре душе шкрипе мукло,
само се вјетар цвилећи кроз резу провуче.
Припекло сјећање, рђаво к’о тупо сјечиво,
искрзано зубљом пролазности, кутри неизрециво.

Када изгоре вијекови,
да ли и сјећање изгори са њима,
или је вјечност шенично поље
на коме сјеме живота уз благослов тиња?

Свјетлости моја,
зракама стрељаш кроз свепростор бескраја,
воштанице моја,
гдје ли се крије свечовјек у нама,
није ли вријеме да заискри твоје лучезарно лице,
искро из вјечности рођена, наша узданице.

Фото: Божић; Википедија

Освану зимски дан, мразан, ветровит.
Породица срце отвара уз благослов вишњи.
Насмеши се олтар небески
јер се Христое роди, а он се радосно
осврте по свом свету, запечати
жалосне вапаје клете,
захвачност обузе духовне сфере,
анђели се смерно поклонише Христу,
рекоше да Земља хвали господа свога.
Срећа се узрујано рађа са Христом
у прааскозорје, а бадњаци цврче, букте,
пламте а жар свој сливају
у пуна срца људска.
Обузе душу небески пој
када се роди мајчин благословени син
који од оца намењен би
да род спаси, подари, донесе нову веру
и тако испуни завет дат Мојсију
и напаћеном народу под влашћу
фараонском.
.
Тако се роди син Исус,
дарова свету себе да мисао
свевишњу усади у залуталост душе,
да преузме учење ново
и талисман буде за нови свет
између Содоме и Гоморе разапет.

Фото: Фб страница – Art empire

Не питај ме
о малим стварима
које ме чине сречном
одавно знаш
да исписујем редове
да бих учинила
душу спокојном
и дала јој
скривену јачину
очеличила је
како јој
не би пришао
да бих могла
када ме дотакнеш
да осетим самоћу.

Фото: Анђео; Википедија

Милени Ковачев

Колико неко вреди,
Никада не открију погледи,
Треба више времена и прилика
Да се открије права слика лика
.
Слика није тема ове песме,
Већ доброта која се заборавити не сме.
У тако малу жену велико је срце стало.
Није је случајно моје око препознало.
.
Толико добрих дела она чини често
Да јој је у многим срцима место.
Дете, унуче, праунуче и оно нерођено,
Свако је у њеној души пронађено.
.
Неме на свету за њу залуталог бића
Које би отишло гладно или без пића.
Речи су јој увек тихе и благе,
Па саговорнику дају снаге.
.
Поред ње је лако човек бити
Њеним делима ће се многи поносити.
На овом свету мало је таквих жена
Као једна и непоновљива, Милена.
.
Зато долазим до поучног закључка
На који је данас стављена тачка.
Схватам да је права мера живота
Величина звана – Људска доброта.

Једном, док сам у времену слутио о безвременом,написао сам ову поему. Три године касније слутња јеустукнула и предала мјесто истини.
…
Данас, још једном ширим руке
и поклањам се пред тобом,
краљице живота.
Ја, витез усхићења,
перјаницу златну с главе скидам,
нудим ти се, Ево…!
Опипај пулс по венама набреклим
па на врат мој погнути ослони мач.
Допусти да осјетим окаљено гвожђе
а онда замахни, сијеци!
.
Нећу ни прст помакнути,
ни трепнут’ од страха нећу кад душу

од тијела ми одвојиш…
Крв ћу само из отворених вена пустити,
млазевима нек’ обоји твоје руке у црвено.
.
Бит’ћу почашћен и још једном усхићен,
осликавајућ’ те црвенилом, цијелу,
док се мјешина тјелесна бездушно стропоштава,
ка твојим стопалима, СУДБИНО!

.

Јуна, 2004.