Фото: О праоцима и Г. Исусу Христу; Википедија

И све моје узбране самоће
кришом завире у окна бескраја,
тамо гдје тугу крије срце што искраја
и гријех и опрост на вратима раја.

А шкуре душе шкрипе мукло,
само се вјетар цвилећи кроз резу провуче.
Припекло сјећање, рђаво к’о тупо сјечиво,
искрзано зубљом пролазности, кутри неизрециво.

Када изгоре вијекови,
да ли и сјећање изгори са њима,
или је вјечност шенично поље
на коме сјеме живота уз благослов тиња?

Свјетлости моја,
зракама стрељаш кроз свепростор бескраја,
воштанице моја,
гдје ли се крије свечовјек у нама,
није ли вријеме да заискри твоје лучезарно лице,
искро из вјечности рођена, наша узданице.