Category: All
Радмила Ђуревић Вукана: Шкриљци душе

Фото: Динарско горје; Википедија
Хтјела бих ја на босиљак да замирише зрак
када сутон живота свуче тамни фрак,
гдје се ка небу пропињу као и бијелога галеба лик
један за другим, задњи душе крик.
Режи ме, режи, мој камене бијели,
нисам се ја у свили родила,
режи ме као вали побјеснило море,
по теби сам као дијете боса ходила.
Гдје си се скрио животе, што ли кутриш ко осека,
распукла ко кам, стигла ме нека судбина прека,
кад би ме мати опет родила,
међ’ шкриље Далмације би своје гнијездо свила.
Велика Томић: Храбра у очима

Фото: Војнички шињел; Википедија
У шињелу миришљавом на барут
грејала сам Велигданске руке.
Зором праскавом гелерима
крила сам страх у цокулама.
Данас летим на крилима белог голуба
и скривам страх од љубави.
Симо Новаковић: Завјет

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李
(Религиозна пјесма)
Озидат’ ћу те
на темељима
свог срца.
Куполу ћу ти подићи на крилима душе…
Прозоре ћу ти отворити у плаветнило очију.
Зидове ћу
ти осликат’
призорима
њежности!
Миловањем
ћу те извајати.
И жртвоват’ ћу себе
на олтару
од твојих усана.
Заклињем се:
тако ми
овога крста.
23. јули 2006.
Бранислава Чоловић: Златна вило

Фото: Златокоса; Википедија
Расплети Сунце из својих плетеница
Златна Вило
Пусти косе као златне зраке
као златно класје
нек заталаса нашим пољима
Видим поглед твој
по ријекама и нашим брдима
и осјећам дух твој
подно неба на највишим висовима.
Борка Љешковић: Ја чекам свитање

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李
Кроз црно бијели свијет
лети румено перје фламингоса.
Збуњује ову тугу што прави засједу
после првог зареза у реченици.
Запали сва гудала и у прах претвори!
Нек звук њихов не прави мреже од сјете
што лове и хватају златне рибе мудрости!
Нећу да их слушам!
Ја чекам свитање у тишини.
Сунце ће из чела мог изаћи!
Буднија ћу љепше сањати.
Звијезде ћу под ноктима сакрити.
Бићу као никад до сада прогнана
из престрављене обичности!
Будној ће ми из очију нестајати
све маске, које облачимо нашем дану,
док се мој осмех благи буде протезао
Аница Илић: Молитва

Фото: Девојка у молитви; Википедија
Плаче ми се ноћас
због себе, због људи,
због облака снених
којима руке пружам
а не дохватам их…
због суза у ноћи
којима краја не знам,
због тишине коју слушам
а слушати не умем,
због молитве једне неме,
неиспуњене…
Издржаћу.
Божица Везмар: Сутонски плес

Фото: Бисер; Википедија
Сутон се спрема
На обали
Расут песак златног сјаја
.
Бисер му се крије од очију
Једино малени прсти и
Мало око га може спазити
.
Није то обично око
Већ око необичне
Сутонове Звезде
Са расутом косом као вила
Стопалима малим, нечујним
Испружених руку радовала се
Смирају дана
.
Трчала би по злату
И када би је бисер задивио
Раширених руку ту лепоту
Узе себи
А Сутону од туге остаде тмина
.
Звезда престаде да сија
Јер је лепота
Бисера узела њен
Сјај,
И она
Постаде заувек његова
Шкољка
Горан Лазаревић Лаз: Љубављу тајно

опет си дошла у вреле наше таме
тихим корацима из знане даљине
са себе збацила претешке хаљине
и болне праслике велике осаме
.
месеца сребро скривено у грудима
пропланци шумски над умом пусти
вилено лудило свеватра бездима
кад ти се сенка на мене спусти
.
две нам се игре помамно љубе
руке змијањем клизну низ тело
негде се у мени нетрагом губе
.
очима док дарујем ти јутро бело
сањиво ново је буђење трајно
нераздвој подељен љубављу тајно
Нада Аничић Црљеница: Душа голубице и сан

Фото: Бела голубица; Википедија
За Миму НЕНАДОВИЋ
У нашој долини зелени се шумица,
У шумици ћути скривена кућица,
На кућици гнезда неких птица,
А у гнезду једном бела голубица.
Када пробуди се и полети светла птица,
Угледа је плаво небо и мала Милица,
Светост белу она носи да светли горица,
А низ облак у травицу скотрља песмица.
Кад перје умије оно меко као свила,
Светли по сред шуме, беле јој се крила,
Диве јој се птице многе и небеска вила,
Нежно сунце поклони се – три зечића мила.
Тако сјајно сунце, зраком грли птицу белу,
Облак нежни мирис проспе, замирише целу,
Дозива је Милица и поклања трешњу зрелу,
Али душа голубице сања гугут голуба у селу.
Нада Матовић: Сунцокрет

Фото: Сунцокрет; Википедија
Сунцокрет смјели,
радознало око тек процвале дјеве,
као птиче младо, њежно, мало, жуто,
јутрос право из сна о срећи
мени у болне руке слети,
да топлоту сунца и ја осјетим.
.
То је Сунца дијете њежно,
што да цвјета научило је само
Мирише ми јутрос на осрмару старом
мирисом опорим, ко на души мојој
груби додир овог свијета.
.
И каже ми она:
шта од цвијета тог љепше има?
У њему нема ни трунке отрови,
злобе, прашине и дима.
Свјетлости моћна зрака ту је,
у погледу ока тог само њежност цвјета,
ту нема погледа мрког
ни твог црног мрака.
.
Сунцокрет једини на сунце личи,
а он ми у соби тамној сија,
његов жути осмијех у око ми слети
да топлоту сунца мало и ја осјетим.
