Фото: Муње; Википедија

Суза је горко пала на умрле нам речи
И сва питања бола одговор нису срела
Зар увек само варка светлост је што трн лечи
И увек живот даје мање но што смо хтели
.
Ћутање разум кида а душу прича глува
Мисао у погледу је тек кад склопимо очи
Жилама усред лета зимски северац дува
У празној соби снова самоћа тмине точи
.
Како да пружимо корак сакате нам наде
Кад сва тражења су мимо нас прошла само
Сваку бору смеха неко невешт нам украде
Да туђини смо оном коме се сасвим дамо

Фото: Шумадијско коло; Википедија

Ученост је светло у народу
са светошћу што умног поравна.
Светионик Доситеј би роду
након мрака Вилајета тамна.
.
Кад народно коло умни воде
онда игра води благостању.
Коловођу са радошћу следе
па раст лични траже у учењу.
.
Померанци Германе учили
хумано им школујући децу.
Своме роду њевољу створили.
Сад им „Неми“ играју на кецу.
.
Лекцију су „Неми“ научили:
Светом влада ко је више учен.
Комшијама знања су спутали.
Неуки ће да буде поробљен.
.
Венети су над светом владали
док су знања крили у свом роду.
Свим морима моћно су бродили.
Стаклили прозоре за добру накнаду.
.
Проклетством их Клети сад свештају.
Оружје им крст је обрнути.
За покорност неуке спремају.
Свака шуша дипломом се кити.

Фото: Орион маглина; Википедија

Лутам у безкрајном времену сутрашњице.
У празном простору недораслих грана,
алеје што одише безсмислицом давних шапата.
Иза трећег стабла десно.
Крајеве дана кришом спајам.
Тражим лета по нама разливена.
Линију живота на длану.
Остављене трагове пролазника.
Кише дођу. Падну и оду Сећања сперу.
.
Птица у грло сна утече.
Док родне стопе сета тка.
Остаћу, да гледам мозаик неба.
Влашиће. Прекрас Ориона.
У расплахиреној ноћи, што утваре мази.
.
Осећам дух сванућа.
Вечнији од вечности:

Фото: Песник Лабуд Н. Лончар; Википедија

Нови дан сам собом започео,
Челом подне исправио
Ногом босом сјенку миловао
У зли час се, себи, повраћао
.
Нови дан сам собом започео
Истог часа таму угледао —
Птице су ми људе доносиле
У сутону када мене није..
.
Нови дан сам собом започео
У зли час се, себи, повраћао
Собом себе закључао!

Фото: Пшеница пред жетву; Википедија

Од пшенице кукољ
се одваја
Врело је
Време је
Жито са житом
да се спаја
.
Кад се прашина
из жита дигне
Хоће ли очи да се виде?
Хоће ли се житом
Просути суза која
Од топлоте
И од зноја?
.
Марамицом обриши
зној са чела
Махни руком
да стане жетва
.
Нека жито
Остане на пољу
Ја бих кукољ да
Остане на земљи
Време жетве јесте
Зноја и суза више није
Кукољу је место
Где пшеници није

Толико умножене лепоте
у огледалима стварности
стварне дубине
у блиставилу љубави
Господе, толико чистоте
у непрегледним океанима
у којима скриваш
своја трансцендентална блага
ја урањам и глатко тонем
до дна, где налазим
потпуно нови свет
Твоје бескрајне љубави
где ме прозирност
потпуно разлаже и отвара
претачући ме у изворно биће
слатке опојности
ушећерени кристал вечности
грумен Твога сјаја
дубоко у океанима
Твоје мудре чежње
и трпке љубави
стрпљиве
и неизбежне
толико музике опточене блиставилом
одсјајима свеколике чаролије душа
то можеш само Ти
то можеш
само
Ти

Фото: Очи дечије; Википедија

Подари ми Госдподе
очи дечије
да гледам људе као анђеле,
та чиста лица без горчине,
те светле очи без јада,
та ведра уста, без муња,
стравичних, горких
из тамног Ада.
.
Подари ми Господе уши дечије
да чујем смех као фанфаре
те звонке речи без лагања,
те умил песме без плакања,
тај тихи шапат пун надања,
кротак и јак, моћан и благ
што к Богу плове
као пре страдања.
.
Подари ми Господе усне дечије
да глас пусте само из умила,
да кушају нафору твога страдања,
чиста и мила без богојадања
и да љубе све што је икада сузу кануло
јер дете боли,
боли…
као што Тебе боли
сваки трен људскога падања.

Фото: Класје пшенице; Википедија

Још увек живе у мени слике
мог оца драгог, на крају њиве.
Класју, ето, милује стабљике,
на драго биће сећања живе.
.
Гледам га како му поглед пуца
преко тог класја у смирај дана.
Лице му блиста као зрак сунца,
коса на ветру ињем прошарана.
.
Да ли је добро налило зрно?
– узима нежно и класје кида.
-Ваљда му није род посрн’о ?
– на длану са њега плеву скида.
.
-А када први падне откос
то мило зрње држи на длану.
Груди му тада обузме понос;
два Сунца сијају у том дану.
.
Чудни су били његови пути.
Мамина сенка њега прати.
Увену, као листак жути;
мила му беше моја мати.
.
-И сада заједно жању небом,
са кишним класјем они живе.
Закле ме, овим житних хлебом:
„Ево ти, кћери, па ори њиве !“

(делови поеме)

…
– Облак ће ускоро са нашим доћи,
град му заштиту златом плаћа.
Послах Игора још прве ноћи,
већ му је вријеме да се враћа…

.
Те им ријечи дадоше наду,
да ће се судбина смиловати
и учини им се на западу
да већ се назиру српски ати.

.
Дал’ су то били коњи њини,
ил’ им се само чинило оку…?
Тад Миле спозна у даљини
фигуру познату, високу.

.
– Јест! То је Игор. Не лажу очи!
А ено и Ратибора…!
Знао сам да ће и он доћи…
И увијек први бити мора…!

.
Ех, тај не може без такмичења,
он никоме не да преда се.
Па ни старост га не мијења…
Види се одмах: Љутића расе!

.
Ал’ не дају се ни остали.
Који ће барјак стићи прије…?
Сви са Монголима ратовали…
старе, искусне, мегданџије.

.
На барјацима грбови славни,
од свуда гдје је српскога рода.
Прославише их преци давни.
Ко да помисли част да прода…?

.
Са Лене, Сене, Двине, Дрине,
Дунава, Рзава, Драве, Саве,
Дона, Оба, Лаба, Цетине,
Рајне, Мајне, Волге, Мораве,

.
Модре, Висле, Бојне, Бојане,
Босне, Неретве, Тисе, Немана,
Северне, Неретве, Марице, Сане…
– јавили су се са свих страна.

.
Свако је племе момке дало
да част му бране у армији
тражећи да, кад би се ратовало,
баш они буду најхрабрији.

.
Бодрићи, Љутићи, Ордовићи,
Силуре, Мацуре, Балте, Дробњаци,,
Лемовићи, Кривићи, Браничевићи,
Лужићи, Севери… – сви јунаци.

.
Зову их Срби, Серби, Сорби,
Суеби, Венди, Винди, Венети…
Непобједиви су у борби,
на коњу сваки к’о да лети.

.
Џиновска раста, познати свима…
Стрепаше на земљи свака раса,
било на земљи ил’ морима,
да с војском на њих не набаса.

.
По племенима бијаху звани
а и по предјелу у ком живе,
по пољу, брду, ил’ ријеци знани,
добијајући тако називе.

.
Пољани, Пољаци, Полаци јесу
Срби из равнице, поља,
Брђани, Хрвати, Хрбати… гдје су?
– Увијек изаберу брда најбоља.

.
Крајишници су, ил’ Украјинци,
када су на градници – крају…
Загорци, Леси, Шумадинци…
када при шуми пребивају.

.
Деревјани, Лужичани и Ужичани
зову се по дрвету и шуми – лугу,
Босанци, Рашани, Полабљани,
Зећани… по ријечноме округу.

.
Поморци, Приморци кад су уз море,
Пречани кад су преко ријеке,
Ратари гдје се земља оре,
Љутићи кад су нарави пријеке.
…
Ражести се Латин јако,
не могавши да слуша више:
– Ако и јесте било тако,
баш ваши нам и послужише.

.
Они јесу владали Римом,
многи га и освајаше,
ал’, омамљени нашом климом,
прихватише баш све наше.

.
Рим је прогут’о многе,
к’о живо блато баш!
Кад ти се заглибе ноге,
‘залуд се отимаш….

.
Њима се јадним чинило само
да су освајали у свом интересу.
А ми што искористити знамо…!!!
Највећу корист нама донесу!

.
Већ смо вам узели југ цијели,
и то помоћу ваших.
Не знам да ли сте превидјели
да се ја мача још не маших.

А ви се крвите с Монголима,
који нам нису од вас мржи…
Вас ће сваки дан мање да има
а нас, нек се исти број држи,

.
па ћемо без и једног јунака
узет’ вам континент сав.
Немамо ни висока ни јака,
ево, ја нисам ни лијеп, ни плав….

.
а ето, видиш, ви сте се тукли
да бисте спас’ли оваква мене
и једва живу главу извукли,
док ми би, попут лаке жене,

.
на крају понизно пред њих стали
и дали им све што би хтјели.
Тако би главе сачували,
понизили би се, ал’ би преживјели.

.
Чит’о сам књиге о времену
када сте највећа сила били,
али сада се ћурак окрену.
Међусобно смо вас завадили.

.
Гдје год се ко-год завади,
ми једном помогнемо.
Он од тад за нас ради,
кад год у рат кренемо.

.
Кад је једном са нама,
нема му повратка више.
Не може назад од срама,
браћа га замрзише.

.
Кренусмо тако од Рима,
када му куписмо вође,
који удари по Галима
и чак вам до Лаба дође.

.
А ко нам бјеху војници!?
Све сама браћа твоја!
Чак и као заповједници,
током најљућег боја.

.
Ви сте на обје стране.
Ми само посматрачи.
Некад и опклада па’не:
– који је од вас јачи.

.
И ви ћете се тући годинама тако,
док вас језицима све не раздијелимо,
а тек онда ћемо, стрпљиво, полако,
играт’ се с вама како пожелимо.

.
Ви ћете кроз храбре битке нестајати
и послије сваке, бит’ ће вас све мање,
братоубилачки бој неће престати
ни кад вам запријети пуно нестајање.

.
А ако неко од ваших и схвати
шта се у ствари с вама дешава,
ми ћемо му одмах царску круну дати,
која памти много таквих сличних глава.

.
Рећ’емо му: – ти си сада владар Рима
и цијеле славне Римске империје,
клањамо ти се сви, колико нас има…
– и он ће заборавит’ ко је био прије!

.
Властољубље, то је стара болест ваша,
јер у златољубље оно се претвара,
а са њим се ратник к’о жена понаша,
гледајућ само да ризницу ствара.

.
Када је заслијепљен, онда нам је лако
да њим управљамо како пожелимо:
покажемо на вас и кажемо како
сви под истом круном треба да живимо

.
и како је он стварно заслужио
да влада читавим свијетом,
а језик наш, који је научио,
да се сматра ствари светом..

.
А како власти никада није доста
и како глад нема очију,
мало по мало и ништа не оста…
А наши се само смију

.
и полако за њим, трљајућ’ руке,
к’о дио “његове“ нове власти…
Богатимо се без по’ муке!
Зар има на свијету веће сласти…?
…

Фото: Пра суце, формирање планета; Википедија

КОЛОПУТ: ПРАСУНЦЕ

Пра Владану, ВедСрбу од ПраТијаније

Све полази из ПраСунца,
из Језгра звезданог јата.
Тамо је све почело,
тамо је ПраИскон.
Тамо где је све почело –
то је Пупак ПраВасељене.
Језгро ПраЖивота.
Све је настало, постало и рођено
из Језгра ПраЖивота,
из Језгра ПраСуштаства.
Наш живот се одвија по Закону
ПраЖивота, по Закону ПраСунца.
Наш живот –
то је Кружно Путовање кроз
Вечност, кроз ПросторВреме.
Живети значи: кружно путовати!
Ми смо вечити путујући путници
на КолоПуту.
КолоПут јесте Сварогов Пут – кроз
ПросторВреме, кроз Вечност.
Све што је негда и негде било, то
ће негда и негде снова бити; а све
што је већ било и што ће изнова и
снова бити – то јесте и бива у
Садањем Трену Вечности.
Ми смо пошли из Будућности и,
кроз Прошлост и преко
Прошлости, путујемо ка Новој
Будућности која је с ону страну
Присуства, Бивствовања и
Постојања.
Ми смо потомци ПраИскона,
потомци ПраСунца, потомци
Језгра ПраЖивота.
Све што је створено – створено је
да буде живо, душевно, духовно и
вечно.
А све што је живо, душевно,
духовно и вечно јесте од
ПраСветлости, од ПраСунца.
Оно што ПраСветлошћу зовемо –
то је Првобитна Светлост која
нити постаје нити нестаје, нити
јача нити слаби, већ одувек и
заувек јесте таква каква јесте.
То је ПраСунце с ону страну Сунца;
то је ПраСветлост с ону
страну Светлости.
Наш је животни дах усаглашен и
усаображен са Животним Дахом
ПраВасељене, са животним дахом
Мајке Земље, са животним дахом
сазвежђа, сунаца и звезданих јата.
Све има једну те исту учесталост,
устрепталост, титравост и
треперавост у свим појавним и
непојавним световима.
Сва силна дисања у ПраВасељени
јесу само једно усаглашено и
усаображено дисање Свега
Бивајућег у ПраЖивоту.
Ми смо, уистини, вечити путујући
путници на КолоПуту, на
СварогПуту – кроз ПросторВреме,
кроз Вечност.
У свим минулим временима
– били смо; у свим будућим
временима – бићемо!