„Желим да мој бисер изрони и буде на сунцу.Oн je дошао мени као неугледно зрнце песка, а  мој седеф му је даривао лепоту, за којом људи жуде. Седефом сам га волела.То, што људи зову бисер, није ништа друго него  љубав мога срца.“-прича шкољка.

„Кад бих ја изронила међу људе, они ми се не би тако радовали,  можда би се и наругали мојим грубим љуштурама.Зато им ја шаљем бисер, да виде како је моја љубав лепа.“

Преуређена прича са нет странице-приче Магикус

Фото: Копаоник -Небеске столице; Википедија

…
Ово је наша земља!
Ово је наша Mајка!
Ово је наша колевка
и хранитељка!
.
Долазе туђини да јој
раздеру хаљине
од цвећа и трава,
од ливада и потока,
од њива и воћњака
од брегова и шума…
Од мириса и цвркута…
.
Долазе да је силују
дубоко, до најчистијих вода
до вода Живота
до ваздуха живота
до шума живота
до извора нашег бића…
.
Да је обешчасте и тако
рашчеречену и опљачкану оставе
на милост и немилост
небу без облака и птица
земљи без вода, ливада и шума
земљи без жубора и песме
ваздуху без опојног мириса и цвркута –
простору без људи и живота…
.
Ко је позвао те туђине?
Ко им је допустио да стигну довде?
Ја, ти, сви ми у дубоком
самозабораву Нашег Порекла!
…и нарочито они који своју мајку,
своју земљу не воле
ако не могу да је продају
и на њој зараде…
.
Долазе хорде туђина,
добро их знамо из свих ратова
у којима смо крварили
бранећи сваку стопу
вољене земље.
.
Још чујемо звук њихових
чизама, авиона и топова.
Исти су, смрад им се
на далеко осећа –
иако не долазе у шињелима
већ заогрнути
лепим речима и оделима.
.
Спремају се да опљачкају
и силују нашу вољену Мајку Србију
и да из ње однесу оно најдрагоценије:
Живот сам,
а трупло оставе нама за успомену
да памтимо шта смо имали
и изгубили…
.
Чујете ли вапај
земље и неба,
вода и шума,
њива и воћњака?
Осећате ли бол
силоване земље?
.
Хоћемо ли им то дозволити?
Хоћемо ли?

Фото: Сеоба Срба; Википедија

Нагрнуло сво зло света
На нејака србска плећа.
Колико прође пролећа?
Стотинама столећа.
.
Јер на Првог сви нагрну
Да затру семе најбоље,
Онда причају и пишу
Гнусне лажи са пуно воље.
.
Роде најпрвији, прадавни,
Мученичке прошлости
Не дозволи тамнима
Да те сатру без милости.
.
Рашири крила, полети,
Не опраштај, увек се сети,
Да је истина и правда на врху.
Многи су ти јунаци и свеци распети.

Фото: Човек и степски вук; Википедија

Степски вуче што стихове завијаш,
Ти превише дајеш, а премало примаш.
Степски вуче, на себе кад налетиш,
Увек себи највише се светиш.
Степски вуче што стихове лајеш,
Ти премало примаш а превише дајеш.
И док степски вук у теби дише,
И уместо тебе песме пише,
Константно се светиш себи, највише!

Фото: Морска обала; Википедија

Босоноги ходамо по песку. Стопала нам лагано урањају, таман толико да остане удубљени траг, који тек надошла морска воде из другог налета спере.
Свежина приморског јутра обећава добро здравље. У ваздуху се осећа мирис соли и озона.
Смењују се поља ситног и нешто крупнијег песка. Размишљам колико је песак сличан води.
Обликује се према простору. Без присуства сунца потпуно је хладан. Притиснут сунцем потпуно је врућ. Око поднева врелина песка је неиздржива. Око поноћи је хладан као да га сунце никад није видело.
У себи не задржава ништа. Ни топлоту, ни воду, ни трагове. Ветар може да га мења како му драго, да избрише све утиснуте успомене.

Фото: Разгранато дрво; Википедија

Из једног су корена две гране
кренуле на две стране
и тако су оне ишле
док се нису разишле…
.
Из једног су корена три гране
кренуле на три стране
и тако су оне ишле
док се нису разишле…
.
Из једног је корена безброј грана
кренуло на безброј страна
и тако су оне ишле
док се нису разишле…
.
И сада, кад ветар дуне
оне се крше и ломе
уместо да у загрљај хрле
и једна другу грле.
.
Као да су заборавиле оне –
ил’ немају три чисте
да признају једна другој
да су све гране у корену – Исте.

Зоки Зорици зором збори:
-Заборавих звати зубара,
зубобоља замара.
Заман, зашто зором заболи зезнути зуб!
Зорица зеки Зокија:
-Зајеби зуб,
загрли Зоки Зоруле,
злато заубаво, злаћано.
Зоки загрли Зорицу заљубљено
засмејан:
-Заиграј, запевај Зајди Зајди,
зубобољу злокобног зуба заустави!
Заскочи Зорица залуђено,
замириса, запева, заигра,
забран заром замота задњицу,
зањише, заведе
зора заруди,
звезде zamaknu&zaneme,
зидове зграде задрма, затресе,
занос залуди.
Зину Зоки зевом запрепашћења,
залупише застори,
завесе залелујаше,
загрми земљотрес.
Зорицу затетура,
збаци зар,
звекне, зајаука забезекнута.
Зокија задрма звонки, звечећи звекет,
зујање,
завијање Зорице.
Зима заледи зјапеће зидове зграде.
Замало зид зазида заносећи Зорана,
Зорица запомаже застрашена,
залепљена зглобом
застором заглављена,
зури запањена.
Завршено!
Замре звук земље зле!
Загребани, затровани, згаришта,
затрпани, закопани,
звече запомажући звукови завијања.
Зоки &Zorica здрави загрљени,
заваљени,
замотани зацепљеним замршеним завесама.
Зоки заусти:
Земљотрес зезнуо зубобољу.

Фото: Фототека Србског Журнала

Скитају мисли ко безкућник.
Бистре се, са жубором.
Где брвно поток ујармљује.
Поред обале сува трава.
Понека грана заостала,
у муљу вене.
Преда мном стаза, добро знана.
И видик драг.
Пространа поља родног краја.
И врбов гај.
Још тамо даље, ливаде цветне,
у дугом скоку срна мери.
Над њима поглед јато сретне.
Кобца што вреба,
у задњем кругу пред слетање.
Пристиже вече. Ратари с’ поља.
У неком дворишту цвили пас.
Са запада се време жести.
Док муње секу окрајке неба.
Журим, пред малу продавницу,
да чујем нове локалне вести.
.

Фото: Фототека Србског Журнала

Изблиједјело небо плаветнилом ћу ти залит.
Увело ћу цвијеће животом ти напојит.
Из ватре ћу ти спржене руке дићи
и видат’ ти ране док не исцијеле.
Држат’ ћу те у зјеници свог ока
да те никад више не бацимо у заборав.
Осмијех ћу на лицу твом цјеливањем осликати
пјесмом ћу косу ти миловат’ к’о благим вјетром.
Ал’ за сјеме што из утробе твоје не клија више,
ил’ очи твоје, што ископаше ти их немаром,
што из њих, умјесто радосница суза,
у облаке, дижу се крваве кише
Земљо, родиљо наша,
О П Р О С Т И
свим бездушнима!

Фото: Циганска черга; Википедија

Не гледај у мени оно
што некада пред очима ти пукло.
Ни прасак, ни прах, нисам ништа томе слично.
Већ љубав гладну, сиротињску.
.
Нахрани циганку у мени
и нећу просити до краја живота.
Ил` веселу чергу распреми,
уз плам ватре постеља нек је трава.
.
Љубав чергара, јака је и врела,
сита им чула, а песма весела.
Срце тако не скапа,
отуд је прошња чергарског заната.