Фото: Фототека Србског Журнала

Изблиједјело небо плаветнилом ћу ти залит.
Увело ћу цвијеће животом ти напојит.
Из ватре ћу ти спржене руке дићи
и видат’ ти ране док не исцијеле.
Држат’ ћу те у зјеници свог ока
да те никад више не бацимо у заборав.
Осмијех ћу на лицу твом цјеливањем осликати
пјесмом ћу косу ти миловат’ к’о благим вјетром.
Ал’ за сјеме што из утробе твоје не клија више,
ил’ очи твоје, што ископаше ти их немаром,
што из њих, умјесто радосница суза,
у облаке, дижу се крваве кише
Земљо, родиљо наша,
О П Р О С Т И
свим бездушнима!