Фото: Фототека СРбског Журнала

Спокојно и тихо дисање мора.
Ритмична игра таласа и шљунка.
Мирисни напеви приморског бора
док Сунце глача радост постојања
до усијања…
.
Радост моје коже
у додиру са водом,
ветром и сољу –
слави живот који Сунце
залива у корену и цветању
и плаветнило оба света
боји неземаљским сјајем.
.
Обала мора је Краљица
тренутка и вечности –
без премца.
.
Сакупљам капи вечности
свим чулима –
за успомену.

Окренусмо нови круг
У спирали вјечности
На свеучилишту званом Земља
На путу звјезданог сјемена
Које тражи своје тло
Да проклија
Олиста
Па процвјета у латице Бијеле Руже
Да душа замирише Божијим миром
Самилошћу,радошћу
Дјечијом лакоћом,знатижељом
Старачком мудрошћу
Да плод горак и зелен сазрене
На путу стварања Божанског нектара
Високе свјесности
И Љубави у којој ће постојати ова наша
Мидгард Земља

Фото: Тијање; Снимак ВП

Верујем да ћемо се
једном срести.
Кад нам усахну
земаљски сати
Да ћемо поново
приче плести,
желети да се
прошлост врати-
.
Под другим небом,
негде далеко.
Са другим сунцем
златнога сјаја.
Бићемо сама, тамо неко,
са душом,
нашега маја. Мириса.
.
А можда и тамо
буде пролеће,
зелене ливаде,
песме и риме.
Са жарким летом
увело цвеће,
у јесен лишће,
ветрови и кише.
И загрљаји хладне зиме.
.
Верујем да ћемо се
Једном срести.
И разумети као сада.
Схватити да су године прошле
у трену. Векови.
А душа млада
пространства мери,
не жели стати.
.
Не жели таму,
тоне у бело.
А ми заједно,
са висина
са сетом у срцу,
гледаћемо,
твоје Тијање
и моје село.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Буди тамо где ти је добро
и туђе сунце уме да згреје.
У кофер путни љубав си сабр’о.
Радосно срце нека се смеје.
.
Нит љубави даљина не кида
јер је предена духом Космоса.
Љубав је сила која све вида
проистекла из самог Логоса.
.
Народ су један светом разгнали
народи што су га хтели сатрети.
Прогнаници светом овладали
у моћи новој Свемиром узнети.
.
Сад свет им је читав отаџбина.
Њихово добро је мера свег добра.
Слободна опет им постојбина
коју им вратила јака вера.
.
Кад жеља створи слику маштену
шаљући је Свеуму космичком
распламсаће ватру творбену
награђујући стварношћу маштаном.

Била једном три дрвета која су стајала на брдашцу у шуми.

Разговарали су о својим надама и сновима, када је прво дрво рекло:

„Једног дана желим да постанем ковчег са благом. Требало би да ме напуне златом, сребром и вредним накитом и да ме украсе најлепшим дуборезом, како би свако могао да види моју лепоту.“

Друго дрво је наставило: „Једног дана бићу неки огромни брод. Преко воде ћу превозити краљеви и краљице и пловићу све до краја света. Свако ће се осећати сигуран и заштићен на мојој палуби.“

Коначно је треће дрво добило реч: „Желим да нарастем у највећи и најправије дрво. Људи ће ме видети са врха брда и при том мислити на небо и на Бога, коме сам ја тако близу. Бићу највеће дрво свих времена и људи ће ме се сећати.“

Након што се дрвеће неколико година молило да се њихови снови обистине, једнога дана крај њих је прошло неколико шумара. Када су дошли до првог дрвета, један од њих је рекао:“ Ово дрво изгледа веома јако. Мислим да ће моћи добро да се прода неком столару.“ И, почео је да обара дрво. Дрво је било срећно јер је мислило да ће столар од њега направити шкрињу са благом.

Код другог дрвета шумар је рекао: „Ово дрво ми изгледа доста јако, њега сигурно могу продати неком бродоградилишту.“ Дрво је било срећно јер је мислило да је на најбољем путу да постане снажан брод.

Када је шумар дошао до трећег дрвета, дрво се преплашило. Мислило је да се, ако га буду оборили, његови снови никада неће остварити. Један од људи је рекао:“ Моје дрво не мора бити ништа посебно, зато ћу узети ово“ а затим је снажно замахнуо секиром.

Када је прво дрво доспело до столара, он је од њега направио корито. Ставио га је у шталу и напунио сеном.То никако није одговарало ономе чему се дрво надало и за шта се молило. Друго дрво је обрађено и од њега је направљен мали рибарски брод. Његови снови да постане моћни брод, који ће превозити краљеве преко воде, нису се остварили. Велико дрво је исечено на балване који су остављени у мраку. Прошле су године и сва три дрвета су заборавила своје снове.

Једнога дана су у шталу дошли човек и жена. Жена је родила дете, па су га спустили на сено у јасле, направљене од првог дрвета. Јасле су биле постављене у штали и испуњене сеном. Човек се надао да ће успети да направи неки креветац за своју бебу, а за то су јасле биле довољне. Дрво је осетило да се овде нешто посебно дешава и знало је да ће у том тренутку имати прилику да носи највеће благо свих времена.

Много година касније група мушкараца се укрцала на бродић који је био направљен од другог дрвета. Један од њих је био веома уморан и легао је да спава. Док су били на језеру, почело је страшно невреме и дрво се плашило да неће бити довољно јако да заштити све људе. Људи су пробудили онога који је спавао. Он је устао и повикао:“Мир!“ и бура је ођедном утихнула. Тада је дрвету било јасно да је у свом труплу носило краља над краљевима.

Нешто касније, дошао је неко по треће дрво. Вукли су га преко улице, док су људи исмевали онога који га је носио. Зауставили су се на једном посебном тргу; човек је био закуцан за дрво, а затим усправљен, како би издахнуо на врху брда. Када је дошла недеља, дрво је схватило да му је била додељена част да стоји на врху брда и да буде близу Бога, онолико колико је могуће. На њему је био разапет Исус.

Чак и онда када нам изгледа да се ствари не одвијају онако како ми желимо, онако како сањамо, требало би да знамо да Бог има план за нас. Када му укажемо поверење, даће нам огромне дарове. Свако од три дрвета је добило оно што је желело, само не на онај начин како су сами замислили. Ми не знамо увек какав план Господ има за нас. Ипак, можемо знати да чак и онда када његови путеви нису наши путеви, служиће нам на најбољи могући начин.

Извор- Керефеке

Љубим те у оба твоја шарена крила,

лепото Божија,

однеси гласе у дворе небеске,

да сестре моје хаљине припреме,

ускоро враћам се,

тамо где сам одувек била.

К’ небу нам хрле руке

Оче дај, Оче дај!

А с’неба нам лију сузе:

„Дете моје добро знај

.

Сузе меке као душа 

испуњене болом, тугом.

Сузе питке као љубав

сверадости живот дугом.

.

Све ти дајем а све имаш,

погледај у духа до.

Очају не љуби скуте

Почуј бруј и живота зов.“

Извор – Звезда Род

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој
.
Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење
.
Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан
.
Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу
.
У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог
.
Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања
.
Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости
.
Светлило – златило развејава силу смутипроспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Фото: Девојачка соба; Википедија

У мојој соби нагомилани су снови.
Моји бедеми сазидани су од рана.
На скровитом си месту иза мојих немира,
ту негде код мојих жеља.
Тражиш одговоре у небу на звездама,
у парним и непарним бројевима,
залазиш у суштину свог бића.
Не гледај у моје лице јер видећеш одраз свог.
И никако, никако немој да усниш
јер видећеш себе како спаваш у мом крилу.

Фото: Власинско језеро; Википедија

Можда је језеро најлепша колевка воде. Она се ту безбрижно љуљушка као уснула лепотица, чекајући принца да је пробуди. Буђење језера не дешава се кад гране јутро или падне ноћ, кад на њему има купача или бродица. Ветар је најстраственији љубавник, који језеро буди, грли, љуби, подиже, али никада не допре до његових дубина, већ таман толико да га узбуди, узбуни, заталаса..
Свако језеро је огледало свог окружења и времена и свако има душу. Свако језеро има свој почетак и свој крај. Нека језера настају из поточића или река. Нека сама из себе извиру. Нека су чекала снегове да би се родила. Ето, нека су рођена природним, нека вештачким путем. Не само то, свако језеро има свој стил, по којем је препознатљиво. Неко се заогрне боровима, смрчама, буковином, трском, а нека су одраз неба, утопина усред равнице.
Нека језера зими утону у дубок сан, чувајући дубину под кором леда. Нека језера лети ишчиле, чекајући кишу или нове снегове. Нека језера су дубоко скривена од очију људи, испод брда, камења и крша, улепшавајући утробу земље.
Ето, да се не заборави, има слатких и сланих језера. Језера на чијем дну је песак или стење, земља муљевита или блатњава.. Кажу да има мртвих језера у којима нема живог створа. Помињу се језера у којима бораве чудовишта или сирене. Једном ми се учинило да сам у предвечерје изнад једног видела виле, играју коло.
Народ има обичај да према особеностима или месту, језеру да име.
Каквих имена све има! Могао би позамашан именик да се направи.
За мене је језеро као пупак из којег све настаје и нестаје.
А, кад се боље размисли, шта је језеро дo већа или мања количина воде на једном месту.