Фото: Ћутање;Википедија

Плима ћутања увек отвара
нови смисао.
.
Препуштам се бескрају мисли
и магичној светлости простора,
у коме све, осим присуства,
губи смисао.
.
Тајне се гомилају и
региструју болне тренутке растанка
од илузија.
Истину смо тек дотакли.
.
Слутимо је само магловито,
као сећање на сан.
.
Бизарност, макар и невидљива,
пред лицем света, у ритму
узалудног боравка на планети,
не може да буде објашњена.
.
Поготову, не може да
буде оправдана.

Фото: Момак и девојка; Википедија

У твом оку ноћас су звезде
Уместо сна ту је она
Посматра те
Са жељом да буде вољена

У срцу јој се враћа време
„Ах, лепе успомене“
Гледа га
Коса
Под месецом блиста
Руком му преко чела прође
Под прстима осети жар
Полако страх из срца нестаје
Помисли:
„Он је мој дар“

Сећа се да је његов додир
Био посебан лет
Знао је да воли
Она, само она била је његов свет

Знали су да се никада
Време неће вратити
Уместо сна остају загрљени
У љубави заробљени

Фото: Фототека Србског Журнала

Да је љубав реч не би је мањкало.
Јефтином речју купи се хтење.
Пламу се овом ни зеру примакло.
Реч умилна не створи вољење.
.
Љубав је флуид што Духом тече
па душе у своју општост веже.
Што мање речи прожима јаче
без спутавања које је стеже.
.
Животиње своју љубав не зборе
али је жарним гестом исказују.
У саможртви за љубав изгоре
бића што жар овај осећају.
.
Наука тражи чуло љубави.
Невидно јој непожељна тема.
Док љубав светлом бескраја плови
у сазнајном мраку наука дрема.
.
Пустимо к себи светло бескраја.
Нек Љељ исконски искром зажари.
Преци нам давни знали тог сјаја
грејући душе на овој ватри.

Фото: Србкиња Сандра; Википедија

Дуге кике носила је,
на грудима да јој стану.
Марамица, свилен вез,
сукњу дугу карирану…
А, на реклу мали рез!

Певушила пољем росе,
птице су јој пратња биле.
Ноге хитре, беле, босе…
Дивно коло предводиле!

Сада слика краси платно,
лепа, дивна, струка танка…
Старе земље беше злато,
та девојка, Србијанка!

Не зовите ме, на раскршћу сам.

Стојиш на путу путева – на сокаку јучерашњег обећања што лако одзвања.

Можда су ти капци тешки после бурних дана…јер ноћи ионако више нема.

.

Све се стопи у један низ дела и речи и црних поема…

што раздиру лако потку времена.

.

Или бар тако мисле они што знају мрачно да поје…

Забораве да се и њихове мисли роје

и да видне су онима чије очи не спавају.

.

Хоћеш ли право?

Ако ли не знаш – одлука неће чекати.

На тебе ће бесни пас таме први јурнути.

Звер поста свака лепа мисао

да слободе лиши свесну децу Творца.

.

Авај!

.

Нема им спаса…

.

Деци Творца? 

Не! 

Њима је благослов место снова дат,

да сјајно плове небом и трају лучом и јаром живота. 

.

Иза – остају сви они што дремају сред часа усуда.

.

Не зови ме.

На раскршћу стојим.

У себи вечности светла бројим,

иако им се не види крај.

.

Хтео или не, био вољан да живиш ил’ мреш – све ЈЕДНО је. 

.

Ево га иде! Ветар што носи живота сјај.

Једра набрекла ми, одох!

.

А ти…

Усуди се. Буди. Знај.

Извор: Звезда Род Zvezda Rod

Фото: Гром; Википедија

Мачка ми је шапнула ко је ко и шта
Захвалих јој се од срца на упозорењу
Замисли, дала ми је ауру њену…

Једна оса се у мојој шољи купала
скупила оно што није било моје
помогла сам јој да одлети
и пре него што је упала!

Пас је истог дана људе од мене терао
трчали су да их не би изуједао
јер видео је помисли и суштине
помазила сам га од милине!

Птице, небеске лепотице,
у кругу су кругове правиле
истог тог дана јавиле
да небо се на земљу спушта!

И гром! О, лепи мој
Одзвања песма ратника
У бој! У бој! У бој!

Гледам ноћас свој лик у стаклу
чаше у којој Вранац пенуша.
Боли као да већ сам у паклу
и да је из мене одлетела душа .
.
Док се гомилају испијене чаше
тражим онај посебан укус вина
којим смо сладили пољупце наше
и питам се је л’ у вину истина!?
.
Ако јесте ја бих да је некако нађем,
и сазнам зашто си ме оставио.
Као Сунце ноћу у таму ћу да зађем
прочитана новина коју си пресавио.
.
Немарно бацио што даље од себе
не марећи хоће ли ме шта болети.
Чаше вина ми мисли вуку до тебе
и знам да те таквог не могу волети.
.
Знам да вино није тек за туговања
већ за љубав,здравице и од срца смех,
за крштења,причест и радовања…
Горког је укуса кад те задеси пех.
.
Ипак те молим попиј ме још једном
па као чашу бесно смрскај о под.
Сломљена надаћу се недогледном
док ме покрива мекани небески свод.

Фото: Фототека Србског Журнала

Њему
Све твоје страхове у ноћи
док је твоја глава у мом крилу,
превазилазим ја.
Твоје преморе одмарам у
своме срцу.
Ране видам својим речима.
Пољуљам надом твоја уверења
да нема излаза, да је за све касно.
Твој дах је скривен међу зидовима наше собе.
Соба је без прозора и све
што је међу њима пада на моја леђа.
Али, ми крећемо с краја.
Знам да ће наш корен порасти до неба.
Ми не припадамо никоме,
припадамо нама самима.

Фото: Манастир Јежевица; Википедија

Поменице
Уместо воштаница
.
Сенима
врлих Трнаваца,
уместо да палим воштанице,
исписујем ове воштанице.
.
Пишем
као да ик појем опела
у њиховој и мојој Трнави.
.
Пише моја дрхтава рука
речи поменице
да их, немртве, слави.
*
Божи Савић

Сава Божисавић
из Трнаве
платио 100 златника
Бог да га прости
амин.
.
Платио
(чујем умног Радомира Станића
уроњеног у векове земље Србије),
платио Сава Божисавић
да се
ослика свецима
под Бањицом цркве Јежевица,
посвећена Светом Николи,
задужбина
краља Милутина Немањића.
.
Био трговац,
богатији вером у Свевишњег и Исуса Христа,
него златницима
и каквим другим малом.
.
Крштен именом Светитеља Саве,
живео као Божи Савић.
.
Само Господ зна где је погребен.
Божи Савић.
.
Са зида светог храма,
Бог да га прости,
јавља се
и нама,
и нама.
.
Јавља фрескама,
вековима,
молитвом свештеника,
не хвалом да га славе …
.
Молитвом живи у нама,
Он,
Божи Савић из Трнаве.
.Р.М.М:Посвећенице

Фото: Дајбог; Википедија

НАШ СВЕТ ЈЕСТЕ СВЕТ
БЕЛИХ БОГОВА

Будимо оно што нам је самим
Стварањем, од Творца и Васељене,
дано да будемо – Бели Богови и
Беле Богиње.
Ништа мање од тога, а ка
вишем да тежимо!
Узмимо Судбину у своје руке,
узмимо Стварање Света у своје
руке, узмимо Стварност
у своје руке!
Не дозволимо да нам рептили и
паразити, интелектуални дебили и
духовни дембели, разни
осредњаци, безвезњаци,
бескичмењаци и безвертикалци
намећу некакву своју стварност, јер
њихова стварност јесте стварност
жабе из дубоког бунара.
Ми смо створени и рођени за
највиша, најплеменитија и
најузвишенија дела Љубави и
Стварања, и наша Стварност
превазилази све стварности људи
што свет посматрају из жабље
перспективе.
Наш Свет јесте Свет Богова, Свет
Белих Срба и Белих Србкиња.
Гмазовски медији, те гуштерски
политичари и рептилске владе,
гле! Све време се упињу да нам
наметну своју гмазовску и
предаторску опсенарску стварност,
а то је стварност телесног, умног и
духовног робља, стварност
медиокритета и корисних идиота.
Творац и Васељена и сви наши
Бели Богови желе да узрастемо до
звезда, да пловимо кроз сазвежђа и
звездана јата, да стварамо све нове
и нове како овостране тако и
оностране светове.
Свакога јутра, када се пробудмо,
говоримо себи тихо, али јасно и
гласно: ја сам Бели Бог, ја сам
Бела Богиња, и ја остварујем све
оно што Творац и Васељена од
мене очекују.
То је наша силница, то је наша
соколница.