Фото: Фототека Србског Журнала

Цвет. Не. Срце полако враћа се у зору.
Свет је заспао. Нико не отвара
Капије хладне љубави. У мору
Мирује сама земља. Светлост вара.

Јер у висинама може се избећи
Нежељена птица. А жељене нема.
Иза суочења почиње се мрети.
Равнодушност само поразе отпрема.

У пакао мира узнемиреног доласком
Смрти. Заврши се љубав лепотом вођена.
Живот не дрхти над избледелим таласом
Који мирује. У сећањима смрт плодова нема

Фото: Дечја психологија;Википедија

Да дете и отац заједно у школу иду!
Да каменчиће у воду бацају.
Да девојчице за кикице вуку,
Да спавати не могу због једног чуперка плавог,
Да заједно се по снегу ваљају.

Како би то било
Да дете тату у ћошак пошаље,
Да тата по прутић у башту иде,
Да тата извини детету каже.

Како би то било??

Не знам,
Али знам да јако желим управо сада
да седнем на под
и слажем лего коцкице..

Зрачак сунца на колено стао, птица на цветак долетела, мај 2007.

Фото: Диоген из Синопе; Википедија

-О, добар дан, драги господине Диоген!
Одкуда ти у нашој држави – Праисконији?
И одкуда и зашто си у Пространству Љубави –
завичајном имању – Света Тијанија у Тијању?
И зашто ти је, у по бела дана, упаљена свећа?
Сунчан безоблачан дан, а упаљена свећа!
Хеееј! Ехеееј! У по бела дана упаљена свећа!
.
-Тражио сам, СвеВладе, по катакобама, контејнерима,
теснацима, рупама, кањонима, недођијама…
Тражим радосна човека са јасном визијом.
И тражим место где ће бити и где већ јесте
велика, велика учионица –духовно средиште.
Ишао сам трагом хиљаду хиљада свесних
који су кренули пут Тијања, тајног, светлосног.

… И… овде ми се, овде ми се, упалила свећа!
.
-Слутим и знам да ће у Тијању битисати
више духовних средишта различитих знања,
различитих учења, међусобно уклопљививих,
а чиниће моћну целину практичних учења.
Та учења – јасна, без маје и омаје, без илузија,
будна, без сањарења, које душа препознаје,
знања о Богу, примењива, освојиће светове!
.
– Сутра идем до, већ знане, Зелене породице,
да лично видим њихове планове и остварења
у ширењу знања – научног, духовног, практиног.
Потом идем до двоје новопридошлих уметника
да видим њихове рукотворине. Посетићу и вредне
скородошле Словенце и храбре Холанђане и све друге
који су овде дошли да живе, раде и знања преносе…

И вратићу се код тебе, СвеВладе, на још једну чашицу
светих знања и чашицу светог окрепљења светлом.
И да намислимо ефикасну помоћ новопридошлицама
који су кренули ка светој и популарној земљи Тијанији,
и који носе пуно нових знања и пуно снаге и очековања.
Задржаћу се код тебе, СвеВладе, да видим како се ова сила
захуктава, руши границе старих идеја и рађа свет Љубави.

Фото: Видовдан; Википедија

Човек сам са душом
Душа слободу иште
Одувек срцем, а не умом
чувам огњиште
.
Моје битке трају
Свакодневно ситне, мале
Кад сабере Род мој
У десетине великих би стале
.
Мени је свети Вид
Отворио и треће око
Видовдан ми је сваки дан
Било да падам ил’ летим високо!
.
На челу рода мога цар Лазар
И архангел Михаило
За њима су чете нас малих
На хиљаде нас бројило..
.
Свака кап воде у мени игра
Свака груда земље светиња
Сваки камен костурница жива
И кад ме нема, има да ме има!
.
Моје је сунце, небо и зоре
Житнице, шуме и звезде горе
Моји су дани и пој птица
Кошнице медне, лет ластавица!
.
Другови моји и сељак и радник
Умна господа, шарени расадник
У Господа Бога војска смо јака
Има деце, има и ђака..
.
Обична доброта што човека дичи
Мени на велику битку личи!
На Косово поље, на било који мејдан
Слава светом Виду на вечити Видовдан!

Фото:Свети Јустин Ћелијски; Википедија

Каква би Србија била пустиња
да нам Господ није даривао Аву Јустина?
Замислите како би сунце могло хладно да нас греје
да немамо Аву Јустина који се милостиво Српчићама смеје!
Била би празна та манастирска келија
да је сунце не обасја постојањем Аве Јустина из Ћелија!
Колико би род српски био обезглављен,
већ много изранављен, избезумљен и без Светог Духа,
да Аву Јустина није нама даривала Небеска Рука?
Спознали бисмо шта је уистину велика мука!
Србадијо, кличи, певај
и радуј се Ави Јустину Ћелијском!
Хрли ка Њему као ка роду блиском,
јер већег рода од Њега нисмо имали.
Са нама је био и када смо се смејали
и када смо плакали!
Његове руке написаше дела,
по благодећу зна их цела васељена.
Авина је била жеља да Христово име прославља,
да пред најездом лоших
реч његову не зауставља!
Ко стопама Његовим крене
ка Царству Небеском наставља.
Његова реч попут мача сече.
Не смета му јутро, дан и вече.
Истину говори, ма пред ким да збори.
Гласом дамарним и небеса отвори!
У срцима веру православну разгори!
Бог је Љубав!
Па и ти воли!
Пред нама лик Његов постојано стоји
да нас подсети ко су Срби свети.
Оставио нам је живе беседе
да будуће нараштаје подсете на Веру, Љубав и Наду!
Завет дао –
Не дајмо, браћо,
да нам груду неверни украду!!!

Фото: Фототека Србског Журнала

Шта ако изгубим све што сја,
због грама ничега
и по коју кап крви
што се да мртвоме
када прогледа.
Шта ако изјутра кренем у град,
без динара у слад
и по коју чежњу
на рамену прикачену.
Шта ако лажов живи у истини,
због искрених лажова
што мрзе сваки сат
и прогоне стрепњу.
Све што сја, ако изгубим,
оплалаћу месец и сјале
док ране по папиру крваре.
Опрости ми погледе у празно,
и сјаши ми са леђа
не познајем чежње
и нисам за лажи.

Жена кад рађа два семена ничу..
На својим грудима их одгаја..
Оба су чиста, по Божијем обличју,
својим их срцем и мишљу ваја..
.
Род кад подбаци, њива је крива.
Кажу и семе да не ваља.
Нови се узор другде узоре,
ново се семе онда прибавља..
.
Воћка кад родом својим занесе,
сељак је немилом обреже, сече..
Њен неми плач до срца му не допире,
мора да болест заустави, пресече..
.
Кад мајка сина у рат прати,
Богу се моли да јој се здрав врати.
Криве су тамо, неке друге жене,
кривице за мржњу и смрт нису њене..
.
Кад деца због нове мајке заплачу,
кад отац оде код друге жене,
кад несрећа уђе у туђе куће,
није до кћери њене.
.
Очисти жено срце своје!
Избистри мисли к’о планинска река.
Ти нови људи што нови свет носе,
твоје су бреме и твоје семе.
.
Глад, прељубе, лажи, крађе, ратови,
опаки, мрски, лажљиви светови,
у твом су се крилу гнездили,
твојом плаштом љубави заогрнули..
.
Зато се жено у лепоти узвиси.
Утроби својој нов завет дај.
Учини себе и свет бољим,
донеси роду мед, млеко и рај..
.
Застани жено, куда то идеш?
Промени своје досадашње путеве.
Нек чиста љубав срце ти испуни.
Рађај боље кћери и синове!

Фото: Берба шљива; Википедија

Пустила корење у кршу вечном,
Стабло ти лелуја ветар га савија,
А лишће зелено краси ти крошње,
Водом се храниш воћко најмилија.

Плодови твоји модре су боје,
Једри и тврди још су на грани,
Долазе дани и твоме брању,
Или ће пасти ил бити убрани.

О како сочну утробу имаш,
Сочна ти шљиво најмилија моја,
Берем те тресем са земље купим,
Слађа си таква но кад те купим.

О родна шљиво расти ми дуго,
Шири ми гране, ко ја руке теби,
Ниједну другу воћку сем тебе,
Никада више засадио неби.

Фото: Фототека Србског Журнала

Зови ме!
Зови ме кад јаснозоoра
Дођу и прођу три,
кад очи отворим,
и будна сам … мислим.
.
Зови ме косу кад расплетем,
и на наше место седнем
.
Зови ме, кад запевају птице,
И кад ветар ушета међу твоје дрвеће!
Зови ме, да се окренем,
Да те погледом пољубим!
.
Зови ме!

Фото: Мајчине очи; Википедија

Излази у предвечерје
Кроз капију стару

Пажљиво гледа
Очима сненим
Окруженим борама

Осмехује се снегу
Који покушава на превару
Да освоји земљу

Поглед зауставља
На потоку окован хладноћом
Осећа хладан ветар

На њену косу
Падају последњи листови
Са смрзнутих грана

Њен поглед
Дозива сећања

На њену децу
И осмехе
Док су се ту играла

Сада је сама
Са својим сећањима