Фото: Златокоса; Википедија

Расплети Сунце из својих плетеница
Златна Вило
Пусти косе као златне зраке
као златно класје
нек заталаса нашим пољима
Видим поглед твој
по ријекама и нашим брдима
и осјећам дух твој
подно неба на највишим висовима.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Кроз црно бијели свијет
лети румено перје фламингоса.
Збуњује ову тугу што прави засједу
после првог зареза у реченици.
Запали сва гудала и у прах претвори!
Нек звук њихов не прави мреже од сјете
што лове и хватају златне рибе мудрости!
Нећу да их слушам!
Ја чекам свитање у тишини.
Сунце ће из чела мог изаћи!
Буднија ћу љепше сањати.
Звијезде ћу под ноктима сакрити.
Бићу као никад до сада прогнана
из престрављене обичности!
Будној ће ми из очију нестајати
све маске, које облачимо нашем дану,
док се мој осмех благи буде протезао

Фото: Девојка у молитви; Википедија

Плаче ми се ноћас
због себе, због људи,
због облака снених
којима руке пружам
а не дохватам их…
због суза у ноћи
којима краја не знам,
због тишине коју слушам
а слушати не умем,
због молитве једне неме,
неиспуњене…
Издржаћу.

Фото: Бисер; Википедија

Сутон се спрема
На обали
Расут песак златног сјаја
.
Бисер му се крије од очију
Једино малени прсти и
Мало око га може спазити
.
Није то обично око
Већ око необичне
Сутонове Звезде
Са расутом косом као вила
Стопалима малим, нечујним
Испружених руку радовала се
Смирају дана
.
Трчала би по злату
И када би је бисер задивио
Раширених руку ту лепоту
Узе себи
А Сутону од туге остаде тмина
.
Звезда престаде да сија
Јер је лепота
Бисера узела њен
Сјај,
И она
Постаде заувек његова
Шкољка

опет си дошла у вреле наше таме
тихим корацима из знане даљине
са себе збацила претешке хаљине
и болне праслике велике осаме
.
месеца сребро скривено у грудима
пропланци шумски над умом пусти
вилено лудило свеватра бездима
кад ти се сенка на мене спусти
.
две нам се игре помамно љубе
руке змијањем клизну низ тело
негде се у мени нетрагом губе
.
очима док дарујем ти јутро бело
сањиво ново је буђење трајно
нераздвој подељен љубављу тајно

Фото: Бела голубица; Википедија

За Миму НЕНАДОВИЋ

У нашој долини зелени се шумица,
У шумици ћути скривена кућица,
На кућици гнезда неких птица,
А у гнезду једном бела голубица.
Када пробуди се и полети светла птица,
Угледа је плаво небо и мала Милица,
Светост белу она носи да светли горица,
А низ облак у травицу скотрља песмица.
Кад перје умије оно меко као свила,
Светли по сред шуме, беле јој се крила,
Диве јој се птице многе и небеска вила,
Нежно сунце поклони се – три зечића мила.
Тако сјајно сунце, зраком грли птицу белу,
Облак нежни мирис проспе, замирише целу,
Дозива је Милица и поклања трешњу зрелу,
Али душа голубице сања гугут голуба у селу.

Фото: Сунцокрет; Википедија

Сунцокрет смјели,
радознало око тек процвале дјеве,
као птиче младо, њежно, мало, жуто,
јутрос право из сна о срећи
мени у болне руке слети,
да топлоту сунца и ја осјетим.
.
То је Сунца дијете њежно,
што да цвјета научило је само
Мирише ми јутрос на осрмару старом
мирисом опорим, ко на души мојој
груби додир овог свијета.
.
И каже ми она:
шта од цвијета тог љепше има?
У њему нема ни трунке отрови,
злобе, прашине и дима.
Свјетлости моћна зрака ту је,
у погледу ока тог само њежност цвјета,
ту нема погледа мрког
ни твог црног мрака.
.
Сунцокрет једини на сунце личи,
а он ми у соби тамној сија,
његов жути осмијех у око ми слети
да топлоту сунца мало и ја осјетим.

„Желим да мој бисер изрони и буде на сунцу.Oн je дошао мени као неугледно зрнце песка, а  мој седеф му је даривао лепоту, за којом људи жуде. Седефом сам га волела.То, што људи зову бисер, није ништа друго него  љубав мога срца.“-прича шкољка.

„Кад бих ја изронила међу људе, они ми се не би тако радовали,  можда би се и наругали мојим грубим љуштурама.Зато им ја шаљем бисер, да виде како је моја љубав лепа.“

Преуређена прича са нет странице-приче Магикус

Фото: Копаоник -Небеске столице; Википедија

…
Ово је наша земља!
Ово је наша Mајка!
Ово је наша колевка
и хранитељка!
.
Долазе туђини да јој
раздеру хаљине
од цвећа и трава,
од ливада и потока,
од њива и воћњака
од брегова и шума…
Од мириса и цвркута…
.
Долазе да је силују
дубоко, до најчистијих вода
до вода Живота
до ваздуха живота
до шума живота
до извора нашег бића…
.
Да је обешчасте и тако
рашчеречену и опљачкану оставе
на милост и немилост
небу без облака и птица
земљи без вода, ливада и шума
земљи без жубора и песме
ваздуху без опојног мириса и цвркута –
простору без људи и живота…
.
Ко је позвао те туђине?
Ко им је допустио да стигну довде?
Ја, ти, сви ми у дубоком
самозабораву Нашег Порекла!
…и нарочито они који своју мајку,
своју земљу не воле
ако не могу да је продају
и на њој зараде…
.
Долазе хорде туђина,
добро их знамо из свих ратова
у којима смо крварили
бранећи сваку стопу
вољене земље.
.
Још чујемо звук њихових
чизама, авиона и топова.
Исти су, смрад им се
на далеко осећа –
иако не долазе у шињелима
већ заогрнути
лепим речима и оделима.
.
Спремају се да опљачкају
и силују нашу вољену Мајку Србију
и да из ње однесу оно најдрагоценије:
Живот сам,
а трупло оставе нама за успомену
да памтимо шта смо имали
и изгубили…
.
Чујете ли вапај
земље и неба,
вода и шума,
њива и воћњака?
Осећате ли бол
силоване земље?
.
Хоћемо ли им то дозволити?
Хоћемо ли?

Фото: Сеоба Срба; Википедија

Нагрнуло сво зло света
На нејака србска плећа.
Колико прође пролећа?
Стотинама столећа.
.
Јер на Првог сви нагрну
Да затру семе најбоље,
Онда причају и пишу
Гнусне лажи са пуно воље.
.
Роде најпрвији, прадавни,
Мученичке прошлости
Не дозволи тамнима
Да те сатру без милости.
.
Рашири крила, полети,
Не опраштај, увек се сети,
Да је истина и правда на врху.
Многи су ти јунаци и свеци распети.