Фото: Златна спирала; Википедија

Начинити копију мозга
увученог у самог себе
и неки други пут га обасјати њим самим.
Запалити га
надути
надети –
све док не прекине круг.
Потом
спојити струје
у магнетни чвор
и махинално набацити куку
на клин хоризонта.
Потом
нема журбе
и нема закашњења.
Испада да је све
предвиђено
и спојено
у равнотежи.
Центрифугални плес
може почети,
носећи у врховима прстију
позлаћене спирале,
са ритмом који је вечан
који траје
који се нити умара
нити одмара.

Фото: Фототека Србског Журнала

Полудели смо на диван дан,
Провидно, дубоко, – нама, мила, знана;
И прослависмо вакцинацију која
Од муке, сумње, времена и трпезе
Рану коју крваре увредио је свет:
Волим наш плави и нежни цвет.

И опет сила окупила свет
У нашој болници миришљави врт;
Гледам где шетају два драга,
Срећно и хвала ти животни младеж
Оно што смо оставили иза себе. Далеко од њих
Сада смо, а они жале наш мир.

Нису баш ништа знали
То нас доводи довде. – Ишли смо у цвећу,
Славимо ужасна осећања која,
Због чега смо лепо полудели.
У новом свету нам сада добро иде,
А свет и не чује за њега добро;

Сумња у љубав, најтежа беда за нас,
Мин ‘ о и сати блаженог не узнемиравају,
Из прошлих дана љубав и њен знак
– Веза срца – остало нам је још;
Наш живот овде је светли тренутак,
Срдачан, кротак. Тај живот је лош

У којима познаници остају родбина,
Наша невиност не познаје свет;
Животно вино, језгро недостаје
Њима, а смета им глава.
И наша срца су исти звук
Забележите омиљеног и временског удица. …

Зато што смо дуге, верне миле, – зар не? –
Покидали су конце које нас везују
За простор, време, тонове и боје,
– Ланци живота који су увече;
Јер можда смо, сами хтели
Труд љубави и труд наше среће.

И гледају нас јер идемо
У мајицама са белим парком ове,
Где се болнички мирис шири јако.
Не знају више са животом новим,
Волим свој бесмртни знак.
… Погледајте ово! Немају росу која трепће очима….

Пустош ми ребра ломи,
Мале руке чекају да ме грле,
Зна да се тата ничег не боји,
И да ће доћи након олује.
Црвена ми постаде боја смрти,
А до јуче беше омиљена,
Не може човек ни да слути,
Како је заспати крај гроба,
Све сами гаврани црни,
Још би они месо да мрве,
Прашњаво лице,
Рањаво чело,
И слика у џепу крај срца,
Чиме се гордиш обични робе,
Једино вредно је оно поред срца.

Фото: Фототека Србског Журнала

Да ли је та искра у оку
Само још једна варка,
Или светлости чисте траг
Од радости што се сатка?
.
Да ли је овај у срцу плам,
Само још један варљиви сан?
Тражен и маштан читав мој век,
Препознат у одразу срца твог, тек.
.
Да ли је ова чежња јака
Надстварна, снажна,
Још један трен што ће проћи
Поигравши се срцем мојим?
.
Да ли је љубав у срцу мом,
Само од снова саткана
Или се мојом душом ваља
Она што се никад не заборавља?

Фото: Звезде; Википедија

Разгрћем
Прошлост и садашњост
Огрнута
Плаштом ноћи

Пребројавам
Тишине у бескрају.
Од силних уздаха
Рањене ми очи

Живим у станишту
Голих душа
Где ми се
Срце овога гнуша

Очајна
Грлим звезде
Оне ме
Гледају и језде

Огањ сам
Што врелином жеже
Угасити немире
Све је теже и теже

Жудњу привијам
На болне груди
Ноћ тражи зору
Па и мене буди.

Године
Као медаље нижем
Вечито сутра
Пузећи стиже

Помилуј ме
Чежњи што искри,
Буди ми
Лек дуг као век

Фото:Вучица завија; Википедија

Шибају, шибају зверињи вјетрови
Шибају ми груди бијеле
Шибају танке образе, што лако порумене
Тврђа сам и од најтврђе стијене
.
Уједају пси луталице, педигрирани авлијанери
Нижу се ране к’о књишке странице
Мени је живот од рођења до смрти
Само успутне станице
.
Крв нек лије. Нека однесе
боли што ми наносисте
А свака рана од успомена саткана
И што их је више, то су ми драже
Ништа, осим сјећања не траже..
.
У мојој крви дивљају зрнца предака
Вучица на стијењу завија
Млијеко у потоке излива
Доброта под руку са пркосом
о срећи снијева..
.
Жива жила сам куцавица
Колијевка ми пашњак, шума, ливадица
Док је мене и утробе моје,
плодова њених, нашим ријекама слобода ће тећи
.
И небо и камен и стијење
Пјеват ће за све прошле, за нас
За оне што долазе из звијезданог гнијезда
саткана од љубави и истина
И космичке, Божанске нити
.
И нас неће бити,
Само трен пролазности у вјечности
Ни вас неће бити
Само трен пролазности у вјечности
И?
.
Остаће снови и сање у борби непрестаној
Живот ће помијешати изнова карте
Добро и зло у борби вјечној
И?
.
У том кругу мене неће бити
Истином, љубављу и правдољубљем
Купила сам карту за рај
И?
Неком почетак, некоме крај

Фото: Војвођанска равница; Википедија

Израња сунце у праскозорју
те зрачком својим поља напаја.
Стојим и гледам равницу моју
у пољу пуном сребрног сјаја.
.
Буди је свануће тихо, без гласа
и све што дише, лети, шета.
То све што с гране воду пије
где класје разлику стабљику слама,
усправни јарбол витког стаса.
Кад једном дође шездесета,
биће да никада било није
и да је вечно била сама.
.
Гледам те, јутро, и знам да тог часа,
кад се на лицу моме појаве боре
и кад се пробуде жита снена,
неми ће само освитак зоре
под велом житног, злаћаног класа,
к’о нежном копреном прекривена,
равницом мојом да заталаса!

Фото: Ћутање;Википедија

Плима ћутања увек отвара
нови смисао.
.
Препуштам се бескрају мисли
и магичној светлости простора,
у коме све, осим присуства,
губи смисао.
.
Тајне се гомилају и
региструју болне тренутке растанка
од илузија.
Истину смо тек дотакли.
.
Слутимо је само магловито,
као сећање на сан.
.
Бизарност, макар и невидљива,
пред лицем света, у ритму
узалудног боравка на планети,
не може да буде објашњена.
.
Поготову, не може да
буде оправдана.

Фото: Момак и девојка; Википедија

У твом оку ноћас су звезде
Уместо сна ту је она
Посматра те
Са жељом да буде вољена

У срцу јој се враћа време
„Ах, лепе успомене“
Гледа га
Коса
Под месецом блиста
Руком му преко чела прође
Под прстима осети жар
Полако страх из срца нестаје
Помисли:
„Он је мој дар“

Сећа се да је његов додир
Био посебан лет
Знао је да воли
Она, само она била је његов свет

Знали су да се никада
Време неће вратити
Уместо сна остају загрљени
У љубави заробљени

Фото: Фототека Србског Журнала

Да је љубав реч не би је мањкало.
Јефтином речју купи се хтење.
Пламу се овом ни зеру примакло.
Реч умилна не створи вољење.
.
Љубав је флуид што Духом тече
па душе у своју општост веже.
Што мање речи прожима јаче
без спутавања које је стеже.
.
Животиње своју љубав не зборе
али је жарним гестом исказују.
У саможртви за љубав изгоре
бића што жар овај осећају.
.
Наука тражи чуло љубави.
Невидно јој непожељна тема.
Док љубав светлом бескраја плови
у сазнајном мраку наука дрема.
.
Пустимо к себи светло бескраја.
Нек Љељ исконски искром зажари.
Преци нам давни знали тог сјаја
грејући душе на овој ватри.