Фото: Европа; Википедија

Ево европске екскурзије:
евакуишемо естете,
елоквентне екстрадицирамо,
еманциповане еротизујемо.
Еко епрувета-етимолоски експеримент
егзистира ентеријером,
епохална етанол- енклава
ефикасно елиминише етер.
Егзодус електрицитета,
елементарне енергије,
етике, емпатије.
Его енормно ескалира,
Естаблишмент еп евоцира
ендемске елиене, египатску еру,
енглеску едукацију, елегантни еуфемизам,
Евалуира екстремне ерудите.
Ено епидемије екстрапрофита,
elektronike&egzila!
Експедујмо ентузијазам, емоције,
eksperte&ekspertizu,empiriju&esenciju.
Елаборирана енигма:
Ех, ексер, епицентар еклипсе,
Еурека ефемерна!
Ево експозеа езотерији:
ескалација еуфоричне епохе еугенике,
екологије,еудемонизма,
епидемиологије, ендокринологије,ентероскопије
Екселенција – Европоцентрик експлоатише евнухе,
експериментално етаблира ентропију-
екваторијални еквилибријум ентитета.
Ено Европљанина!
Еукалиптусу евоцира емоције еуглене.

Фото: Песник Србољуб Митић; Википедија

1.
Ето ја самртник опет рукама
Као кукама
Као чакљама
Као бакљама божијим
.
Ја црник земни
Ја тица разјаћена
Ја мукама вично псето
Опет разапет
Опет избоден лето челом милујем
.
Ето ја опет зубима стење дробим
Сунац једем
.
Сред Србије пободен прут сам зелен
Као врба жилорастан
Као чемер као пелем горак и мирисав
.
Пуст сам јелен али јелен
Али ричем
Али сија око моје
.
Ја огубан
Ја окрастан
Али златан у грудима
Самац уклет али вичем сред Србије
.
Међ брдима
Међ глувима
Звук сам јасан
.
То ли бесно срце бије
То ли грми мозак смуњен
То завијам ко пас гладник
.
Ко вук рањен
Ал урличем
Ал не цвилим
Али звони бешња моја
.
Срџби дајем да извали моје зубе
Да оглуви моје уши
Да развали моју главу
.
Ето лајем сред Србије
Псе дозивам да ме љубе
Мени сличне псе по души
Мени сличне псе по срцу
И по крви
И по чежњи
.
Ја последњи или први
Или стоти пас по скитњи
Пас по сили да је веран
Свом племену
Пас одметник
Да је нада у чопору
Пас самотник ал пас душом
И костима
Само с псима
Само с псима
2.
Ето ја самртник опет руком воштаном
Као фрулом коштаном
Црна свирам слова
Грозну цртам слику
Ружно мислим време
.
Сред Србије сињи сам камен
Лубања гола
Ћеле-кула жива
Очи ми купине суве ал сјајне
Вилице сиве зуба ми пунане
Зуби ми од биљојеђе равни равни
Од српске проје зуби ми тупи
Али за шкргут потаман
Али за угриз љути потаман
И за смеј људски
.
Сред Србије сињи сам камен
Али стамен
Али кремен сам
.
Гребен сам смеђи понад жита
Глава сам бесна сред Србије
Над травом костур бео сам
Велика нога боса међ мравима
.
Ево сам самац сред Србије
Као колац
Као колац глогов
Као мрзни опсов богов
.
Сред Србије самац уклет
Али заклет
Ето ја самртник
Опет оком ко поскоком.

Фото: Уметница и песникиња Ирена Јовановић

Задавићу се у лепоти изазова поетског
задивићу се обезнањено у слаткоћи житка
јер питка се амброзија неизмерно нуди
небеског ужитка есенција фина, суптилна разина
лахорастог бића, лептирасто-лепршава, скакутава балерина

.
Потакнута нежношћу хармоничних милина, истанчаних
истачкана веселим одабиром боја
кроја изванредног, одора бриљира, а суштина сија, прија
душа изгланцаних, ведрих, нових испонова, вечних
у сјају бистрина изазова течних, реченичних и тачних

.
Отварам лепоту у зрну милине, као кристалну шкрињу
што праискон буди, у чежњивој машти измаглица давних
што бродовље чудних, свилених једара миче хоризонтима
и архипелазима кличе фантазије мраморастих таласастих рима

.
Покрећем дубине у опојном ткању мирине
као жрвањ креће у лаганом кругу ритам безвремена
космос да опточи милодухом ширине у свему и у мени
у опсегу разастртих димензија истине
која пресрећно звони своје тишине, раздрагано

.
Чаролија душе чаробне и чари чистине непрегледне
искре блиставила искрене, дивне, присне, прекрасне и фине
тихујем, и у мислима благо руком, у тихом мимоходу
милујем милине недодиром свиле и тилова меких
у духу, узвинута у екстатичне висине, док римујем…

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

*

Ирена Јовановић: Аутобиографија

Ирена Јовановић је рођена у Зајечару 1971. године. Дипломирала је у нивоу Мастера на Факултету Примењених Уметности и Дизајна (ФПУД) у Београду, на смеру Дизајна керамике и порцелана. Живи и ради у Зајечару као слободан уметник и поета. Члан је УЛУС-а и УЛУПУДС-а у Београду. Имала је до сада двадесет самосталних изложби: керамичких скулптура, цртежа фигурације и апстракције, колажа и акварела апстрахованих пејзажа. Учествовала је у пуно групних изложби и у раду многих ликовних колонија. Поезију пише од друге године факултета. Песме су јој објављиване у часописима: „Развитак“, „Kрајински видокруг“,  „Буктиња“,  „Бдење“, „Арте-стих“… и у збирци „Песнички трагови Зајечара“ издатој 2023.године. Пише и поезију на енглеском језику, и по конкурсу с интернета издавача Inner Child Press из САД-а јој је изашла прва књига поезије на енглеском језику под називом „Let It Bе“, и може се набавити преко њиховог сајта:

https://www.innerchildpress.com/irena-jovanivic.php

Своју поезију на оба језика поставља на своју фејсбук страницу, а 2014. године оснива Женски поетски клуб „Влат“, који је поново активан и окупља велики број чланица. Однедавно је у Зајечару основала огранак при Савезу Kњижевника у Отаџбини и Расејању, и сада је председник огранка СKОР-а за Зајечар.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Сретох се са собом
У једном трену.
Не веровах тад
Да ја сам то.

Сретох се са собом
У једној речи
Не разумех тад
Ал’ душу ми излечи.

Сретох се са собом
У дану једном
Не опазих тад
Колико је вредно.

Сретох се са собом
Пита ме: ,,Ко си“?
Не знадох одговор,
Ал’ живот лакше носим.

Зашто се сретох?
Зашто баш сад?
То Господ зна.
Само он зна.

Фото: Фототека Србског Журнала

Уради мање, постигни више
У нама она шапуће, дише
Све док и боја не почне да мирише
.
Свеобухватна, спонтана, спокојна
Док из себе сама се ствара
У њој нема мане
У целину њену све може да стане
.
Разлике тада остварене у пунини
Постају једно у њеној целини
.
Њено име је равнотежа, прихватање
Не, никако себично хтење
Она, мили моји, живота је испуњење

Фото: Уплашено јато птица; Википедија

Ловци саплетених и погурених корака
Са чудним предумљем умљем и заумљем
Време им је закривљено а видици крвави
На небу многобројство прелепих шар птица
Уранила и урокљива комшинка превидиша
.
А ја из невидиша крећем сам на видиш
Опет и опет пењем се на заравњену стену
Мрак је мркли али ми је у души меко и бело
Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам
И циљно кривим нишане птичјих крвника
.
Дослух са облачјем – проричем да киша сипи
Беж’те вране свраке чавке и соколи брзани!
Беж’те ласте гаврани креје и дугорепи фазани!
Беж’те црвенперке косовке врапци и пупавци!
Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле!
.
Мудрост не лежи у алавој и дугопрстој руци
Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали
Читај природу одједном и у густом сажетку
Мудрост је само оно што светиском деснице
Исцедиш из седам кила грана суве дреновине

О, Боже!
Открио сам љубав!
.
Како је чудесно!
Како је добро!
Како је дивно!
.
Моја душа је топла
од врелине ове љубави
.
Како је тајно!
Како је дубоко!
Како је то јасно
.
Шаљем поздраве
звездама и месецу
и свој браћи и сестрама
.
Шаљем поздраве
духу страсти
што је пробудио
и узбудио овај универзум
и све што садржи
.
Тако је чудна
и тако дивна
ова моја љубавна безпомоћност
.
Само тихо
не откривајте тајну
моје драгоцене љубави

Фото 1, 2: Фототека Србског Журнала

Фото: Песникиња Весна Зазић; Википедија

Скоро сам сањала дивну песму,
истинитих стихова баш као на јави,
сада је тражим по немирном несну,
јер и лепота може да се заборави.
.
Кад би хтела да се врати ово вече,
да запишем шта сам прећутала,
као бистра вода из камена потече,
да ме врати себи јер сам залутала.
.
Мирна да заспим и да друго сањам,
спокојне снове у којима те нема,
репатице звезде да по небу гањам,
с надом чекам шта ми живот спрема.
.
Да преварим па напишем пар строфа,
У којима цвећа,снова и љубави има,
тек би онда настала права катастрофа
Не брину ме риме већ међу њима празнина.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ветар улицом
Развејао сету

Ми се гледали
Оштром ћутњом

Држала сам се
Твоје сенке

Корачала стазом
Којом ти ниси

Ширила руке
Хтела загрљај

Живоt је хтео

Волела сам погрешне
Који су ме мрвили

Душу газили
Илузије појели

Обавијена тамом
Добијам снагу

Отапам хладноћу
Усправљам се
Као цвет згажени

Бог није хтео, или му је промакло да нам свима да исту прилику. Ето, за почетак, немамо сви исто сунце. На пример, ако се родиш у некој скученој котлини, окруженој високим брдима, немаш исто парче неба, дужину дана, дужину ноћи.
У таквим условима, док у котлини чекаш зору, са друге стране брда је већ увелико свануло. Док се сунце пење уз брдо, док је тамо негде некима пукла зора, теби се сунце једва довукло, са најмање сат, сат и по кашњења. У то крене дан. Погледаш у небо притиснуто брдима, видиш да се сунце лагано пребацило на залазећу путању.
Сумрак креће, сунце залази, а сенке брда те грле. Волиш и желиш да дан дуже што траје. Да урадиш и поспремиш, још мало од живота. Надаш се игри залазећих боја на небу.Али, мало сутра! Сунце се већ скотрљало низ невидећу страну брда. Залазак је трајао тек два трептаја ока. Недовољно ни да се заљубиш.
Због скраћеног небеског видика, хоризонта, сунце нити у зору, нити на заласку не стигне да окити небо свим могућим бојама: розе, лила, жуто, црвене..
Долази ноћ. Ноћ која дуже траје него код других, тамо иза брда. Ноћ те прихвата у мрачне скуте и једино што можеш је да луташ мислима. Можда се роди нека генијална. У сваком случају, да знаш, ако ти се то деси, криво је сунце.