Фото: Песник Србољуб Митић; Википедија

1.
Ето ја самртник опет рукама
Као кукама
Као чакљама
Као бакљама божијим
.
Ја црник земни
Ја тица разјаћена
Ја мукама вично псето
Опет разапет
Опет избоден лето челом милујем
.
Ето ја опет зубима стење дробим
Сунац једем
.
Сред Србије пободен прут сам зелен
Као врба жилорастан
Као чемер као пелем горак и мирисав
.
Пуст сам јелен али јелен
Али ричем
Али сија око моје
.
Ја огубан
Ја окрастан
Али златан у грудима
Самац уклет али вичем сред Србије
.
Међ брдима
Међ глувима
Звук сам јасан
.
То ли бесно срце бије
То ли грми мозак смуњен
То завијам ко пас гладник
.
Ко вук рањен
Ал урличем
Ал не цвилим
Али звони бешња моја
.
Срџби дајем да извали моје зубе
Да оглуви моје уши
Да развали моју главу
.
Ето лајем сред Србије
Псе дозивам да ме љубе
Мени сличне псе по души
Мени сличне псе по срцу
И по крви
И по чежњи
.
Ја последњи или први
Или стоти пас по скитњи
Пас по сили да је веран
Свом племену
Пас одметник
Да је нада у чопору
Пас самотник ал пас душом
И костима
Само с псима
Само с псима
2.
Ето ја самртник опет руком воштаном
Као фрулом коштаном
Црна свирам слова
Грозну цртам слику
Ружно мислим време
.
Сред Србије сињи сам камен
Лубања гола
Ћеле-кула жива
Очи ми купине суве ал сјајне
Вилице сиве зуба ми пунане
Зуби ми од биљојеђе равни равни
Од српске проје зуби ми тупи
Али за шкргут потаман
Али за угриз љути потаман
И за смеј људски
.
Сред Србије сињи сам камен
Али стамен
Али кремен сам
.
Гребен сам смеђи понад жита
Глава сам бесна сред Србије
Над травом костур бео сам
Велика нога боса међ мравима
.
Ево сам самац сред Србије
Као колац
Као колац глогов
Као мрзни опсов богов
.
Сред Србије самац уклет
Али заклет
Ето ја самртник
Опет оком ко поскоком.