Фото: Ћеле Кула у Нишу; Википедија

Наше сузе се не броје.
Наше кости немају гробницу.
Наше мајке немају име.
Наше жртве немају резолуције.
Наше књиге не продају удружења.
Наше сећање нема културу.
Наше истине нико не признаје.
Наше историје не пишу победници.
Наше ципеле нико није пробао.
Наше окове нико ослободио.
Наше молитве нико услишио.

Једино Бог гледа.
И ћути.
Још није крај.

Фото: Пркос – биљка која осваја скромношћу; Википедија

Нећу да будем део багре
Што тлачи све који су мали
Нећу да слушам шта ми кажу
Боле батине, али и пре су ме батинали..

Нисам јадник нити бедник
Знам колико дукат вреди
Али злато нема вредност
Колико моја душа вреди.

Истина је скупа роба
Издаја је вечна брука
Правда кат тад све нас чека
Храбро срце, Божија рука!

Нисам послушник, нити увлакач
Трпит све недаће могу
За понос и част свога рода
За крст часни и златну слободу!

Нећу да кунем нити да се светим
Ал’ , пркосно, уздигнута чела,
Носим, што су ми је силом дали бодљикаву круну
Жртву приносим, нисам мали!

Уз мене су сви праведни и часни
Уз мене је пола света
Куцнуо је час за истину и душу
Пркосан сам, па коме смета, нека смета!

Фото: Божури на Газиместану; Википедија

Пустио корен дубоко,
прош’о кроз зеницу, око.
Напио се крви јунака,
што ври у жилама
без престанка.

Памти он покличе бојне,
те звуке трубне и ковне,
и звекет оклопа тешких,
рзаје коња витешких.

Причешћен Духом Завета,
шапуће ветром аманета,
преноси мирис старине,
и жртве рајске милине.

Ћутањем збори паметно,
језиком тајне, заметно.
Амвон му поље Косово,
А Олтар Небо плаветно.

Боја му јарко црвена,
од младости српске румена,
тело му сабља је бритка,
смирена, голготска, витка .

У свакој латици јаук,
у сваком цвету тајна,
на свакој стопи земље,
по нека звезда сјајна.

И у ово и свако време,
што носи тежину, бреме,
божури опет ничу,
причају Косовску причу.

Најлепши цвете на свету,
сличан Голготе дрвету,
нико си из Христове ране,
процвето с Лазове главе.

Ма колко те газили силни,
мрзели дуси немирни,
ти у инат и пркос њима,
рађаш новим цветовима.

На Видовдан си посебно красан,
Нежан уједно, стасан.
Кроз тебе небеса поју,
стихиру мужества по коју.

Реци нам о цвете српски,
проговори лепотом својом,
кажи нам, о кажи божуре,
ко украси те црвеном бојом?

Тад дуну ветар свети,
из града Јерусалима,
зашуме поље наново,
објави тајну свима.

И ту кроз фијук ветра,
док море цвећа таласа,
зачу се тихо и мирно,
глас Христа Бога и Спаса.

Ја јесам, и тада и сада,
једина вечна победа.
У Крви мојој и вери,
Једино ниче нада.

У цвету овом дивном,
што именом мене слави,
крв је светаца ваших,
и суза која вас брани.

Ко презре њихову жртву,
Тај вређа и Извор њен.
С тога, никада, никада сине,
Не згази ни божуров сен.

Јер, пустио је корен дубоко,
прошо кроз зеницу, око.
Напио се крви јунака,
што ври у жилама
без престанка.

Фото: Песник Перо Зубац; Википедија

У Мостару сам волео неку Светлану jедне jесени,
jао кад бих знао са ким сада спава,
не би jоj глава, не би jоj глава,
jао кад бих знао ко jе сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби,
jао кад бих знао ко то у мени бере каjсиjе
jош недозреле.
.
Говорио сам jоj ти си дериште, ти си балавица,
све сам jоj говорио.
И плакала jе на моjе руке, на моjе речи,
говорио сам jоj ти си анђео, ти си ђаво,
тело ти здраво што се правиш светица,
а падале су сву ноћ неке модре кише
над Мостаром.
.
Ниjе било сунца, ниjе било птица, ничег ниjе било.
Питала ме jе имам ли брата, шта студирам,
jесам ли Хрват, волим ли Рилкеа,
све ме jе питала.
Питала ме jе да ли бих могао са сваком тако
сачуваj Боже,
да ли jе волим, тихо jе питала,
а падале су над Мостаром неке модре кише,
она jе била раскошно бела у собноj тмини
ал’ ниjе хтела то да чини,
ниjе хтела ил’ ниjе смела,
враг би jоj знао.
.
Jесен jе, та мртва jесен на окнима
њене очи птица, њена бедра срна,
имала jе младеж, младеж jе имала,
не смем да кажем,
имала jе младеж, мали љубичаст,
или ми се чини.
Питала ме jе да ли сам Хрват, имам ли девоjку,
волим ли Рилкеа — све ме jе питала,
а на окну су ко божићни звончићи мога детињства
звониле капи
и ноћна песма текла тихано низ Доњу Махалу,
Еj, Сулеjмана отхранила маjка.
.
Она jе прострла своjе године по паркету.
Њене су усне биле пуне као зреле брескве,
њене су доjке биле топле ко мали псићи.
Говорио сам jоj да jе глупава, да се прави важна,
Светлана, Светлана, знаш ли ти да jе атомски век,
Де Гол, Гагарин и коjештариjе,
све сам Jоj говорио,
она jе плакала, она jе плакала.
.
Водио сам jе по Куjунџилуку, по ашчиницама,
свуда сам jе водио,
у пећине jе скривао, на чардак jе носио,
под мостовима се играли жмурке, Неретва ждребица,
под старим мостом Црњанског jоj говорио,
што jе диван, шапутала jе, што jе диван.
.
Колена jоj цртао у влажном песку,
смеjала се тако ведро, тако невино,
ко први љиљани,
у џамиjе jе водио, Карађоз-бег мртав, премртав
под тешким турбетом;
на гроб Шантићев цвеће jе однела,
мало плакала, као и све жене,
свуда сам jе водио.
.
Сада jе ово лето, сад сам сасвим други,
пишем неке песме,
у jедном листу пола ступца за Перу Зупца
и ништа више,
а падале су сву ноћ над Мостаром неке
модре кише,
она jе била раскошно бела у собноj тмини
ал’ ниjе хтела то да чини,
ниjе хтела, ил’ ниjе смела,
враг би jоj знао.
.
Ни оно небо, ни оно облачjе, ни оне кровове,
бледуњаво сунце — изгладнелог дечака над Мостаром
не умем заборавити,
ни њену косу, њен мали jезик као jагоду,
њен смех што jе умео заболети као клетва;
ону молитву у капели на Биjелом Брегу,
Бог jе велики, говорила jе, надживеће нас;
ни оне тешке, модре кише,
о jесен бесплодна, њена jесен…
.
Говорила jе о филмовима, о Џемсу Дину,
све jе говорила,
мало тужно, мало плачљиво о Карењини;
говорила jе Клаjд Грифитс не би умео ни
мрава згазити,
смеjао сам се — он jе убица, ти си дете;
ни оне улице, оне продавце последњег издања
„Ослобођења“, ни оно грожђе полусвело
у излозима не умем заборавити,
ону бесплодну горку jесен над
Мостаром,
оне кише,
љубила ме jе по целе ноћи, грлила ме
и ништа више, маjке ми,
ништа друго нисмо.
.
После су опет била лета, после су опет биле кише,
jедно jедино мало писмо из Љубљане,
откуда тамо,
ни оно лишће по тротоарима, ни оне дане,
jа више не могу, jа више не умем
избрисати.
.
Пише ми, пита ме шта радим, како живим,
имам ли девоjку,
да ли икад помислим на њу, на ону jесен,
на оне кише,
она jе и сад, каже, иста, куне се Богом
потпуно иста,
да jоj веруjем, да се смеjем
давно сам, давно, проклео Христа
а и до ње ми баш ниjе стало,
клела се, не клела,
мора се тако, не вреде лажи.
.
Говорио сам jоj о Љермонтову, о Шагалу,
све сам jоj говорио,
вукла jе са собом неку стару Цваjгову књигу,
читала поподне,
у коси jоj било запретано лето, жутило сунца,
мало мора,
прве jоj ноћи и кожа била помало слана,
рибе заспале у њеноj крви;
смеjали смо се дечацима што скачу
с моста за цигарете,
смеjали се jер ниjе лето, а они скачу — баш су деца,
говорила jе: могу умрети, могу добити упалу плућа…
.
Онда су долазиле њене ћутње, дуге, предуге,
могао сам слободно мислити о свему,
разбистрити Спинозу,
сате и сате могао сам комотно гледати
друге,
бацати облутке доле, низ стење,
могао сам сасвим отићи некуд, отићи далеко,
могао сам умрети онако сам у њеном крилу,
самљи од свиjу,
могао сам се претворити у птицу, у воду,
у стену,
све сам могао…
.
Прсте jе имала дугачке, крхке, бескрвне а хитре,
играли смо се буба-мара и скривалице,
Светлана изађи, ето те под стеном,
нисам ваљда ћорав,
нисам jа блесав, хаjде, шта се каниш,
добићеш батине;
кад jе она тражила — могао сам побећи
у саму реку — нашла би ме,
намирише ме, каже, одмах,
позна ме добро.
Нисам jоj никад веровао,
ваљда jе стално ћурила кроз прсте.
Волела jе кестење, купили смо га по Рондоу,
носила га у собу, вешала о кончиће,
волела jе руже, оне jесење, jа сам jоj доносио,
кад свену стављала их jе у неку кутиjу.
.
Питао сам jе шта мисли о овом свету,
веруjе ли у комунизам, да ли би се мењала
за Наташу Ростову, свашта сам jе питао,
понекад глупо, знам jа то и те како;
питао сам jе да ли би волела малог сина,
рецимо плавог,
скакала jе од усхићења — хоће, хоће,
а онда, наjедном, падала jе у неке туге
ко мртво воће:
не сме и не сме, види ти њега, као да jе она
пала с Jупитера,
ко jе то, рецимо, Зубац Пера, па да баш он
а не неко други,
таман посла, као да jе он у наjмању руку
Брандо или такви.
.
Говорио сам jоj ти си глупа, ти си паметна,
ти си ђаво, ти си анђео,
све сам jоj говорио.
Ништа ми ниjе веровала.
Ви сте мушкарци рођени лажови,
ви сте хуље,
свашта jе говорила.
А падале су над Мостаром неке модре кише…
.
Стварно сам волео ту Светлану
jедне jесени,
jао, кад бих знао са ким сада спава,
не би му глава, не би му глава,
jао, кад бих знао ко jе сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби,
jао, кад бих знао ко то у мени
бере каjсиjе, jош недозреле.

На данашњи дан, рођен је, у Мостару, 27. маја 1868. наш Велики Песник АЛЕКСА ШАНТИЋ

Ако хоћеш да о зори

Пјевам теби пјесме моје,

Ој, не бјежи са прозора,

Да ја гледам лице твоје!

.

Ако хоћеш да ти пјевам

О сунчаном топлом сјају,

Ој, погледни оком на ме,

Дивотанче, мили рају!

.

Ако хоћеш да ти пјевам

Ону тиху нојцу милу,

Развиј твоју густу косу –

Мирисаву меку свилу!

.

Ако хоћеш да ти пјевам

Мирис дивног прамаљећа,

Ој, разгрни њедра бијела –

Да удишем мирис цвијећа!

.

Ил’ ако ћеш пјесму моју

О извору сласти бујне,

Ходи, ходи на груди ми,

Да ти љубим усне рујне!

Фото:Оријентални плес; Википедија

Самује Свемир
Знојав, мјесечином углачан
И сузом заливен —
Окупан у колијевци сна.

Геометријски и рационално необјашњив
Гладак, испупчен, увучен, ломњив,
сјајан и под чудним углом
у односу на мјесец постављен.

У ноћи пуног пјесеца
постаје око свемира и
дозива даљине које чекају
скривене под креветом
спаковане у једном од снова прошлости
непослане — без адресе и броја.

А даљине зову
И самују.

Као шкољке на пустој, морској обали
Што прикривају ријеч која
Узалудно призива тајну
Тајанственог осмјеха и ватреног срца
Које галопира к’о млади ждребац,
И влажних усана,
Скривених у јастуку јутра
У ком се гнијезде мале, црне, птице
Које стрпљиво и по ко зна који пут —
доносе јутро…

Циганкин пупак
Мирише на гријех
И заборављену ноћ.

Ноћ у којој су узалуд
Около трчали, мали, весели пси
Лајући кроз прашину далеких друмова
Умршени у коси заљубљене Циганке
И мирису цигарете —
Подсјећајући на смрт.

Циганкин пупак
Геометријски и рационално необјашњив
Мирише на љубав и рађање Цосмоса —
Мирише на смрт.

Министрели певају гласно

јер побеђена светлом је тама!

.

И ново доба сија јасно

Више нема роба већ човека сада.

.

Речима се рећ не може нити око видети зна

све што носи сада зрак светла.

Ка нашим срцима и нашим душама

у дану новога света!

.

И више нисам посматрач Звезда

јер поново живим сан

кроз дух ја јасно видим Творца

у овај величанствени дан!

.

Извор: збирка песама „Из заборављеног света

у вечност“

слика – Александар Угланов

Чаробњак:“Потрес се догодио из дубине,

измилеле су сенке у овај свет.“

.

Вила: „Потрес се увек дешава

када се други свет судари са нашим.

Ако и уђу, њихово зло овде нема моћ.!

Фото: Храм Светог Саве, Београд; Википедија

У хладној, белој соби,
далеко, далеко
од прага мог…
Слану воду из ока кад капље
и оставља траг суза,
низ образе,
види само Бог.
.
Хладна лава сумњи,
бескрајна несигурност,
удара, у љубичасту душу у кост.
.
„И увек у покрету,
не поклекох,
а готово ни једно
пријатељско лице не сретох“
.
И бежим под сунцем,
бежим под отровним,
плавим, небом.
.
Црна плима удара
о арсенске светле мрље.
Тама надире, зрак заудара.
Чујеш ли како јецам завичају, мој!
.
Грубе руке су
излизале моје тело!
Понесите ме, понесите ме,
на раменима, у село!
.
Чујеш ли како јецам, завичају мој!
.
О, дах ти је топао
на мојим модрим уснама,
Грлим те грубим и хладним рукама
.
Чујеш ли како јецам, завичају мој!

Фото:Јужна Србија, каћуни; Википедија

Фото:Дочек србске војске у Загребу 1918. год, после Првог светског рата

Сви ви што сада имате слободу
српскоме војнику да љубите скуте.
Сви ви што имате хлеб, вино и воду
Христовога сина да светлите путе.
.
Ви не знадосте ни где вам је кућа.
Не имасте школу ни речи ни слово
од једног до другог вијасте беспућа
и бејасте робом увек газди новом.
.
Ал’ диже се војска, покрену се сила.
Заиграше срца јуначка и братска
и кренуше лађе, закуцаше била.
Пошао је Србин род да ослобађа!
.
Погазио бесне, опхрвао але.
Борио се с црном сотоном и врагом.
Јурио је здушно и стари и млађан
до победе вечне, до мира и славе.
.
Шибали га вали, косили га меци,
резале га сабље а чували свеци.
Газили га ати и палиле бакље
ал’ опсташе Срби славни наши преци!
.
Дођоше до Сплита, Сарајева, Скопља,
ушеташе славно у Прилеп, у Загреб.
Развише заставе, пободоше копља
Срем, Банат и Бачка слободни једаред!
.
Дубровник и Ријека, Далмација цела.
Црна Гора, Косово понос нашег рода
и Србија стара, мајка наша свела
клицали су тада: ,,Живела слобода!“
.
Живели нам тићи, соколићи српски!
Живели вам преци и потомци мили!
Ране да љубимо, над мртвима бдимо.
Српска војска славна, вечно нека живи!
.
И сви ви што сада дишете и појте,
што имате земљу и цркву и свеца.
Почујте и знајте и гласно утројте:
И за груду вашу и за ваше небо,
ГИНУЛА СУ РЕДОМ СЛАВНА СРПСКА ДЕЦА!

Вјечнаја памјат и вечно хвала славним српским јунацима који су положили животе за слобиду и постојање свих нас!

Фото: Спомен плоча србској војсци у Сплиту