Фото: Брезе; Википедија

Грумен у души полако се руни
сваким уздахом спадне по слој,
глава се труди да срце уразуми,
да нови дан буде само мој.
.
Са сваким јел могло другачије
зрак се светла кроз таму пробије,
да је моје могло бити свачије,
тада и мене као да било није.
.
Овако да сам занесена кажу,
да ме земља магнетски привлачи,
кад ме похвале нехотице лажу,
ни хвала ни покуда мени не значи.
.
Умем кроз ветар благи да чујем,
шапат којим се брезе дозивају,
умем мислима да уназад путујем,
где ме утваре стално пропитују.
.
Не вреде ми много та знања,
распршти се суза као кап кише..
Уназад не вреде ни покајања,
прсну о камен и нема их више.

Не знам колико ћу да те молим,
Али молим те опрости ми,
Ја вечерас нисам при себи.
Не владам собом
Неће ми сметати таква дијагноза
Само ми, молим те, опрости.
.
Не смем ни да ти кажем, не
Смем ни себи да признам,
Кријем то данима,
Киша моје узавреле крви венама још лије,
Шта да радим твој осмех у мени се крије
.
Носим са твог лица неки чудан сјај,
Усне слатке, плаве очи, ноге босе,
Шапат прамена твоје плаве косе,
И машта моја неће да се стиша
У хаљини твојој што лепрша.
.
Сву ноћ опседају ме
Неки дивни немири, желим да си ту,
Да нам љубав, радост и срећа буду
Једини свемири.
.
Опрости ми.
Питам се зашто те ветар не доноси,
Знам у облаке те крије,
А ја бих, да те само љубим
Ко воду да те пијем.
.
Зелена река моје крви чезне
Да скинем немирно бреме
И прескочим у друго време,
Где нема јуче данас сутра
И тако у круг крв моја да
Тражи излаз и помало наде
Да си ти та жена, та љубав и срце што кућа
Да може да се улије у твоје корито Сунца.

Када сам се зближио са тобом,
Разбила се туга,
Доста су ме заливале кише,
Доста сам чистио снег са уморног лица,
Превише сам се наслушао ветрова,
Доста ме је испијала тешка мука.
Стани, у њој постоји та предивна лука.
Она је твоје злато.
Нек те греју сва њена Сунца,
Само је загрли и проћи ће туга,
Недај је никоме и буди јој слуга.

Фото: Фототека СЖ

Правила и правила
У црно су ме завила,
Сву истину удавила
И дар-мар направила.
.
Нећу да живим и радим
По туђим правилима,
Да други прописују
И одлучују о свима.
.
Хоћу да живим по своме.
Све је Бог човеку дао,
А зна се ко га квари
Да постане подлац и зао.
.
Хоћу космичку правду за све
И слободу која дише,
Златну светлост из душе
И љубичасти зрак који
Све што је лоше брише.

Фото: Фототека СЖ

Којe јe то мeсто
Гдe сe путeви спојe
Гдe јe лутању прeсто
Одаклe сe судбинe кројe
.
Жал умeтнута нeком другом
Истина прeточeна кроз оглeдало
Рањeн путник усамљeним лугом
Сeбe глeдао јe прeмало
.
Да ли сам довољан
Да ли сам упоран
.
Шта јe на дну таласа
Што умор ми прeклапа
Кад ишчили околња маса
Шта ми лeд у оку отапа
.
Да ли сам вољeн
Да ли сам упоран
Да ли сам шарeн
Срцу налик мојeм
.
Којe јe то мило мeсто
Гдe гласници вeсeло пeвају
И нeвољe измаглe вeшто
Чак и док муњe сeвају
.
Да ли сам упоран
Да ли сморeн
.
Ко јe тај ко корача морeм
Што свe сам му даровао сновe
Док нeмо и суморно тонeм
Музика у даљини иронично зовe
.
Ко јe то што му присуство фали
И свe поклонe дана осваја
Види ли колико сам постао мали
И чујe ли ми глас док зовeм
јeр излази само eлeгија
.
Да ли сам довољан
Да ли сам упоран
Да ли сам упоран
Или само сморeн

Фото: Проф Радивоје Пешић; Википедија

Можда ћеш једног дана

одолети времену које нас радваја

и зауставити све у неком лепенском облутку

да приповеда историју наших вечери

између првог слова у троуглу космичке моћи

и спиралног била народа

који још трага за коренима.

Девојчице драга пупољку моје гордости

једина преостала богињо мудрости богињо љубави

небо је поцепано

континенти се померају

свет гори

и рађају се немоћни богови.

Путујем али те не остављам

посматрам сасушена стабла и усахле реке

суморно рађање сунца

у великој сеоби и бесмисленом бекству.

Свет гори свет ишчезава

у незнању у болестима у свеопштем лудилу.

А ти

можда ћеш ти једнога дана

али можда ћеш

јер те не остављам

јер си друга половина моје речи

кадре да поврати светлост

речи која је љубав

али која је љубав

али која је љубав

једино насушно спасење

овог света у распадању.

Радивоје Пешић (Оптужујем ћутање,

Пешић и синови,Београд,2011)

*

Песма за сваку антологију србске поезије

Једна једина, али моћна, савршена; песма за потоње време, али и за сва времена; пророчка; песма узвишеног духа нашег поднебља, вечитог путника, распетог између света и завичаја; песма храброг који се усуди да види свет у свеопштем лудилу, без љубави, али се усуди и на наду.

Фото:Књига РП – Оптужујем ћутање

Фото: Река Велики Рзав; Википедија

Река бисерна, чиста.

а на дну сунце блиста.

Румен ме у зеницу гледа,

ни трепнути ми не да.

.

Сјајем зачарано око

у бисерје тоне дубоко.

Зажмурим, начас сневам.

Ох, како бих о Теби да певам.

.

Бол и жудња у души ми сину,

но ћутим и тонем у тишину.

Фото: Фототека СЖ

Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носи унуке куд носаше пређе.
.
Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирала:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.
.
Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.
.
Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.
.
Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.

У освит јутра пре раноранилка Сунца – Жарка

Окупан росом са здравилица-трава Тијаније

Облачим лагано дугу памук хаљину белу

Са посвећеним аријским шар-везом на прсима

На главу постављам тринаестцветни плет –

Мирисни венац са многобојним бисерима

.

Учвршћен у седу тросветог расветалог лотоса

Трооку жеравицу са два кремен камена палим

Дишем зору јутрење и тих овог по-себног дана

Низ спуст Елементе јездим ка жив-језгру Гаје

Уз свест-осет коже носа оба ока оба уха и језика

Стижем и пуним се снагом и битом Једног

.

Удесетостручен ходам путем заветних бодисатви

Грлим снажно Минерал Биљку Зверку и Људа

Четири разбрзно окрећуће елисе хладе мој дух

Док се пењем уз мердевине узлазног пута

Ка свету иза седам планина и три широка поља

Свету прародног и неизрецивог и неописивог

.

Пролазим чудесне планине ведрих боја небеских

Са врха трећег поља кроз ућут улазим у Тијанију

Душа плови по великим небеским таласима

Ка извору живе воде где царује Ти-шина

Спајам дух са Првотном искром која је истинско ја

И која је истинско ти он она ми ви они оне – свеједно

Фото 1,2: Фототека СЖ

Фото: Фототека СЖ

Посвећено Александру М.

Разумем твоје одласке,
тумачим твоју мисао по твом лицу.
Када у очима других твоја светлост нестане,
у мојима тада сија још јаче.
У очима мојим ти си свитац.
Јер само ја знам шта у себи носиш.
Мој прекор и сувишна питања
одраз су моје љубави.
Због тебе сам се међу људе спустила,
пустила да ме време гази.
Твоја љубав ме је у исто време крунисала и разапела.
Једино теби сам допустила да видиш моје ране
док исцељујем твоје.
Наше ране су дубоке, тешке и истините.
Али, гледамо се право у очи.
Без очију твојих слепа би постала.
Моја душа држи твоје сидро да брод не потоне
и на дну се нађе.
Ти си моја нада, али и моје безнађе.
Кошмарна зима пред нама стоји,
децембар своје пахуље шаље,
али мајске топлине вуку нас даље.
Ако успемо да помиримо зиму и пролеће,
ја ћу знати да у теби још трајем.
Ништа није за веке векова сем љубави
то знаш, једино смрт може доћи по нас.
Зато се сакриј у мене, ја ћу се у тебе скрити
и никакве патње за нас неће бити.
Ти само буди уз мене.

Фото: Фототека СЖ

5. певање

НА САМО СВОМЕ КРСТУ

Ко то беше Милојевић Марко,
Ко то беше – ниоткуда беше!
Из Нигдине – завичаја свога,
Кренуо је нигде – ни са ким!
И док се лутајући губио,
Ни сам с собом није се здружио,
На дугоме путу к ништавилу,
Пркосећи свакоме правилу.
Ишао је увек узводно,
С намером да нађе место родно,
Кад се попе на један облак сиви,
Дочекаше га Богови његови:
Не можемо спасити,
Декласирану твоју врсту,
Мораш Марко остати,
На само своме крсту!