Фото: Брезе; Википедија

Грумен у души полако се руни
сваким уздахом спадне по слој,
глава се труди да срце уразуми,
да нови дан буде само мој.
.
Са сваким јел могло другачије
зрак се светла кроз таму пробије,
да је моје могло бити свачије,
тада и мене као да било није.
.
Овако да сам занесена кажу,
да ме земља магнетски привлачи,
кад ме похвале нехотице лажу,
ни хвала ни покуда мени не значи.
.
Умем кроз ветар благи да чујем,
шапат којим се брезе дозивају,
умем мислима да уназад путујем,
где ме утваре стално пропитују.
.
Не вреде ми много та знања,
распршти се суза као кап кише..
Уназад не вреде ни покајања,
прсну о камен и нема их више.